Kritika Tadićeve politike

Razlozi za sumnju

Nije lako onome ko ima dominaciju da odustane od tumačenja koje treba da legitimiše istu tu dominaciju

Predsednik Tadić je na nedeljnoj sednici Glavnog odbora svoje stranke izložio političku platformu za naredni period. Ona se u osnovi svodi na stav da Srbija mora ući u EU ako želi da sačuva Kosmet. Drugim rečima, EU nema alternativu. Podršku za ovu politiku predsednik nalazi u rezultatu nedavnih izbora. Ono što smo, odmah nakon tih izbora, mogli da čujemo samo od vatrenih promotora evropskih integracija, za koje problem Kosmeta svakako nema naročiti politički prioritet, sada čujemo i od predsednika. Po njemu, ti izbori su bili referendum za ili protiv ulaska Srbije u EU. Bili smo izgleda u zabludi kada smo mislili da jednostavno biramo između dva predsednička kandidata.

Pogledajmo malo bliže ovu logiku. Ona kaže da je nužno ući u EU da bismo sačuvali Kosmet. Međutim, Kosovo je jednostrano proglasilo nezavisnost i postalo priznato od vodećih država EU, iako (još uvek) nije ušlo u EU. Čak je na tom putu „evropskih integracija” udaljenije od same Srbije, bar sudeći po formalnoj proceduri koja se u tom procesu primenjuje. Zašto je ulazak u EU nužan uslov za Srbiju, kada je reč o ostvarenju njenih interesa u vezi sa Kosovom, ali nije za Kosovo? Zašto su interesi kosovske vlasti, koja je iz naše perspektive nelegalna, nadjačali interese Srbije? S druge strane, čini se da je problematična ne samo ova teza o ulasku u EU kao nužnom uslovu da Srbija sačuva Kosmet, već da je takva i teza o ulasku u EU kao dovoljnom uslovu za ostvarenje ovog cilja. Naime, i Kosovo može postati član EU, možda čak i pre Srbije. Zašto bi interesi Srbije u tom slučaju imali prednost u odnosu na interese nedavno samoproglašene države Kosovo, kada su oboje podjednako članovi EU? Kakve će argumente Srbija ponuditi EU, a nije ih do sada ponudila, i zašto mislimo da će EU, bar njene vodeće članice, promeniti svoj stav? Ovakvo verovanje (možda pre nada) suočava se sa još jednim prigovorom. Republika Kipar postala je članica EU pre četiri godine, ali još uvek nema niti će izgleda u skorijoj budućnosti zadobiti faktički suverenitet nad severnim delom svoje teritorije, na kojem je formirana „Turska Republika Severni Kipar”. Još gore po nas, ovu „tursku republiku” priznala je samo Turska, dok su Kosovo već priznale mnoge zemlje EU. Zašto bismo mi bili u povlašćenijem položaju od Kipra?

Možemo se sada pitati zašto EU ne uvažava nacionalni interes Srbije u pogledu Kosmeta, čak i kada o njemu postoji saglasnost svih značajnih aktera na našoj političkoj sceni. Bolje rečeno, zašto više uvažava interese jedne separatističke vlasti? Odgovor je možda, pre svega, u inerciji karakterističnoj za one koji imaju dominaciju. Priznanje da je Kosmet deo Srbije, i da tako mora biti, srušilo bi mnoge stereotipe koje evropske sile imaju o uzrocima i prirodi sukoba na tom prostoru. Nije lako onome ko ima dominaciju da odustane od tumačenja koje treba da legitimiše istu tu dominaciju. To bi moglo ozbiljno da je uzdrma. S druge strane, odgovor može biti u politici koju vode predsednik i ljudi iz njegovog okruženja. Od njih se neprestano može čuti šta Srbija neće da uradi povodom trenutne situacije, ali ne i šta hoće. Tačnije, ono što se kaže da će se raditi zapravo je istrajavanje na dosadašnjem putu na kojem se pokazalo da je Kosovo sve udaljenije od Srbije. Taj pristup, dakle, nije doneo ozbiljniji rezultat i mora se menjati. Izbor između Srbije sa Kosmetom u svom sastavu, i nezavisnog Kosova, treba odlučnije nametnuti samoj EU. Umesto toga, predsednik vrlo izričito odbacuje svaku promenu dosadašnje politike, govoreći da ona vodi u „katastrofu”. Kada su zapadne sile čule, sa najvišeg mesta u našoj zemlji, i to u potpuno otvorenom obliku, da naša država neće prekidati diplomatske odnose niti preduzimati ekonomske mere prema zemljama koje su priznale nezavisnost Kosova, a kamoli ratovati zbog svoje teritorije, ne treba se čuditi što su one dale prednost interesima kosovske vlasti. Od ove su se mogle čuti ozbiljne pretnje u slučaju da Kosovo ne dobije nezavisnost. Pojačane militantnim delovanjem pokreta „Samoopredeljenje” i paravojnih albanskih formacija. Ovakvo delovanje, zajedno sa pogromom Srba 17. marta 2004. godine, nimalo nije ugrozilo „ugled” Kosova na njegovom putu ka nezavisnosti. Naprotiv, izgleda da ga je povećalo.

Bez obzira na sva ova pitanja i probleme, mi nećemo reći da predsednik „obmanjuje javnost” kada nas uverava da ćemo lakše ostvariti svoje nacionalne interese ulaskom u EU. Ali, javnost svakako očekuje da predsednik na njih odgovori. Sve dok se jasno ne vidi na čemu počiva njegov entuzijazam u pogledu „evropskih integracija“, imamo dužnost, a ne samo pravo, da budemo skeptici. Trenutno nam se čini da je njegova politika u pogledu rešavanja problema Kosmeta doživela krah. Izneverene su nade da će, nakon „demokratskih promena”, uz dosledno ispunjavanje „preuzetih obaveza”, doći do razumevanja „prijatelja sa Zapada”. Naš narod je stoga s razlogom sumnjičav, i treba uložiti znatno više napora da bi se kod njega podstakao „evroentuzijazam”. Naročito, treba ga uveriti da će ga danas-sutra, ako i kad budemo ušli u EU tamo čekati priznanje celovitosti njegove države, a ne zahtev da se prizna nezavisnost jednog njenog dela.

Mario Kalik, nastavnik filozofije (objavljeno u "Politici", 04.03.2008)