Ponovimo još jednom, u prošlom broju “Pečata” već citiranu, Horkhajmerovu misao: “Ko nije spreman da govori o kapitalizmu, onda neka ćuti o fašizmu“. Ne treba se ustručavati ovog ponavljanja sve dok na našoj javnoj sceni ima onih koji odveć lako govore o fašizmu, a da nijednom rečju ne spominju kapitalizam. I ne samo da ga ne spominju, već ga odlučno promovišu, predstavljajući se kao „liberalne demokrate“. U njihovom govoru mržnje svako onaj ko pokaže makar minimalnu spremnost da se suprotstavi agresiji globalističkog kapitalizma na suverenitet i samostalnost naše države odmah biva proglašen „fašistom“. Oni ne znaju, i ne žele da znaju, da se borba protiv fašizma završava, u krajnjem, borbom protiv kapitalizma. Jer, fašizam je, kao što smo već rekli, samo ekstremni, teroristički oblik odbrane i ekspanzije kapitalizma u otežanim uslovima za reprodukciju kapitala. Takvi nepovoljni uslovi za kapitalizam vladali su 20-tih i 30-tih godina prošlog veka, u vreme kraha liberalne ekonomije, kada i dolazi do jačanja fašizma. Kapitalu su neodložno bili potrebni novi materijalni resursi i jeftina radna snaga, što je dovelo do imperijalističke invazije na čitave države i narode. Danas je ponovo na delu kriza (neo)liberalnog modela, pa ne čudi što fašistički metodi sve više jačaju. U ponašanju zapadnih imperijalističkih sila i njihovih saveza prema našoj državi tokom prethodnih dvadesetak godina ovi metodi postaju potpuno vidljivi.
Kod nas zaista deluju desničarske društvene snage, koje na invaziju „transnacionalnih“ struktura reaguju etno- ili klero-nacionalistički. Takođe, postoje organizacije u čijim programima, deklaracijama i javnim nastupima nesumnjivo ima rasizma, šovinizma, anti-komunizma itd. Ali, sve ovo njih još ne čini fašističkim. Fašističkim bi postale tek ulaskom u savez sa krupnim kapitalom, i njihovom zajedničkim nasrtajem na teritoriju drugih država. A pošto je reč o manjoj državi i narodu, takvo delovanje bi se sprovodilo pod pokroviteljstvom neke veće fašističke sile. Ništa od ovoga ne postoji u slučaju naših desničarskih anti-globalističkih snaga i organizacija. I zato optužba za njihov „fašizam“ deluje sumnjivo.
Džordž Orvel je jednom rekao da će novi fašizam doći kao oblik borbe protiv fašizma. Čini se da ova misao dobija potvrdu u delovanju naših liberala koji se žučno pozivaju na antifašizam. Kao što su sumnjivi napadi liberala na „fašizam“ kod njihovih protivnika, tako je sumnjiva i njihova antifašistička samosvest. Jer, ono što nedostaje njihovim protivnicima, a neophodno je da bismo govorili o fašizmu, nalazimo upravo kod njih. Naime, naši liberali su, po svom izričitom samorazumevanju, zastupnici interesa zapadnih sila, u čijoj osnovi je kapitalistička ekspanzija. Takođe, ove sile demonstriraju fašističke metode prema državama koje se protive njihovim interesima. Ali, kod naših liberala ima i svega onoga što nam se, zbog njihovog velikog uticaja u javnosti, čini da postoji samo kod njihovih protivnika. Ima rasizma, u obliku socijalnog resantimana prema starima, neobrazovanima i ruralnima, šovinizma, u obliku mržnje prema sopstvenom narodu i njegovoj istoriji, anti-komunizma, u obliku zahteva za „radikalnom“ i „brzom“ privatizacijom, i otklanjanjem egalitarističke svesti kao prepreke tom procesu.
Dok klasični šovinisti „dokazuju“ navodnu ljubav prema svom narodu time što mrze druge narode, dotle naši liberali ističu navodnu ljubav prema drugim narodima dok istovremeno mrze vlastiti narod. Dok prvi predstavljaju svoj šovinizam kao patriotizam, drugi u svakom našem patriotizmu vide šovinizam, fašizam. Tako razlika između njih postaje ništavna, jer se i jedni i drugi kreću u istom okviru, unutar koga se briše razlika između patriotizma i šovinizma. Stoga ne čudi što liberali vole da kažu da je patriotizam poslednje, pa čak i prvo, utočište za „nitkove“. Ali čudi njihovo pozivanje na tekovine antifašističke partizanske borbe. Jer, partizanski pokret je bio narodno-oslobodilački, odbrana otadžbine od okupatora i njihovih pomagača, i u tom pogledu nije bilo većih patriota od partizana. Povodom 100. godišnjice rođenja Koče Popovića liberalni intelektualci su podsetili na njegov lik i delo. Međutim, Koča je, povodom partizanske borbe, rekao: “Nerealnost našeg juriša na nebo, pokazala se kao jedino realna. To nisu mogli predvideti okupatori i njihove sluge.” Ovu duboku misao liberali danas otvoreno osporavaju, kada govore o “nerealnosti” naše ponovne borbe za odbranu otadžbine.
Kada se ovome dodaju revizionistički postupci “liberalnih demokrata” u pogledu antifašističkih simbola, od njihovog deklarativnog antifašizma ne ostaje gotovo ništa. Zoran Đinđić je svoj dolazak na vlast (u Beogradu) obeležio spektaklom skidanja zvezde petokrake sa zgrade gradske skupštine. Njegovi sledbenici su preimenovali Bulevar AVNOJ-a (koji u imenu sadrži reč “antifašizam”) u bulevar sa njegovim imenom. Nakon izneveravanja suštine antifašizma, uklonjeni su tako i njegovi simboli. Zato s pravom osećamo strepnju kada gledamo naše liberale, imajući u vidu ono što je napisano na mestu gde je nekada bio zloglasni logor Dahau: “Ovi što hoće da zaborave, spremni su da ponove”.
No comments:
Post a Comment