Da li je fašizam pobeđen?

Više od dvadeset godina 9. maj se u Evropskoj Uniji, koja isključivo za sebe prisvaja naziv „Evropa“, slavi kao Dan „Evrope“. Njime se obeležava sećanje na tzv. Šumanovu deklaraciju kojom je započelo stvaranje Evropske zajednice za ugalj i čelik, preteče današnje Evropske Unije. Dan „Evrope“ je od tada u drugi plan potisnuo praznik pobede nad fašizmom, kojem je inače pridavan manji simbolički značaj u „Evropi“ nego u nekadašnjem SSSR-u i ostalim socijalističkim zemljama. Poslednjih godina Dan „Evrope“ dobija euforične razmere naročito u državama koje su tek ušle ili treba da uđu u „Evropu“. U sveopštoj histeriji oko „Evrope“ počinjemo da verujemo da „Evropa“ nema nikakve veze sa fašizmom, pa čak i da je nikada nije imala. Te dve stvari nam prosto deluju nespojive. „Evropa“ može imati veze samo sa antifašizmom, a pošto je to „očigledno“, ne mora se posebno spominjati. Naročito ne onda kada antifašizam postane izvesna smetnja na putu „ujedinjenja Evrope“. Tada, umesto podsećanja na borbu protiv fašizma, poželjnije postaje slavljenje „Evrope“ i njenih integracija.

Čini se da je takav istorijski trenutak bio onda kada je, pre dvadesetak godina, Dan „Evrope“ u „evropskoj“ samo(svesti) dobio veću simboličku težinu od Dana pobede nad fašizmom. Antifašizam je počeo da predstavlja teret u situaciji kada je vrhunac dostizao sukob sa SSSR-om, koji je dao odlučujući doprinos u slamanju fašizma. Zbog ovog značaja Sovjetskog Saveza u antifašističkoj borbi, antifašizam je morao biti potisnut u odnosu na antikomunizam. I ovog „bremena“ antifašizma se „Evropa“ oslobodila veoma brzo i lako. Kao što se fašizma oslobodila nakon duge i teške borbe. Bolje rečeno, bila je oslobođena zahvaljujući neuspehu Hitlerove Nemačke u sukobu sa Sovjetskim Savezom, koji je omogućio uspeh SAD-a u Zapadnoj Evropi. Tako nam se u novijoj istoriji „Evrope“ pokazuju snaga fašizma i slabost antifašizma. Fašizam je nastao na tlu „Evrope“ i po njoj se za kratko vreme, i bez većih otpora, raširio. Štaviše, zbog svog oštrog suprotstavljanja komunizmu, fašizam je uživao simpatije vladajućih krugova unutar evropskih „liberalnih demokratija“. U tom pogledu se naročito isticao Čerčil, sa svojim pismima podrške Hitleru i Musoliniju. Isti je bio najzaslušniji za dizanje „gvozdene zavese“ prema socijalističkim zemljama nakon Drugog svetskog rata. Kada je nekoliko decenija kasnije na delu bio završni udarac u rušenju socijalističkog bloka, „Evropa“ je elegantno odbacila svoju antifašističku kozmetiku i pokazala svoje pravo, antikomunističko lice.

Stoga, kada danas govorimo o „Evropi“ i njenom „ujedinjavanju“, previđamo da je njen glavni protivnik bio komunizam, a ne fašizam. U strahu od socijalističke revolucije u „Evropi“, i paralelne težnje za širenjem i jačanjem kapitalizma, došlo je do stvaranja NATO-a i Evropske zajednice. Isti razlozi doveli su do prethodnog jačanja fašizma u mnogim evropskim zemljama, koji se može razumeti kao brutalna, teroristička reakcija kapitalizma na revolucionarni socijalistički talas koji je dolazio sa istoka Evrope. Zato „liberalna demokratija“ i „fašizam“ nisu dva potpuno nezavisna i suprotstavljena društvena projekta. Kako reče Herbert Markuze: „Liberalna demokratija je lice koje vladajuće klase pokazuju kada se ne plaše, - fašizam je ono lice koje one pokazuju kada se plaše“. S druge strane, Maks Horkhajmer je, imajući u vidu istu unutrašnju povezanost kapitalizma i fašizma, mogao da kaže: „Ko nije spreman da govori o kapitalizmu, onda neka ćuti o fašizmu“.

Nakon pada Berlinskog zida mogli smo da vidimo oba lica kapitalizma, u njihovom istovremenom delovanju. Kao nekada, u vreme Trećeg Rajha, započeo je agresivni prodor na Istok, ovog puta posredstvom NATO i EU. Tamo se nalazi dosta uglja i čelika, ali i drugih materijalnih resursa i jeftine radne snage. Takođe, ponovo se počelo govoriti o „novom evropskom poretku“ i „porodici evropskih naroda“, ovog puta u diskursu „liberalne demokratije“. Onde gde ekonomsko, političko i ideološko nasilje nisu uspevali, kao u slučaju Jugoslavije i Srbije, prelazilo se na direktno vojno nasilje. Opet, mimo odluke Ujedinjenih nacija i njene Povelje, inače nastale iz želje da se fašizam više nikada ne ponovi. Zato s pravom pitamo, u trenutku kada obeležavamo 9. maj, da li je fašizam uopšte definitivno poražen? I da li napadno proslavljanje Dana „Evrope“, naročito na ovim prostorima, treba samo da prikrije da sa (anti)fašizmom još nije gotovo?

Mario Kalik, tekst u kraćem obliku objavljen u nedeljniku "Pečat" br.11, 09.05.2008.