Agresija, izdaja i otpor

Nedugo nakon završetka agresije NATO-a na Jugoslaviju, Institut G17 je proračunao da je neposredna ekonomska šteta od ove agresije 30 milijardi, a posredna 100 milijardi maraka. Za organizaciju G17 ne može se reći da je kritična prema politici zapadnih sila, a još manje da je bila naklonjena nekadašnjoj vlasti. Naprotiv, upravo je obrnuto, tada kao i sada. Zato se ovaj podatak može uzeti kao, po zapadne sile, najpovoljniji proračun štete koju je njihova vojna agresija nanela našoj zemlji. Ako tome dodamo štetu nastalu ekonomskim sankcijama, razmere ovog terora postaju još veće.

Tada nam postaje sasvim jasno da je najveći krivac za ekonomsko propadanje tokom 90-tih bila teroristička politika zapadnih sila i njihovih imperijalističkih saveza, a ne unutrašnja pljačka pripisana „bivšem režimu“. Jer, čak i da su potpuno tačni podaci o ovoj pljački, kojima nas je zasipala propaganda nekadašnje opozicije a današnje vlasti, očigledno je da ona predstavlja mnogo manji udeo u ekonomskoj šteti u poređenju sa udelom za koji su odgovorni zapadni agresori. Besomučna kampanja optuživanja „bivšeg režima“ potisnula je ovu elementarnu istinu u potpuni zaborav. Stranka G17 odavno ne spominje onaj podatak, jer on nije politički korektan, naročito danas, kada ničim ne treba narušiti harmonične odnose naše vlasti sa agresorima, preimenovanim u „evropske prijatelje“. Kada se govori o „mračnoj prošlosti“, onda se ona vezuje isključivo za „bivši režim“; naši „prijatelji“ sa Zapada oslobođeni su svake odgovornosti za taj mrak. Izolacija je preokrenuta u samoizolaciju, a bombardovanje u prizivanje bombi od strane „režima“. Počelo je perfidno optuživanje borbe za slobodu, umesto da se optužuje agresija na slobodu. Reakcionarna organizacija „Otpor“, kao otpor ondašnjem otporu spoljnoj agresiji, pretvorena je u progresivan pokret. Na ovim ideološkim perverzijama počiva podaništvo naše današnje vlasti prema zapadnim silama i njihovim predstavnicima, lažno nazvano „saradnjom“, pa čak i „prijateljstvom“.

Sa oktobarskom kontrarevolucijom iz 2000. nova vlast je budućnost zemlje i naroda predala u ruke zapadnog imperijalizma. Oni koji su sprovodili destrukciju i destabilizaciju naše države bestidno su počeli da govore o njenoj „rekonstrukciji“ i „stabilizaciji“. Ratni zločinci iz redova NATO-a namah su promovisani u spasioce naše nacije, bez čije „pomoći“ je ona navodno osuđena na propast. Kao važan čin perverznog savezništva između agresora i onih koji su se njim ovde identifikovali, i koji mu služe, nedavno je potpisan tzv. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Time su se naši vlastodršci pridružili onima koji razbijaju našu državu, i postali saučesnici u tom zločinačkom aktu. Jer, oni su, kako stoji u njegovom zaglavlju, potpisali međudržavni sporazum sa članicama EU, od kojih je većina već priznala nezavisnost Kosova.

Ovakav izdajnički akt gori je čak od onog koji je prethodio 27. martu. Jer, u tom trenutku Hitler još nije bio napao Jugoslaviju; naš narod se, uprkos tome, pobunio zbog saradnje sa imperijalističkom silom protiv koje se par decenija pre toga borio, i koja je u tom trenutku okupirala gotovo čitavu Evropu. Zbačena je izdajnička vlast, koja je u ime naroda potpisala nešto što je protivno njegovoj volji. Iz te pobune nastao je i prvi značajniji pokret otpora u tada porobljenoj Evropi. Danas, na žalost, stvari stoje sasvim drugačije. Napravljen je pakt sa onima koji ne samo da su pre manje od jedne decenije divljački razarali našu zemlju, i koji čitavim evropskim narodima vladaju iz svoje briselske komande. Sa njima se uspostavlja tešnja „saradnja“ u samom trenutku kada oni napadaju i razgrađuju našu državu. Ovi koji to čine u ime, a mimo i protiv naroda, ne samo da nisu zbačeni, već se nalaze u političkoj ofanzivi. Njihov front počeo je da uključuje i one koji se kriju iza partije koja je predvodila otpor agresiji tokom 90-tih. I dok se evropski narodi sve više, na svojim referendumima, izjašnjavaju protiv volje otuđene briselske elite, naši uzurpatori na vlasti pokazuju potpunu snishodljivost prema toj volji. Nekada smo prednjačili u otporu imperijalistima, danas upadljivo zaostajemo. Zato je naš narod danas na marginama svetske, ali i vlastite istorije, koja se, pre svega, osvedočuje u borbi za slobodu.

I zato nam je preko potreban pokret otpora koji će naš narod izvući sa ove margine i vratiti ga na magistralnu liniju njegove i svetske istorije, putem borbe za slobodu. Na tom putu sigurno nisu oni koji se danas pridružuju izdajnicima, bivajući još gori od njih, jer istovremeno izdaju ne samo vlastiti narod, već i program i nekadašnju praksu svoje partije.

Mario Kalik, tekst u kraćem obliku objavljen u nedeljniku "Pečat" br.17, 20.06.2008.

Lažna Socijalistička internacionala

Istorija međunarodnog radničkog i socijalističkog pokreta od početka je prožeta sukobima i raskolima. Njihov uzrok bile su nepremostive razlike u principima i strategijama borbe protiv kapitalizma. Najveća i po posledicama najozbiljnija podela desila se nakon I Svetskog rata kada su se, iz do tada jedinstvene Druge internacionale, izdvojile dve grupe partija koje su obrazovale Drugu i po, odnosno Treću internacionalu (poznatiju kao Komunistička internacionala, tj. Kominterna). Druga i Druga i po internacionala su se maja 1923. u Hamburgu ujedinile u Radničku i socijalističku internacionalu. Od tada je pokret levice na međunarodnom planu obeležen podelom na socijalističke i socijaldemokratske partije, s jedne, i komunističke partije, s druge strane. Težište prvih bila je Zapadna Evropa, a drugih SSSR. Socijalističke i socijaldemokratske partije Zapadne Evrope obrazovale su Socijalističku internacionalu jula 1951. u Frankfurtu. Ova organizacija kod nas u poslednje vreme dobija na aktuelnosti, sa proklamovanim željama nekih stranaka da postanu njeni članovi. One sebe vide kao ideološki bliske uticajnim članicama Socijalističke internacionale, među kojima su najznačajniji britanski laburisti, nemački socijaldemokrati, i skandinavski, italijanski i španski socijalisti.

GLAVNI PROTIVNIK - KOMUNIZAM

Ali, šta je ideologija zapadne socijaldemokratije organizovane oko Socijalističke internacionale? U Deklaraciji usvojenoj na njenom osnivačkom kongresu vodeća ideja je „demokratski socijalizam“. Tu je, dakle, još uvek reč o nekakvom socijalizmu. Međutim, naglasak je na izrazu „demokratski“ - „demokratija“ je noseći pojam ove Deklaracije. Ovo upućuje na suprotstavljanje socijaldemokrata njihovom, tada već skoro pola veka starom neprijatelju, komunizmu i komunistima, koji su takođe pretendovali na socijalistički projekat. Po socijaldemokratama, oni su to činili na „nedemokratski“ način, posredstvom „diktature jedne partije“. Teške optužbe upućene „međunarodnom komunizmu“ nastalom „boljševičkom revolucijom u Rusiji“, koje su u Deklaraciji mnogo oštrije i konkretnije nego one upućene samom kapitalizmu, potvrđuju jednu istinu o zapadnoj socijaldemokratiji - za nju je, od samog početka, glavni protivnik bio komunizam, a ne kapitalizam. Idejna i politička borba protiv komunizma u istoriji socijaldemokratije gotovo sasvim je potisnula borbu protiv kapitalizma. Zato je i njen socijalizam bio toliko apstraktan; zato i ne čudi što se u njenom daljem razvoju od njega u potpunosti odustaje. Regresija socijalističke demokratije prvo na „demokratski socijalizam“, a zatim na „socijaldemokratiju“, pokazuje tupljenje idejne oštrice, razvodnjavanje pojma socijalizma, koji na kraju sasvim nestaje iz socijaldemokratske imaginacije.

OSTANAK UNUTAR KAPITALIZMA

Ova imaginacija se kreće isključivo u horizontu kapitalističkog društva, i usvaja njegove osnovne principe i vrednosti, predstavničku (parlamentarnu) demokratiju i privatnu svojinu. Za nju je socijalizam oduvek bio samo popravljanje kapitalizma, a ne njegovo radikalno menjanje, naročito ne „nasilnim“, revolucionarnim putem. O radničkoj klasi, klasnoj borbi i revoluciji uopšte nema reči u Deklaraciji, štaviše, sama reč „radnička“ izbačena je iz dotadašnjeg naziva ove Internacionale (zato i socijaldemokratske partije sebe doživljavaju kao „narodne“, a ne klasne). Kada kritikuje „diktaturu jedne partije“, ona ne ide dalje od fetišizacije postojeće višepartijske „demokratije“; politička demokratija se tako za socijaldemokrate svodi na ono što već postoji u kapitalizmu (prihvatanje višepartijskog sistema je čak bio uslov za prijem u Socijalističku internacionalu). A kada govori o „javnoj svojini“, ona ne propušta da kaže, kako stoji u spomenutoj Deklaraciji, da „socijalističko planiranje ne podrazumeva javnu svojinu nad svim sredstvima za proizvodnju“ i da je ono „kompatibilno sa postojanjem privatne svojine u značajnim oblastima“ - „struktura date zemlje odlučuje o obimu javne svojine i oblicima planiranja“. Dakle, društvena svojina je samo jedan od oblika svojine; ekonomska demokratija se na taj način takođe svodi na ono što je sam kapitalizam dostigao u svom razvoju. Čitava „radikalnost“ socijaldemokrata u odnosu na pravoverne liberale je u tome da se privatnoj svojini i tržištu ne prepuste baš sva sredstva za proizvodnju; potrebno je nešto ostaviti i za samu zajednicu. Tako je krajnji doseg socijaldemokratskog projekta tzv. mešovita, socijalno-tržišna privreda; socijalizam je za njih samo jedan sastojak u koktelu državnog kapitalizma koji ovome treba da poboljša ukus, kako bi postao prihvatljiviji idealima apstraktno zamišljene „slobode“ i „socijalne pravde“, na koje se socijaldemokrati tako često pozivaju. Radikalnijih socijalističkih mera u ekonomiji oni se prisete samo u trenutku kada pretrpe poraz na izborima, upravo zbog nedovoljnog socijalnog uspeha koji prati svaki projekat usmeren isključivo na „reformu“ postojećeg kapitalističkog sistema, a ne na njegovo radikalno menjanje...

Mario Kalik, ceo tekst na sajtu Nove srpske političke misli

Mučnina i nada

Pre manje od četiri meseca, pod geslom „Kosovo je Srbija!“, desilo se najmasovnije okupljanje građana Srbije u poslednjih osam godina. Skup je bio veličanstvena manifestacija narodne pobune protiv razbijanja naše države. Međutim, već iste večeri pokrenuta je propagandna mašinerija onih kojima takav bunt nije odgovarao. U strahu da će beskompromisna odbrana zemlje usporiti ili zaustaviti njeno uterivanje u EU, ovdašnji propagandisti „evropskih integracija“ počeli su da obezvređuju taj događaj sve do njegovog potpunog skrnavljenja. Sasvim razumljiv i opravdan gnev prema državama koje su osmislile, sprovodile i, na kraju, priznale nasilno odvajanje Kosova od Srbije, preokrenuli su u nerazumno i neopravdano „huliganstvo“, a dešavanja koja nisu imala veze sa samim skupom proglasili su njegovim krajnjim smislom. Zahvaljujući njihovoj dominaciji u medijskoj sferi, takvo grubo krivotvorenje postalo je autentična slika i tumačenje onoga što se desilo. Laž je pretvorena u istinu, a istina u laž.

Majstori falsifikovanja i manipulisanja potom su podrivali svaki ozbiljniji otpor počinjenom nasilju, podmećući da će ono biti otklonjeno baš ulaskom u društvo nasilnika. Na žalost, u takvoj podmukloj raboti u velikoj meri su uspeli. Kada su, nakon svega tri meseca od vrlo ubedljive demonstracije narodnog stava „Kosovo je Srbija“, napravili sporazum sa nasilnicima, koji govore i čine da Kosovo nije Srbija, pobuna je bila veoma slaba. Zločinački čin veleizdaje, ravan nekadašnjem pristupanju Trojnom paktu, nije doveo do novog 27. marta, kako je trebalo i kako se, uprkos svemu, očekivalo. Još žalosnije, oni koji su se pobunili izloženi su omalovažavanju, podsmehu ili ignorisanju. Umesto da javnost žigoše one koji su istupili samovoljno, kao obična šačica uzurpatora, i u ime države potpisali nešto što je protivno njenom Ustavu i toliko puta izraženoj narodnoj volji, predmet napada mahom su postali oni koji osporavaju taj protivdržavni akt. Danas prisustvujemo mučnom razvoju događaja u kojem je tzv. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, potpisan sa onima koji uporno destabilizuju našu državu i razdružuju delove njene teritorije, gotovo sasvim postao tabu. Njega prihvata i rukovodstvo SPS-a koje ga je, u vreme potpisivanja, napadalo oštrije čak i od radikala i „narodnjaka“. Na pomolu je koalicija između izdajnika i do juče vatrenih patriota kojoj, osim zadobijanja i očuvanja vlasti, ništa nije sveto. Čak ni ono na šta su se i jedni i drugi, do pre par nedelja, žučno pozivali.

U takvoj dekadentnoj atmosferi u kojoj danas obitava naša politička scena, izvesno ohrabrenje pobuđuje činjenica da ima onih koji još uvek veruju u neke principe, makar po cenu da budu još jače izloženi medijskoj šikani evrofanatika. Kada se najmanje očekivalo, DSS je zaoštrio stav oko protivdržavnog sporazuma, uz rizik da ostane bez vlasti. U vreme relativizacije i ništenja svih političkih principa i moralnih obzira, takav stav zaslužuje poštovanje. Način na koji „proevropska“ elita reaguje na pravnu analizu koju je DSS ponudio do kraja je ogolio njenu netoleranciju prema svakom argumentu, osim „argumentu“ sile. Njena fascinacija i identifikacija sa agresorom dovodi do histeričnog odbijanja bilo kakvog preispitavanja agresorske politike. Žalosno je gledati tolike samozvane pobornike ljudskih prava kako su slepi i gluvi pred slučajem drastičnog kršenja prava čitave jedne države i naroda.

Vladajuća politika i ideologija ne pruža tako nikakvu nadu. Ali, dokle god smo svesni ovoga, nade ima. Kada tu kritičku svest učinimo momentom kritičke prakse, koja teži izmeni postojećeg poretka, nada postaje još veća. Najgore je biti nesvestan poražavajućeg sklopa stvarnosti, njegovih slabosti i obmana. Kada postanemo svesni tih slabosti, one postaju još veće, sve do urušavanja postojećeg. Kada postanemo svesni tih obmana, više nas ne mogu obmanjivati. Tada nam naizgled moćni postaju jadni i smešni. Kao što su jadni i smešni naši „proevropski“ politikanti koji pokušavaju da nam prodaju maglu, ili rog za sveću. Pa govore o većoj šansi da odbranimo Kosovo onda kada uđemo u „Evropu“, dok iz iste te „Evrope“ iz dana u dan stiže sve jača podrška njegovoj nezavisnosti. I dok napuštaju „evropske“ konferencije jednu za drugom i doživljavaju uvrede od strane „evropskih“ aparatčika, nemoćni da spreče pojavljivanje bilo čega što se tiče te „države“, od simbola do njenih vodećih predstavnika.

Mario Kalik, tekst objavljen u nedeljniku "Pečat" br.16, 13.06.2008.

Socijalna pravda

Pozivanje na socijalnu pravdu postalo je ovih dana glavno retoričko sredstvo naših političara. Svedoci smo kako se ova velika vrednost razvlači po njihovom izjavama na način koji neminovno dovodi do njenog skrnavljenja. Jer, mučan je utisak da je ona, od cilja po sebi, danas svedena na puko sredstvo za ostvarivanje jednog drugog cilja, zadobijanja ili očuvanja vlasti. Neki su je, doduše, pominjali i ranije; drugi su je se setili tek sada, kada je ona postala ulog za njihovu vlast. Ali, čini se da i jedni i drugi ne nude ništa osim propagandne retorike oko socijalne pravde, naročito ne njeno istinsko razumevanje. Kada jedni traže „garancije“ za socijalnu pravdu, shvatajući ih kao novac koji treba obezbediti za njeno „finansiranje“, a drugi se nude da su baš oni ti koji mogu obezbediti taj novac, zahvaljujući „predpristupnim fondovima EU“, ništa drugo se ne može pomisliti osim da oni uopšte ne razumeju šta znači socijalna pravda. S druge strane, naspram ovih samozvanih boraca za stvar socijalne pravde, imamo tržišne fundamentaliste koji otvoreno i arogantno poručuju, sledeći svog gurua Fridriha fon Hajeka, da oni uopšte ne znaju šta znači taj izraz. Zato ga valja pojasniti, i zbog onih koji se na njega lažno pozivaju, i zbog onih koji ga izričito odbacuju, da bismo svima njima pomogli da ga spoznaju.

Ali, da bismo znali šta socijalna pravda jeste, moramo istovremeno znati šta ona nije. A nije obična stavka u budžetu za koju treba da nađemo novac; ovo je samo vulgarizacija te ideje koja je, nažalost, postala opšte mesto u našim političkim debatama. Naročito kada se kaže da taj novac ne može obezbediti niko drugi nego EU. Po ovima koji tako pričaju, ispada da je sa socijalnom pravdom u EU sve u redu, kao i da je izvan EU, samim tim, u pogledu nje mnogo šta sporno. A ni jedno ni drugo nije tačno; u EU je na delu neoliberalna invazija za koju je, kao što smo videli, socijalna pravda prazan, besmislen pojam, dok je na nekim mestima izvan EU, pa i izvan evropskog kontinenta, socijalna pravda u velikoj meri ostvarena. Uzmimo samo primer nekadašnje Jugoslavije i sadašnje Kube. Jugoslavija nije bila član EU, a imala je visoko ostvarenu socijalnu pravdu, naročito pre uvođenja liberalnih mera u ekonomiji. A Kuba je i danas izuzetno cenjena u pogledu svima dostupnog školstva i zdravstva.

U razumevanju socijalne pravde mogu nam pomoći filozofi. Platon je tako pravdu uopšte odredio kao princip da se svakome dodeli ono što mu po prirodi pripada. Na taj način on je, u osnovi, izrekao ono što i svaki, običan čovek, danas kao i nekada, razume pod pravdom - dobiti ono što se zaslužuje i ne dobiti ono što se ne zaslužuje. Međutim, da bi svako dobio ono što mu po prirodi pripada, što on zaslužuje u skladu sa svojim sposobnostima, mora se onemogućiti uticaj onih činilaca koji otežavaju ili potpuno sprečavaju razvoj čovekove prirode i njegovih sposobnosti. Za Platona, kao i mnoge kasnije, to su bili činioci vezani za postojanje privatnog vlasništva i nejednakosti koje proizlaze iz društva koje se na njemu zasniva. Zato u njegovoj i drugim projektima idealne države nema privatnog vlasništva; ljudi imaju jednake mogućnosti za otkrivanje i obrazovanje svojih sposobnosti, prema kojima zauzimaju određeno mesto u društvu.

Filozofija je tako vrlo rano otkrila šta je glavni uzrok socijalne nepravde. U današnjem fetišiziranju privatnog vlasništva i privatizacije, zaboravili smo da je u početku vlasništvo pripadalo zajednici koja ga je stvorila, i da privatno vlasništvo nastaje kao učinak privatizacije do tada zajedničkog vlasništva. A privatizacija, što i sam njen jezički koren govori, znači prisvajanje za sebe nečega što je bilo zajedničko, što je istovremeno i lišavanje drugih, i zajednice u celini, vlasništva nad onim što je prisvojeno. Ovaj čin uvek počiva na nasilju onih koji su u trenutku uzurpacije bili dominantni u datoj zajednici. Zato je u korenu privatnog vlasništva nepravda - neki su prigrabili za sebe ono što ne zaslužuju (jer nisu samo oni učestvovali u njegovom stvaranju), isključujući iz vlasništva one koji zaslužuju da njim raspolažu (jer su i oni učestvovali u njegovom stvaranju). Na to izvorno nasilno prisvajanje nadograđuje se izrabljivanje u procesu rada - privatni vlasnici iskorišćuju tuđi rad samo zahvaljujući vlasništvu nad sredstvima za rad, iz koga su drugi isključeni. Ovakvo društvo neprestano održava nezaposlenost, jer ona pritiska zaposlene da prihvate minimalne nadnice, i podstiče loše materijalne i socijalne uslove rada, zbog dominacije interesa profita i konkurencije među radnom snagom koja dobija oblike surove borbe za preživljavanje. Zato su u takvom društvu iluzorna neka osnovna ljudska prava, potvrđena i u Opštoj deklaraciji o pravima čoveka UN, kao što su pravo na rad, na pravednu i povoljnu nagradu, na standard života itd. Zato je u takvom društvu iluzorna i sama socijalna pravda.

Stoga, kada se kod nas poslednjih godina restaurira takvo kapitalističko društvo, socijalna pravda ne može biti zahtev koji je ostvariv bez dovođenja u pitanje samih njegovih osnova. Ona se ne može zadovoljiti nekakvom privremenom izmenom u budžetu, a naročito ne iz izvora čija je veza sa pravdom krajnje sumnjiva. Ona je nemoguća bez radikalnije preraspodele društvenog bogatstva, što znači, bez ponovnog prisvajanja onoga što je prethodno uzurpirano od same zajednice.

Mario Kalik, tekst objavljen u "Politici", 12.06.2008.

Politički nihilizam

Na početku dela „Volja za moć“ Fridrih Niče kaže: „Šta znači nihilizam? - Da najviše vrednosti gube svoju vrednost“. Niče je govorio o metafizičkom nihilizmu, dok je kod nas u poslednje vreme na delu svojevrstan politički nihilizam. Najviše političke vrednosti jedne zajednice srozavaju se na nivo pukih sredstava za zadobijanje ili očuvanje vlasti. Politika u svom uobičajenom značenju često iskorišćava najviše, univerzalne vrednosti zarad interesa nečije partikularne vlasti, i to nije ništa novo. Ono što je ovde, međutim, novo, i što čini problem još većim, je što se taj mehanizam do kraja ogolio, što ga gledamo u svoj njegovoj golotinji, što od onih vrednosti nije ostalo ništa osim praznih parola koje se besramno eksploatišu. U takvoj gruboj instrumentalizaciji ogleda se njihov potpuni slom.

O socijalnoj pravdi, nacionalnom jedinstvu, na kraju, samoj ideologiji kao sistemu osnovnih vrednosti, govori se bez ikakvog obzira i poštovanja. Ove vrednosti postaju jeftine floskule koje se olako i (ne)promišljeno izgovaraju, bez ikakve svesti da nas njihovo spominjanje obavezuje. Čitav politički diskurs koji nam se ovih dana nameće svedoči o odsustvu svakog principa, pomanjkanju svake istinske političke savesti i svesti. Tačnije, jedini princip kome je ovo mešetarenje podređeno jeste formiranje vlasti koja sa onim vrednostima teško da ima ikakve veze. Zato i ne čudi što se one u takvom degradirajućem procesu do kraja obesmišljavaju.

Besmisleno je socijalnu pravdu svoditi na nešto što se može obezbediti jednostavnom izmenom u budžetu. A upravo tako je razumeju predstavnici koalicije oko SPS-a, koji ovu vrednost inače spominju jedino u predizbornim kampanjama, i sada, kada su u prilici da učestvuju u vlasti. Oni traže „garancije“ za njeno sprovođenje, i po mnogim njihovim izjavama, čini se da ih vide u novcu koji može obezbediti „proevropska“ vlada, zahvaljujući „predpristupnim fondovima EU“. Na to se nadovezuju predstavnici „evropske Srbije“, nudeći se kao neizbežni partneri u tom poduhvatu. Ovi su se socijalne pravde setili tek sada, kada od zaklinjanja u nju zavisi njihov opstanak na vlasti. A sprovode „evropske integracije“ koje upravo dovode do sve većeg socijalnog raslojavanja i socijalne nepravde. I jedni i druge su ove integracije stavili na vrh svojih političkih prioriteta, obmanjujući narod da su one neophodan uslov za socijalno blagostanje. Tako je od vrednosti koja radikalno dovodi u pitanje čitav postojeći sklop našeg društva, zahtevajući suštinsku promenu načina raspodele društvenog bogatstva, socijalna pravda postala nešto što se može zadovoljiti baš tamo gde je sve manje ima. Nije li stoga ovo ništa drugo do njeno ništenje i obesmišljavanje?

Dalje, predsednik DS-a u poslednje vreme napadno spominje potrebu za nacionalnim jedinstvom, odnosno „pomirenjem“, videći SPS kao saradnika i na tom planu. Međutim, istovremeno on i dalje huška na one iza kojih stoji više od milion građana naše države, pokazujući time da ga ni najmanje ne zanima njihova politička volja. Njegovi saradnici se bučno pozivaju na rezultate izbora u Vojvodini, kao da je Vojvodina nešto mnogo vrednije od Kosmeta, na kojima su rezultati bili bitno drugačiji. Ili govore da je Beograd, i vlast u njemu, nešto mnogo važnije od neke „varošice“ jer, kako reče Dragoljub Mićunović, „lokalne vlasti mogu da prave svoje aranžmane, ali Beograd nije neka varošica, već glavni i najveći grad“. Tako predstavnici DS-a podstiču nacionalne podele u istom trenutku kada zagovaraju nacionalno jedinstvo. Nije li to obesmišljavanje i ove vrednosti? S druge strane, oni ovo jedinstvo razumeju kao saglašavanje sa njihovim političkim programom u kome „evropske integracije“ imaju primat. Ali, do sada se pokazalo da su ove integracije skopčane sa dezintegrisanjem naše države i ugrožavanjem naše nacionalne slobode. O kakvoj naciji se onda može govoriti tamo gde se država stavlja u kolonijalni položaj prema evroatlantskim strukturama?

Na kraju, oni govore o svojoj međusobnoj ideološkoj bliskosti. Zaista, SPS se poslednjih godina dosta približio DS-u; od nekada nepremostivih suprotnosti, ostale su samo gotovo zanemarljive razlike. Ali, tamo gde se i takve razlike, za svega nekoliko dana, naprasno gube, ne može biti reči ni o kakvoj ideologiji. Imati ideologiju ipak podrazumeva nekakvu stabilnost u osnovnim uverenjima. Stoga je nejasno šta je predsednik SPS-a imao u vidu kada je rekao da je u „ideološkom“ pogledu SPS-u bliža vlada sa DS-om, a u „državnom i nacionalnom“ vlada sa SRS-om i koalicijom DSS/NS. Kao da ideologija nema nikakve veze sa državnim i nacionalnim pitanjima. Kao da se može istovremeno uzvikivati „Ustani Srbijo“ i zalagati se za prihvatanje Sporazuma sa EU, u kome je Srbija kao država poklekla.

Prisustvujemo tako mučnoj predstavi u kojoj politički nihilisti obezvređuju najviše političke vrednosti. Jedini način da sprečimo ovaj nazadni proces je da postanemo njega do kraja svesni i da ne podržavamo one koji na njemu zasnivaju svoje delovanje.

Mario Kalik, tekst objavljen u kraćem obliku u nedeljniku "Pečat" br.15, 06.06.2008.

SPS na ivici provalije

U proces definitivnog zaokruživanja „proevropske“ vlasti u Srbiji , nakon NATO-a, EU, ambasada zapadnih sila, uključila se i Socijalistička internacionala (SI). Interes koji SI ima u pogledu naše države, po rečima samog njenog predsednika, jeste da se ovde obrazuje vlast koja „veruje u evropske integracije“. Pošto, po svojoj prilici, takva vlast ne može biti formirana bez SPS-a, nedavno je od strane SI potekla inicijativa za prijem SPS-a u njeno članstvo. Međutim, da bi se uopšte govorilo o „izgledima“ da SPS postane deo SI, SPS mora prethodno izvršiti „određene reforme“.

Predsednik SI nije konkretnije navodio o kakvim je „reformama“ reč, ali vrlo lako možemo da pretpostavimo. „Reformisani“ SPS je onaj koji se potpuno prilagođava dominantnom toku, ne remeteći idilu „evropskih integracija“. On treba sasvim da liči na zapadne socijaldemokratske partije koje su članice organizacije čija politička praksa sasvim odudara od njenog imena. Jer, niti je internacionalistička, a još manje socijalistička. Internacionalizam podrazumeva poštovanje drugih nacija i istinsku saradnju među njima. A upravo to je negirano u dosadašnjoj praksi „evropskih integracija“ u kojoj članice SI imaju značajnu ulogu. Prema manjim državama i narodima, što je naročito vidljivo u našem slučaju, ove integracije se sprovode sa otvoreno imperijalističkih pozicija. Članice SI, posredstvom država čije vlade predvode, predstavljaju deo transnacionalnih struktura koje brutalno gaze nacionalnu slobodu onih koji pružaju otpor njihovoj dominaciji. Ne sme se zaboraviti da su upravo vlade socijaldemokratskih partija predvodile agresiju NATO-a na Jugoslaviju. S druge strane, ove integracije nemaju nikakve veze sa socijalizmom; one su deo dominantnog procesa globalizacije kapitalizma. Sa proširenjem EU, krupni kapital osvaja nova tržišta i dolazi do jeftinije radne snage. Iza floskula o evropskom miru i prosperitetu krije se surova stvarnost eksploatacije namenjena onima na „periferiji“ evropskog prostora. Ulaskom naše države u EU, definitivno će se završiti već odmakao proces socijalnog raslojavanja. Siromašni će postati još siromašniji, ovog puta sa još manjom perspektivom da promene svoj očajnički položaj. Naročito kada uz sebe nemaju ozbiljnu političku snagu koja će se boriti za njihove interese. „Reformisani“ SPS, koji sasvim odustaje od otpora transnacionalnim kapitalističkim strukturama, i čak pomaže njihovoj vladavini, sasvim sigurno nije ta snaga. O tome treba da razmišlja njegovo rukovodstvo u trenutku kada „evropske integracije“ postavlja na najviše mesto svojih političkih prioriteta.

Nažalost, SPS već više godina zaista sprovodi ovakve reforme. On je preuzeo gotovo sva opšta mesta nove vladajuće ideologije, dovodeći sebe u potpuno defanzivnu poziciju. Za njega kao da više nema nikakvih principijelnih sporova u pogledu privatizacije, „saradnje sa Haškim tribunalom“, ili evropskih integracija. Oštrica njegovog opozicionog delovanja je vremenom sve više slabila, da bi na kraju ostala samo isprazna retorika koja svedoči o nedostatku političke imaginacije. Kontinuirano gubljenje identiteta, kao posledica raznih oportunih političkih koalicija i ad hoc poteza kojima nedostaje svako strateško osmišljavanje, dovelo je do njegovog odumiranja na političkoj sceni. U životu se održavao samo zahvaljujući savezima, skrpljenim zarad političkog preživljavanja određenih stranaka, bez ikakve ozbiljnije inicijative koja bi trebalo da karakteriše jednu levičarsku opozicionu partiju u uslovima divljačke restauracije kapitalizma. Zato se ovo reformističko (s)kretanje za SPS ispostavlja jedino kao stranputica.

Danas se on nalazi na kraju te stranputice, imajući pred sobom provaliju. Težina njegovog položaja samo prividno je olakšana pukim slučajem da od njega zavisi formiranje vlade, i biće najgore ako njegovo rukovodstvo u tome vidi neku veliku političku šansu. Radi se o kriznim trenucima njegove borbe za život, a ne o mogućnosti da vodi neku ozbiljnu, autentičnu politiku, naročito levu. O tome se može govoriti tek ako preživi, i ako preduzme značajne korake u izoštravanju svog levičarskog identiteta, koji je mnogo više od pukih floskula o „socijalnoj pravdi“. A sve to je u ovom trenutku stvar daleke budućnosti. Sada ga moćne snage guraju u provaliju, nalazeći u njegovom (samo)uništenju šansu za svoju potpunu dominaciju u našem društvu. I perfidno podmećući taj sunovrat kao ništa drugo do njegovo spasenje, čak ubrzano snaženje. Stiče se utisak da rukovodstvo SPS-a nije dovoljno svesno ove zavodljive manipulacije.

Mario Kalik, tekst u nešto izmenjenom obliku objavljen u nedeljniku "Pečat" br.14, 30.05.2008.

1968. - revolucija i reakcija

Poslednji veliki revolucionarni talas zapljusnuo je svet pre 40 godina. Ta 1968. protekla je u borbenoj, i naizled apsurdnoj, poruci: “Budimo realni, tražimo nemoguće!“. Ali, apsurda nije bilo. Ono što se do tada činilo nemogućim, radikalna promena postojećeg kapitalističkog poretka, bila je tada realna mogućnost. Kako bi rekao Sartr, vlast se valjala ulicama, i trebalo je samo sagnuti se i uzeti je u svoje ruke. A da nije reč o običnom preuzimanju vlasti, prostoj promeni unutar postojećeg poretka, svedoči jedan drugi poklič iz tog revolucionarnog vremena: „Fantazijom do vlasti!“ Na vlast je, dakle, trebalo postaviti samu fantaziju, samu utopiju jednog slobodnog i pravednog društva. Učesnici ’68. verovali su da se svet može bitno promeniti, i da je ta promena na delu.

U Jugoslaviji su zahtevi pobunjenih studenata i njihovih profesora iz te 1968. godine bili još realniji nego na Zapadu. Oni su tražili povratak principima već formulisanim u Programu SKJ iz 1958. i Ustavu SFRJ iz 1963., kao i dotadašnjoj samoupravnoj praksi. Jačanje birokratskog državnog i partijskog aparata, rastuću liberalizaciju privrede i dezintegraciju jugoslovenske zajednice, razumeli su kao odustajanje od tekovina zadobijenih na putu socijalističke revolucije, i zbog toga su podigli svoj glas. Dakle, njihov cilj je bio zaustavljanje pogrešne tendencije u okviru sistema, a ne radikalna promena tog sistema, pošto je ovaj već bio socijalistički u svojim osnovama. Oni su želeli još više samoupravnog socijalizma, a ne dalje jačanje hibridnog poretka birokratskog socijalizma i liberalnog kapitalizma. Njihove zahteve možemo naći u knjizi „Juriš na nebo“ akademika Mihaila Markovića, jednog od vodećih aktera ovog burnog vremena, i jednog od retkih koji je ostao dosledan tadašnjim idealima: demokratizacija društva, ukidanje birokratskih privilegija, rešavanje problema nezaposlenosti i reforma univerziteta. Demokratizacija društva značila je jačanje samoupravljanja u politici i privredi, ukidanje birokratskih privilegija trebalo je da spreči pojavu socijalnog raslojavanja, problem nezaposlenosti je trebalo rešavati zaustavljanjem liberalnih mera koje su i dovele do rasta nezaposlenosti, a reforma univerziteta trebalo je da ide u pravcu jačeg ućešća studenata u upravljanju. Ovakvi zahtevi bili su tako autentično levi, ništa manje anti-kapitalistički nego što su bili anti-birokratski i anti-etatistički. Parole poput „Dole crvena buržoazija“ ili „Dole kneževi socijalizma“ bile su uperene protiv buržoazije uopšte, i devijantnih kapitalističkih pojava unutar socijalističkog društva. Pa ipak, nakon neuspeha ove pobune, većina njenih učesnika i promotera raskrstila je sa samoupravnim socijalističkim idealima, vremenom se sve više okrećući buržoaskoj ideologiji i njenim vodećim mantrama (koje se danas nazivaju „vrednostima građanskog društva“). Slično mnogim drugim pripadnicima ove generacije u svetu, postali su aktivisti kapitalističkih snaga koje su se 80-tih godina obrušile na socijalistički Istok i preduzele radikalno demontiranje socijalističkog sistema. Iz te nove pozicije počeli su da pretumačuju pobunu ’68., izvitoperavajući njen socijalistički smisao u pravcu navodne borbe za vrednosti „građanskog“ društva.

Jedan ubedljiv primer takvog ideološkog iskrivljavanja predstavlja intervju Sonje Liht u „Politici“, u okviru temata posvećenog revoluciji ’68. Kada spominje vrednosti za koje su se borili učesnici pobune ’68. kod nas, ona u njih izgleda učitava sasvim drugačiji sadržaj, na osnovu naknadnih, bitno promenjenih uverenja. Recimo, „modernizacija fakulteta“ svakako nije značila podređivanje fakulteta zahtevima slobodnog tržišta, a „autonomija univerziteta“ njegovu samovolju u pogledu pljačkanja studenata posredstvom školarina. Kao što borba protiv „rigidnosti jednopartijskog sistema“ nije značila zalaganje za višepartijski sistem. Naprotiv, autonomija univerziteta bila je shvatana kao razvijanje kritičkog mišljenja naspram dominantnih društvenih tokova, koje danas na univerzitetu u potpunosti izostaje. Kao što je demokratizacija političkog života podrazumevala jačanje neposredne demokratije socijalističkog tipa, a ne predstavničke demokratije buržoaskog tipa. Ipak, neke stvari je Lihtova tačno navela. Učesnici ’68. su se zaista borili „protiv snage novce i potrošačkog društva“ i „protiv političkih karijerista“. Na žalost, ona je odavno tu borbu napustila jer, kako sama kaže, više nije verovala „da svet može da se promeni“. Štaviše, postala je prvo direktor organizacije iza koje stoji snaga globalnog novca, kapitala (tzv. Sorošev Fond), a zatim i direktor tzv. Fonda za političku izuzetnost, koji obrazuje nove političke karijeriste, pardon, „mlade lidere“. One koji, kao i ona, ne veruju da svet može da se promeni, i čije ambicije dosežu stoga samo do fantazama vlasti unutar postojeće kapitalističke stvarnosti. Tako su nekadašnju parolu iz ’68. „Studenti-radnici“, koja je ciljala na potrebu klasnog i političkog jedinstva studenata i radnika, danas zamenili ideološki obrasci koji obrazovanu omladinu upućuju na „izuzetnost“, pripadanje eliti koja nema i ne treba da ima ikakve veze sa radničkom klasom. Nekadašnju borbu protiv „crvene“ buržoazije i „kneževa“ socijalizma, zamenila je borba u službi istinske buržoazije i magnata kapitalizma, a protiv egalitarističkog društva u kome nema podele na prosvećenu elitu i neprosvećenu masu. U tom smislu je Lihtova u pravu kada kaže da je ostala aktivista - ovog puta aktivista reakcije na emancipatorske ideale iz 1968.

Tragičnost ’68. je u tome što je ostvarenje utopije bilo tako blizu, a istovremeno tako daleko. Od tada živimo u oseci utopijskih projekata, u kojoj je vlast nad fantazijom do kraja potisnula vlast fantazije. Nove generacije su „realne“, i zahtevaju samo ono što je neposredno moguće u dominantnom okviru društvenog života. Njihova imaginacija svedena je samo na horizont sadašnjeg, na prošlost i bitno drugačiju budućnost one ne pomišljaju. Kao što ne pomišljaju ni njihovi učitelji, čiji se intelektualni i moralni sunovrat najbolje može videti podsećanjem na revoluciju u kojoj su nekada učestvovali.

Mario Kalik, tekst objavljen u nedeljniku "Pečat" br.13, 23.05.2008.