Polemika o socio-kulturnom rasizmu (1)

Socio-kulturni rasizam u Srbiji

Kada je život ispražnjen od svake vrednosti sem one da se u borbi preživi, zaista je prirodno što se u našoj svesti pojavljuju oni Drugi, koji ugrožavaju naš životni prostor

Klasno raslojavanje društva, kao posledica tzv. tranzicije iz socijalizma u kapitalizam, neminovno se odražava i u svesti društvenih aktera. Mahnito društveno raslojavanje dovodi do erozije nekadašnje egalitarističke svesti. Društvo se više ne doživljava kao zajednica radnih ljudi koji sa jednakim pravima učestvuju u njegovoj izgradnji, već kao arena u kojoj se odvija borba za opstanak i u kojoj je „prirodno“ da nemaju svi jednaka prava. Naturalističke metafore široko prodiru u javni govor, razarajući političku zajednicu i jačajući pretpolitičko stanje u kome je čovek čoveku vuk, a ne najviše biće, i u kome vlada borba svih protiv svih, a ne solidarnost. Kada život postane vrhunski zakon, ispražnjen od svake vrednosti sem one da se u borbi za život preživi, zaista je prirodno što se u našoj svesti pojavljuju oni Drugi, oni koji ugrožavaju naš životni prostor i protiv kojih se, samim tim, moramo boriti. Oni su pretnja za naš opstanak, za nesmetano ispoljavanje naše životne energije, i stoga njihova prava deluju sumnjivo. Prema njima se odnosimo sa prezirom ili, najčešće, sa gađenjem. Time su na društvenoj sceni rasizmu širom otvorena vrata. Ovaj rasizam prikriven je vatrenim polemikama koje s vremena na vreme dominiraju u našoj javnosti, u skladu sa dnevno-političkim potrebama ove ili one grupacije, i u kojima se ta pojava vezuje isključivo za pitanje odnosa prema drugim rasama. Rasizam je, međutim, pojava u kojoj se neke društvene grupe tretiraju jednostavno kao niža prirodna vrsta (rasa), kao skupine podljudskih jedinki, bez obzira da li je reč o drugoj rasi ili drugoj klasi. Tako se može govoriti o svojevrsnom socio-kulturnom rasizmu, i o njemu je ovde reč. U ovom obliku on je daleko prisutniji od onog na koji nam se napadno skreće pažnja i, naizgled paradoksalno, počinje upravo od društvenog miljea koje se bučno zalaže protiv diskriminacije, rasizma i fašizma. A s obzirom da je prećutan, i da se intenzivno širi, problem je utoliko veći, i zato ga valja razotkriti.

Ovaj rasizam valja se po Internet forumima i blogovima onih koji sebe vide kao avangardu modernizacije, u njihovim novinama i javnim nastupima. On izbija na površinu kada jedan poznati režiser sebi dozvoli da slikovito opisuje (ne)ljudski izgled pristalica drugačijih političkih stavova, ili kada se određene novine pune slikama starih ljudi, takođe pristalica drugačije politike, na čijim licima se vidi patnja, a čija je neskrivena poruka „vidi ove na šta liče“. U celini uzev, oni koji više nisu u punoj životnoj snazi, oni koji nemaju fakultetsku diplomu, i oni koji su se zadesili da ne žive u gradu, bivaju obeleženi kao niža rasa prema kojoj se treba odnositi sa mržnjom i gnušanjem. Naspram starih, neobrazovanih i ruralnih stoje horde mladih, obrazovanih i urbanih koji ove prve vide kao prepreku u borbi za opstanak, sa kojom se treba na ovaj ili onaj način obračunati. Politička volja prvih, takvih kakvi „po prirodi“ jesu, ne može biti legitimna i njihovo pravo glasa je stoga krajnje upitno. Iza zaglušujuće vike o „modernizaciji“ i „demokratizaciji“ krije se tako njihova suprotnost, retrogradni socio-kulturni rasizam koji deli građane na one prvog i one drugog reda. Najveću bizarnost u svemu predstavlja činjenica da se ne retko ove snage, u stanju potpune političke konfuzije, sebi ili drugima čine kao „levičarske“?!

Da ovaj sindrom sve više uzima maha, pokazuje žalosni performans koji su na Trgu Rerpublike organizovale neke studentske i omladinske organizacije, sa ciljem da motivišu mlade da u što većem broju izađu na izbore. U opscenoj predstavi mogli smo videti kako studenti, preobučeni u penzionere i seljane, sprečavaju mlade da dođu do glasačkih kutija. Krajnja poenta izražena je na poleđini propagandnog letka: „Da li ti želiš da o tvojoj budućnosti presuđuju oni kojima je svejedno u kakvoj ćemo zemlji da živimo u narednih 5 godina? Oni koji su ionako najbolje godine već proživeli!“ U osnovi ove nastrane logike stoji uverenje da je starima svejedno, jer su ionako pri kraju života (možemo se pitati zašto uopšte žive kada su „najbolje godine već proživeli“), da je seljanima takođe svejedno, jer ionako ne žive u „pravoj“ životnoj sredini (urbanoj), i da je neobrazovanima svejedno, jer ne mogu, kao takvi, osetiti blagodeti savremenog života koji se zasniva na obrazovanju. Sve u svemu, nejasno je zašto uopšte postoje, a naročito zašto imaju pravo da glasaju.

Ovi simptomi društvene patologije koji bujaju na talasu aktuelne tranzicije svedočanstvo su tragičnog sloma nekadašnjih društvenih ideala. Dok su mladi i obrazovani nekada isticali vrednosti socijalne pravde, danas su dominantne socijalna diskriminacija i segregacija, a društvenu solidarnost sa prezrenima i poniženima zamenio je resantiman spram njih. Nekada su se vodile borbe za drugačiji, bolji svet, danas se iscrpljujemo u borbi za opstanak u ovom svetu, imajući pred sobom belu šengensku vizu kao ispunjenje najviših ideala. U suludoj trci ka tom cilju devastirane su univerzalne vrednosti ljudske emancipacije. Umesto da konačno zakoračimo u carstvo slobode, vratili smo se nazad u varvarstvo klasne eksploatacije i socijalnog rasizma.

Mario Kalik, nastavnik filozofije

(objavljeno, uz neke izmene, u "Politici", 29.01.2008)