Bauk Osme sednice

(Zlo)duh u raznim oblicima

Nije sporno podsećanje na Osmu sednicu, sporni su metodi koji se koriste kao legitimni u njenom tumačenju

Ovih dana svedoci smo naročitog političkog egzorcizma na našoj javnoj sceni. Povodom dvadeset godina od održavanja Osme sednice CK SK Srbije imali smo prilike da vidimo koje se metode upotrebljavaju u njenom tumačenju. Razni (samo)zvani interpretatori ogledali su se u veštini isterivanja bauka „Miloševićeve“ politike iz našeg bića i mišljenja. Trudili su se da nam ožive sećanje na 90-te godine, kada je vođena herojska borba protiv zloduha koji je iz boce izašao baš na Osmoj sednici. Da slučajno ne bismo zaboravili, podsetili su nas da je ON kriv (između svega ostalog strašnog što nam se desilo) za fizičku likvidaciju političkih protivnika, suzbijanje opozicionih medija i ugrožavanje prava nacionalnih manjina. Činjenice da je u tom periodu više ubijeno funkcionera vlasti od predstavnika opozicije, da je bilo daleko više opozicionih medija od vladinih, i da je Srbija jedina zemlja bivše Jugoslavije koja je sačuvala multietnički sastav stanovništva, samo su izuzeci koji potvrđuju pravilo. Naime, mora biti da je ON ubijao i „svoje“, kako bi za to optužio političke protivnike (videti takođe bombardovanje RTS-a), kao što mora biti da su opozicioni mediji i multietničnost bili samo maska kojom je manipulisao zarad održanja na vlasti. Kao što su maske bile njegov „komunizam“, odnosno „nacionalizam“. „Zapravo, on nije mario ni za jedno od ovih opredeljenja, samo je gledao da mu posluže na učvršćenju i održanju vlasti“ (Vaso Milinčević, Politika, 16.09.2007) „U tome je imao izdašnu pomoć supruge Mire Marković, takođe patološki opsednute vlašću“ (isto). Od Miloševića je gora jedino njegova supruga; zajedno su činili zločinački par koji je od rane mladosti sanjao dijabolične snove o neograničenoj vlasti. Da je nesumnjivo reč o đavoljskoj raboti potvrđuje jedan novinar - Milošević, po njemu, liči na „šegrta koji je ušao u đavoljsku radionicu“ i kome se svidelo ono što je tamo video (Milan Milošević, emisija „Oko“, RTS 26.09.2007). A medicinsku dijagnozu ovog fenomena dobili smo od jednog publiciste: Milošević je zapravo bolovao od „autističnog psihopatskog poremećaja“ koji ima genetsku osnovu (Đorđe Jončić, Politika, 27.09.2007) Sada nam postaje jasno otkuda prekopavanje po porodičnom stablu Miloševića i njegove supruge.

Kada smo već kod psiho(pato)logije, treba reći da ovakvi metodi tumačenja pokazuju osobine paranoje. U paranoičnom sistemu mišljenja čitava, inače složena stvarnost, redukovana je na delovanje jednog principa. U ovom slučaju, brojni politički, društveni, kulturološki, pa i (socijalno)psihički faktori koji deluju u jednoj istorijskoj situaciji, svedeni su samo na jedan - navodno bolesne ličnosti jednog bračnog para. Nije Milošević bio predstavnik jedne politike, već je jedna politika bila izraz Miloševićeve ličnosti. Otuda neprestana personalizacija i psihologizacija svih društvenih fenomena – umesto da se u njima traži delovanje objektivnijih struktura, oni se predstavljaju kao puke manifestacije jednog individualnog (zlo)duha. Svi smo bili svedoci, a mnogi i učesnici kolektivne paranoje u pogledu Miloševića. Ona se nastavlja i nakon njegove smrti, u ovakvim tumačenjima istorijskih događaja, u fantazmima da smo mi i sedam godina nakon njegovog odlaska s vlasti tu gde jesmo (a nismo tamo gde bi trebalo da budemo) zbog Miloševića. On je krivac za sve, čak i ako je uradio nešto pozitivno, to je samo privid koji prikriva onu suštinu, njegovu „zločinačku“ prirodu i istu takvu politiku. Zato je paranoični sistem logički savršen, svaka kontraevidencija biva objašnjena upravo kao delovanje te suštine. Kao (zlo)duh on se pojavljuje u raznim oblicima, u liku NATO bombardera ili vojnika Armije BiH koji raznose telo rođake jednog novinara. A protiv takvog bića su, naravno, sva sredstva dozvoljena, od nekrofilnog performansa povodom njegove sahrane, do slikanja s glogovim kolcem na njegovom grobu. U ovome su učestvovali upravo oni koji sebe smatraju modernim, koji valjda kao takvi ne veruju u vampire i veštice.

Mario Kalik, nastavnik filozofije

(objavljeno, uz neke izmene, u "Politici", 2.10.2007.)