@ seljak bezemljas
Када се већ позивате на изворе, био би ред да наведете и страницу. Рецимо, не могу да нађем то место из Чолаковићевих „Казивања“. А и чудно ми да се спомиње догађај из 1945. када се у овој књизи излаже период до 1939. Волео бих да ми разјасните ову недоумицу.
Али, без обзира на то, ако већ говоримо о преласку поражених снага у партизане, будимо онда принципијелни. Нису само муслимански фашисти прелазили (узмимо да је тај податак тачан). Прелазили су и четници. Ево шта каже Војислав Шешељ у једном интервјуу:
„Ја сам веома рано почео да проучавам неке историјске цињенице и да ширим видике у односу на оне књиге које су ми биле доступне кроз школовање, а о четништву у Другом свјетском рату међу старијим људима се углавном није причало, прикривало се, и ако би се понешто рекло, водило се рачуна да то дјеца не чују. Што се тиче неког мог породичног миљеа, по мајчиној линији је у породици отприлике пола било у четницима, пола у партизанима. У очевој исто тако. Али се, бар у том крају Херцеговине одакле су моји, углавном нису међусобно убијали. До '43. године у селу гдје ми је мајка рођена, сви су били четници. У септембру '43, кад је капитулирала Италија, сви су прешли у партизане и још послије рата скоро сви обезбиједили борачке пензије. Таква су времена била“.
Видим да овај податак потврђују и други извори на интернету.
Када је реч о случају Марка Ристића, један коментатор је лепо приметио лицемерну позицију Дејана Медаковића. Човек који је цео рат спокојно провео у Музеју кнеза Павла у окупираном Београду (по ослобођењу преименованом у Народни музеј), и после рата заузимао значајне, па и водеће положаје у многим културним и универзитетским институцијама, није баш најпогоднија особа да преноси запрепашћење „напаћеног грађанског Београда“ над Ристићевим позивом на „уништење издајничке реакције“. Бар Медаковић није, како се из његове биографије може видети, страдао као жртва Ристићевог позива. Не кажем да је заслужио, али свакако није патио у систему који овде очигледно служи као мета. Напротив, по много чему је био његов добитник, и могао је у њему несметано да оствари свој стваралачки потенцијал.
Ово утолико пре важи за Милана Кашанина који се изјашњава о Ристићу на изнесени начин. Не могу да коментаришем ту оцену пошто не познајем Ристићево дело, али видим да га на неким местима спомињу као значајног есејисту и књижевног критичара.
Не чуди спомињање Кашанина и Медаковића на истом месту. Кашанин је био директор Музеја кнеза Павла у коме је Медаковић радио за време окупације. Са самим кнезом Павлом био је у врло блиским односима. Толико блиским да му је једном приликом написао следеће писмо:
„Ваше краљевско височанство,
Истински сам срећан што Вам се свидела књига о нашој уметности. Дозволите да Вам топло благодарим на ласкавом мишљењу и писму које ме је тако пријатно изненадило. Ваша похвала, височанство, то је највеће признање које сам могао добити, и највеће охрабрење за даљи мој рад, јер ни до чијег мишљења на свету не држим колико до Вашег.
Знам да сте сада у великом послу и да Вас не могу виђати онако често као раније. Али исто онако желим и исто онако верујем да ће све Ваше бриге и напори довести до успеха. Наш свет је сав забринут, али нико није малодушан.
Ја безгранично верујем у српски народ, у Србију и онога који их сад води.
Искрено одани
М. Кашанин."
Овакво заиста претерано улагивање и ласкање своме владару, без обзира што је кнез Павле био познавалац уметности и његов пријатељ, чини се ипак непримереним за једног истакнутог интелектуалца попут Кашанина. Али, то је и доказ да није само љубав према Титу код неких стваралаца била безгранична. Видимо је овде и у случају неких других владара и ствараоца. За време окупације Кашанин иначе не само што води Музеј, и скупља нове експонате, него и објављује књиге. Говори се и да никада, и поред „силних притисака“, није пристао да публикује ни једну негативну реч на тему Краљевине Југославије, чији је дубоки приврженик заувек остао.
Да ли је Кашанин после рата страдао? Није, осим ако се под страдањем не подразумева да није имао тако непосредне и срдачне односе са новим властима. У јавности се спомињало како је његова кућа са бибилиотеком и многим рукописима била спаљена за време ослобађања Београда, испада малтене да су је ослободиоци спалили?! Као оптужујућа чињеница у погледу нове власти наводи се и то да је био смењен са места директора Музеја, и да је на његово место дошао Вељко Петровић. Не знам зашто би ово требало да служи као доказ „прогона“. Па после 10 година управљања, у чему је проблем да неко други преузме ту улогу? У првим годинама по ослобођењу јесте живео повучено, кажу да је „пао у немилост нове власти“. Можда. Али, свакако није патио у степену који би „уништење издајничке реакције“ подразумевало (да се могао уклопити у овај профил, бар према начину на који критичари комуниста то представљају, могао је). 1953. је постао директор Галерије фресака и у тој установи радио 10 година. После рата објавио је многе књиге, доста из националне књижевнисти и уметности (најпознатија му је „Српска књижевност у средњем веку“ из 1975.). Организовао је и бројне изложбе фресака и такође објавио њима посвећене публикације. Толико о „комунистичком затирању српске националне културе“.
Што се тиче Милоша Црњанског, ни он није прошао тако трагично како би требало да сугерише Ристићево „сахрањивање“ овог књижевника. И њему су после рата несметано објављиване књиге.
Па шта нам то говори? Да иако је нова власт била ипак толерантна према ствараоцима пореклом из старе грађанске класе, од којих су неки заузимали утицајна места у предратним културним установама (а и у време рата), и то много толерантнија него што се данас представља, ови грађански интелектуалци нису били сасвим толерантни према ствараоцима блиским тој власти. Некако се чини да су све време вребали прилику, следећи свој класни порив, да узврате власти која не само да их није озбиљно угрожавала, него им је, напротив, омогућила солидне услове за стваралачки рад. Да су такву критичност испољавали према оној некадашњој, или окупаторској, не би им се имало много шта замерити. Показали би принципијелност која и треба да обележава критички дух интелектуалаца. Овако, чини се да им је можда понајвише сметало одсуство дворова, племства и луксуза којима су некада били окружени.
Када се већ позивате на изворе, био би ред да наведете и страницу. Рецимо, не могу да нађем то место из Чолаковићевих „Казивања“. А и чудно ми да се спомиње догађај из 1945. када се у овој књизи излаже период до 1939. Волео бих да ми разјасните ову недоумицу.
Али, без обзира на то, ако већ говоримо о преласку поражених снага у партизане, будимо онда принципијелни. Нису само муслимански фашисти прелазили (узмимо да је тај податак тачан). Прелазили су и четници. Ево шта каже Војислав Шешељ у једном интервјуу:
„Ја сам веома рано почео да проучавам неке историјске цињенице и да ширим видике у односу на оне књиге које су ми биле доступне кроз школовање, а о четништву у Другом свјетском рату међу старијим људима се углавном није причало, прикривало се, и ако би се понешто рекло, водило се рачуна да то дјеца не чују. Што се тиче неког мог породичног миљеа, по мајчиној линији је у породици отприлике пола било у четницима, пола у партизанима. У очевој исто тако. Али се, бар у том крају Херцеговине одакле су моји, углавном нису међусобно убијали. До '43. године у селу гдје ми је мајка рођена, сви су били четници. У септембру '43, кад је капитулирала Италија, сви су прешли у партизане и још послије рата скоро сви обезбиједили борачке пензије. Таква су времена била“.
Видим да овај податак потврђују и други извори на интернету.
Када је реч о случају Марка Ристића, један коментатор је лепо приметио лицемерну позицију Дејана Медаковића. Човек који је цео рат спокојно провео у Музеју кнеза Павла у окупираном Београду (по ослобођењу преименованом у Народни музеј), и после рата заузимао значајне, па и водеће положаје у многим културним и универзитетским институцијама, није баш најпогоднија особа да преноси запрепашћење „напаћеног грађанског Београда“ над Ристићевим позивом на „уништење издајничке реакције“. Бар Медаковић није, како се из његове биографије може видети, страдао као жртва Ристићевог позива. Не кажем да је заслужио, али свакако није патио у систему који овде очигледно служи као мета. Напротив, по много чему је био његов добитник, и могао је у њему несметано да оствари свој стваралачки потенцијал.
Ово утолико пре важи за Милана Кашанина који се изјашњава о Ристићу на изнесени начин. Не могу да коментаришем ту оцену пошто не познајем Ристићево дело, али видим да га на неким местима спомињу као значајног есејисту и књижевног критичара.
Не чуди спомињање Кашанина и Медаковића на истом месту. Кашанин је био директор Музеја кнеза Павла у коме је Медаковић радио за време окупације. Са самим кнезом Павлом био је у врло блиским односима. Толико блиским да му је једном приликом написао следеће писмо:
„Ваше краљевско височанство,
Истински сам срећан што Вам се свидела књига о нашој уметности. Дозволите да Вам топло благодарим на ласкавом мишљењу и писму које ме је тако пријатно изненадило. Ваша похвала, височанство, то је највеће признање које сам могао добити, и највеће охрабрење за даљи мој рад, јер ни до чијег мишљења на свету не држим колико до Вашег.
Знам да сте сада у великом послу и да Вас не могу виђати онако често као раније. Али исто онако желим и исто онако верујем да ће све Ваше бриге и напори довести до успеха. Наш свет је сав забринут, али нико није малодушан.
Ја безгранично верујем у српски народ, у Србију и онога који их сад води.
Искрено одани
М. Кашанин."
Овакво заиста претерано улагивање и ласкање своме владару, без обзира што је кнез Павле био познавалац уметности и његов пријатељ, чини се ипак непримереним за једног истакнутог интелектуалца попут Кашанина. Али, то је и доказ да није само љубав према Титу код неких стваралаца била безгранична. Видимо је овде и у случају неких других владара и ствараоца. За време окупације Кашанин иначе не само што води Музеј, и скупља нове експонате, него и објављује књиге. Говори се и да никада, и поред „силних притисака“, није пристао да публикује ни једну негативну реч на тему Краљевине Југославије, чији је дубоки приврженик заувек остао.
Да ли је Кашанин после рата страдао? Није, осим ако се под страдањем не подразумева да није имао тако непосредне и срдачне односе са новим властима. У јавности се спомињало како је његова кућа са бибилиотеком и многим рукописима била спаљена за време ослобађања Београда, испада малтене да су је ослободиоци спалили?! Као оптужујућа чињеница у погледу нове власти наводи се и то да је био смењен са места директора Музеја, и да је на његово место дошао Вељко Петровић. Не знам зашто би ово требало да служи као доказ „прогона“. Па после 10 година управљања, у чему је проблем да неко други преузме ту улогу? У првим годинама по ослобођењу јесте живео повучено, кажу да је „пао у немилост нове власти“. Можда. Али, свакако није патио у степену који би „уништење издајничке реакције“ подразумевало (да се могао уклопити у овај профил, бар према начину на који критичари комуниста то представљају, могао је). 1953. је постао директор Галерије фресака и у тој установи радио 10 година. После рата објавио је многе књиге, доста из националне књижевнисти и уметности (најпознатија му је „Српска књижевност у средњем веку“ из 1975.). Организовао је и бројне изложбе фресака и такође објавио њима посвећене публикације. Толико о „комунистичком затирању српске националне културе“.
Што се тиче Милоша Црњанског, ни он није прошао тако трагично како би требало да сугерише Ристићево „сахрањивање“ овог књижевника. И њему су после рата несметано објављиване књиге.
Па шта нам то говори? Да иако је нова власт била ипак толерантна према ствараоцима пореклом из старе грађанске класе, од којих су неки заузимали утицајна места у предратним културним установама (а и у време рата), и то много толерантнија него што се данас представља, ови грађански интелектуалци нису били сасвим толерантни према ствараоцима блиским тој власти. Некако се чини да су све време вребали прилику, следећи свој класни порив, да узврате власти која не само да их није озбиљно угрожавала, него им је, напротив, омогућила солидне услове за стваралачки рад. Да су такву критичност испољавали према оној некадашњој, или окупаторској, не би им се имало много шта замерити. Показали би принципијелност која и треба да обележава критички дух интелектуалаца. Овако, чини се да им је можда понајвише сметало одсуство дворова, племства и луксуза којима су некада били окружени.
5 comments:
Prvi put sto me ne opravdava citrao sam po secanju.Knjige su mi nestali prilikom selenja a ja ostajem u obavezi da pronadjem trazene strane.Mislim da je izdavac SVJETLOST 1968.G ukupno cetiri toma memoara R.C. Nolit je kasnije objavio samo jednu knjigu.Ukucajte na netu ime koje sam spominjao Huska Miljkovic i dobicete ne samo potvrde za moje tvrdnje vec i jednu neverovatnu biografiju.Potvrdu sta istorija moze da uradi ljudima.Nije mi padalo na pamet da tvrdim da je to slucaj samo sa cazinskom krajinom.Toga ima na sve strane kao sto ste i sami primetili
Sto se tice Marka Ristica naglasio sam da je on samo obrazac,primer kako se formalno usvajaju pravila nekog pokreta da bi se ostvarile nerealne zelje.Priznacete da toga ima uvek i to u kolicini koja nas cini bolesnim.Prosetajte do Novog groblja pa ce te videti koliko imamo velikana bez ikakve znacajne biografije.A tek medju zivima.M.R. se po mom subjektivnom sudu nametnuo iz tri razloga.prvi.Sve sto sam proctao a da je on pisao po meni je obicno fraziranje.Nema dela.Sakriveno nije.Najlepse sto je napisao je o SEOBAMA Milosa Crnjanskog u Politici 1929.g.Tada su bili kucni prijatelji drugi razlog Njegov navedeni clanak u Politici 1944.g.Nadam se da ne stojite iza jasnih motiva i posledica.EFEMERIS II strana 280.treci razlog Njegov pamflet Tri mrtva pesnika Niko ga nebi spominjao,bio bi zaboravljen da to nije napisao.Delove mozete procitati u knjizi ZIVOT MILOSA CRNJANSKOG Radovan Popovic strana 211 Prosveta.Za to pisanije M.R.je dobionagradu Saveza knjizevnika Jugoslavije.Eh te nagrade.I vi kazete kazu da je M.R. bio dobar kriticar i esejista.Iste 1955.godine esejista i kriticar Predrag Palavestra je u svoju ANTOLOGIJA POSLERATNE SRPSKE POEZIJE uvrstio Milosa Crnjanskog.E sad morate da se opredelite ko je esejista i kriticar M. R. ili Predrag Palavestra.Naveo bih ovde jednu anegdotu.Kazu da je Stojadinovic rekao Crnjanskom MI VAS IZUZETNO CENIMO ALI VAS NEVOLIMO.Nije vazno da li je anegdota istinita.Stoji da mi volimo one koje ne cenimo.Sad da vas pitam.Koga vi cenite Marka Ristica ili Milosa Crnjanskog ili Kasanina ili Medakovica.Ah da trebali bi da se zahvalimo knezu Pavlu na muzeju.Srdacan pozdrav.
Прво да вам кажем да ми је драго што сте се јавили, што значи да сте прихватили мој позив да се на овом месту настави, надам се, сада нешто релаксиранији разговор :-)
Иако се не слажемо око неких ствари, можда и већине :-), ценим ваше занимање за историју наше културе.
Није важно за место из Чолаковића, не сумњам да стоји тако како сте пренели, него ми је само било чудно да се ради о "Казивањима" која се односе на предратни период. Пошто је доминантно мишљење да су само усташе или неки други антисрпски квислиншки елементи, пред крај рата прилазили партизанима, што наравно треба да служи као још један од доказа "антирпског" карактера комунизма, морао сам да ту тезу релативизујем наведеном чињеницом о четничким пребезима.
Ако се не варам, у једној примедби сте споменули оно што се иначе ставља на терет Титу, да је као "аустрогарски каплар", "убијао Србе". Не знам за ово друго, можда и јесте. И то служи као доказ за "антисрпску" природу комунизма. Али, опет у сврху целовитијег, што значи истинитијег, приказа историје, навешћу једно место из Чолаковићевих "Казивања"": „Довозе непрестано рањенике аустријске војске, значи непријатељске. Добро je то, али наилазе и Личани из 79. пуковније, који су се задржавали у нашој вароши као етапи фронта на Дрини, били у нашем дворишту, разговарали с нама, добри људи, међу њима има и Срба. A сад се враћају с фронта тешко рањени, измучени. Зашто, питао сам се у страшној недоумици, Срби убијају Србе, зашто ови не бјеже, не предају се, него гину за туђина?“ (Нолит 1989., стр. 37) Да су се неки Срби из Аустроугарске борили у Првом светском рату, као аустроугарски војници, против Срба из Србије, историјска је чињеница? Да ли ћемо рећи да ово илуструје „антисрпску“ природу Срба из Аустроугарске? Или је реч о нечем сложенијем („страшна недоумица“)? Мора се историји приступати са више опреза и без пренагљивања. Мислим да ту ствар изневерава већина која унутрашњом присилом извлачи чињенице из једног конеткста да би их насилно угурала у други, теорију о „антисрпској“ завери комуниста.
Што се тиче Марка Ристића, нисам најбоље разумео на које „нереалне жеље“ мислите. Али, наслућујем да можда говорите о „уништењу издајничке реакције“. Не знам који су заиста Ристићеви мотиви. Могуће да је на тај начин хтео да се додвори новим властима. Али, то је овде мање битно. Битно је да његов захтев за „уништењем издајничке реакције“, независно од ових мотива, јесте оправдан. Можда сам тиме изневерио вашу наду, али просто, то је логика револуције, а ја се за револуцију залажем :-) У коментарима сам то већ објаснио. Немам ништа против насиља над владајућом класом која врши насиље над већином, а поготово ако још и сарађује с окупатором, то је део класне борбе и успостављања новог друштва. Пре и током рата, припадници владајуће класе су уништавали револуционаре или бар на разне начине саучествовали у том чину, после рата револуционари узвраћају ударац и уништавају реакционаре. Не видим шта је спорно.
Хтео сам да кажем да Медаковић, Кашанин и многи други интелектуалци који су припадали грађанским класама, па и били блиски са пораженим снагама (пример Кашанина), на које је због тога могла да падне стигма класног непријатеља, ипак нису страдали од комуниста. Напротив, било је доста њих који су и под комунистима врло солидно живели и имали друштвени углед. Ето, Милош Црњански улази и у Антологију ПОСЛЕРАТНЕ СРПСКЕ поезије из 1955. Није ли то још један доказ да ствари нису биле тако сурове? Да је саблажњавање тих људи над Ристићевим позивом у великој мери тенденциозно, а с обзиром на њихов статус у комунизму, и лицемерно? Да је неко од потомака убијених од стране комуниста овако реаговао на Ристића, имао бих више разумевања.
С обзиром на ово, више ценим Ристићеву позицију кад је реч о овом питању (исправност борбе против издајничке реакције), што не значи да је она сасвим часна. Могуће да је имао неки скривени интерес, не знам, треба видети биографију. Али, свакако није часно како су Медаковић и други слични њему тумачили ову ствар. Кад је реч о уметничкој страни питања, не могу да се изјашњавам, не познајем толико Црњанског, а ни Ристићев есеј у коме га анализира.
На крају, што се тиче „Музеја кнеза Павла“ не бих се нешто посебно њему захваљивао. Позиција краљева, кнежева и осталих аристократа и буржуја почива на искоришћавању рада потлачених класа и друштвеној неправди. Богатство којим они располажу и које ту и тамо дарују, створио је пре свега народ. Зато по мени треба народу захвалити. И зато је логично да је после рата овај музеј преименован у „Народни музеј“.
Срдачан поздрав, све најбоље!
Nikad nisam Tita nazivao ni kaplarom ni ubicom Srba.Neznam otkuda vam to.To nije moj nacin razgovora.Tita cak nisam nikada ni spominjao.Titov period ne posmatram kao nesto lose.Ja cak smatram da su su ljudi imali vise slobode.Nadam se da ce neko taj period sistematizovati i ozbiljno objasniti.Ali mi nemamo ni ozbilnu istoriju drugog svetskog rata. Naravno da su mnoge istorijske licnosti bile i ubice.Pisao sam to za americke predsednike pozivajuci se na Naoma Comskog i Harolda Pintera i za Napoleona koji lezi u Parizu sa svim pocastima isticuci njegovo veliko delo code civil i za Staljina pozivajuci se na Isaka Dojcera koji je u delu POLITICKA BIOGRAFIJA STALJIN istakao da je STALIN vodja najvece revolucije u istoriji sveta jer je industrijalizovao zemlju i poslao na skolovanje sto miliona ljudi.Ako niste procitali knjigu mnogo ste izgubili ali posle citanja moglo bi se desiti da vas proglase staljinistom.Trudim se godinama da izbegnem predrasude bar one koje je lako otkriti.U to spadaju predrasude i prema cetnici i prema partizanima.Ne delim vase mislenje o gradjanskoj klasi.Njen greh je po meni sto nije uspela da kako se to kaze modernizuje zemlju.A tek ovi od 2000.g.Zadnji koji je modernizovao srbiju bio je Bogoljub Kric uvodjenjem mobilne telefonije .Covek mi se ne svidja i mozda je za sud ali to nista ne menja izrecen stav.Navalio sam na Marka Ristica kao da je jedini ali ja ga vidim kao coveka koji je koristio komunizam da bi saplitao bolje od sebe.Da on nije bio sitna dusa napravio bi on antologiju.Stasno je to voleti one koje ne cenis.Za mene su Kasanin,Medakovic i mnogi drugi znacajni intelektualci.A Crnjanski nas najveci pesnik.Sto se muzeja tice vazno je da je tu i da je nas .Jos i da je otvoren.
ne moze o levici da prica onaj ko podrzava ljude krvavih ruku !
Post a Comment