Sunday, February 12, 2012

НСПМ - Полемика о квислинзима и патриотама у Србији


@ Биљана Николић

Класно питање

Ваш покушај да изједначите тежину проблема предратне Краљевине Југославије и послератне СФРЈ је врло проблематичан. На првом, месту није се "реакција" против Краљевине изражавала само у погледу унитаризма, већ и по класном питању. Ко је била најјача "реакција"? Па логично она револуционарна, која је била забрањена и развлачила се по затворима, а то је КПЈ. У СФРЈ је то питање решено на далеко праведнији начин. Друштвено богатство било је много више у рукама оних који су то богатство и стварали, а не као пре рата, у поседу друштвених паразита који су израбљивали туђи рад.

Унитаризам vs. федерализам; (Велика) Србија vs. Југославија

Али, чак и да говоримо о самом државном и политичком систему, опет је СФРЈ у предности. Било је очигледно, с обзиром на драматичност, а касније и трагичност националних спорова и сукоба у периоду 1918-1945., да је федерација боље решење од унитаризма. У Републици Хрватској Хрвати, који су највише нападали предратни унитаризам, могли су да задовоље своју легитимну тежњу за националним признањем и слободом. Био је то и начин да се некако обузда њихов нелегитимни сепаратизам и шовинизам који је до тада показао своју опасну снагу, па и крволочност. Наравно, то није САСВИМ спречило поновно буђење и јачање хрватског национализма (видели смо га 1971.), али је сасвим сигурно да би унитаристичко решење било ЈОШ ГОРЕ. Ако се већ раније испоставило да Хрватима унитаризам не одговара, што је оправдано јер и они, као и сви други народи, имају право за некаквом националном самобитношћу, зашто би се у СФРЈ поново уводио унитаризам?! Могу да додам и да су у СФРЈ они имали мању територију него у оквиру Бановине Хрватске. Зато је претеривање рећи да се њиховој експанзији на сваки начин излазило у сусрет. А ако мислите да није требало ни да улазимо у државу са њима, то не само да би било неприхватљиво са становишта тадашње комунистичке идеологије, већ и са становишта самих српских националних интереса. Огроман број Срба живео је на територији Хрватске, и уопште ван Србије, па је Југославија било једино решење за окупљање свих Срба у једној држави

Осим тога, у СФРЈ су своје републике добили и Муслимани и Македонци, народи који у предратној Југославији нису ни били признати, тако да су и они остварили своје националне циљеве. Статус републике добила је и Црна Гора, која је од раније имала своју државност. Сви народи су тако у СФРЈ имали шансу да се развијају по својој вољи и на свој начин, кад већ о томе говорите. То им није било ускраћено. Оно што им је било отежано је да се развијају ПРОТИВ воље оног другог, да своју слободу претварају у ограничавање слободе других, да добију више него што заслужују. Ако је до тога долазило, а у неким моментима на жалост јесте, било је то у свакако мањем обиму и интензитету него што би се десило у случају раздвајања, или живота у раздвојености од почетка. Кад већ говоримо о Србима, неки Срби су у СФРЈ у одређеним периодима, заиста били изложени насиљу и неправди. Али, пре и после СФРЈ страдали су неупоредиво више.

Свако друго решење, било велика Србија, било независне државе југословенских народа, било би или неизводљиво или неприхватљиво, јер би свако од њих озбиљно угрожавало права најмање једног народа. А самим Србима не би донело никакав бољитак, већ само невоље. Било у облику оправданог јачања антисрпског национализма, које би лако резултурало злочином према Србима, било у облику незаштићености Срба државама потпуно независним од њихове матице.

Зато је антијугословенски набој код већине српских националиста најобичнија бесмислица. Трагедије које су преживели Срби нису произашле из заједничког живота, а не би их избегли ни да су живели раздвојено. Оне су произлазиле управо из жеље за раздвајањем. Немогуће је праведно решити национално питање СВИХ југословенских народа МИМО И ИЗВАН ЈУГОСЛАВИЈЕ. Можемо се жалити на ова или она решења унутар Југославије, али Југославија несумњиво остаје ОКВИР за решавање. Зато је ово питање много сложеније него што се вама и већини других чини. Није било лако с Југославијом. Али, без ње се не може, осим по цену великих трагедија. Њу нису поткопавале федералне границе, ајош мање братство-јединство (ово друга тврдња је бесмислена). Напротив, њу су подрили нарушавање братства и јединства и прекрајање спољњих граница, тј. тежња да се федералне границе претворе у спољње границе нових, независних држава.

Ви кажете и да „побољшање социјалног стања "братских народа" није успело да амортизује националну и разнопартиску реакцију на силу (комунистичке)акције“. Мислите да би било другачије, и то боље, да није било побољшања социјалног стања?! У Краљевини је социјално стање било горе. Зато су и националистичка врења била све време присутна и распламсавала се горе него икад у СФРЈ. Ашта кажете на то да је до јачања национализма у СФРЈ долазило управо у периодима ПОГОРШАЊА социјалног стања? Марксисти ионако знају да национални сукоби најчешће за узрок имају економске проблеме. Човек који је економски задовољан не срља у национализам, или му бар теже подлеже. Код нас је то било јасно видљиво. Побуна Албанаца на Косову 1968., МАСПОК у Хрватској 1971., поново побуна Албанаца 1981., на крају распад по националистичким шавовима крајем 80-тих, све се то догађа у време продубљивања унутрашње економске кризе. То је још један значајан фактор за успон национализма, поред оне стално присутне тежње националистичких клика. Тај фактор националисти наравно превиђају јер се не уклапа у њихову искривљену представу о некаквим природним и непроменљивим супротностима између народа које онемогућавају било какав трајан заједнички живот. А истина је да се никада националистичке клике не би размахале, а још мање победиле, да је социјализам имао стабилан и континуиран економски раст и свеукупан социјални прогрес. Зашто га није имао, друго је питање, и врло сложено. Али, сасвим је очигледно да када је социјални бољитак био на делу, национализам није долазио до изражаја. Јер, зашто га нема све до 1965-1968.? Зашто се његово буђење и јачање поклапају са првом озбиљном економском кризом и „реформом“ започетом 1965.?

Види се да сте ви У ПРИНЦИПУ против "братства и јединства", што је један националистички credo. Онда је разумљиво што вам је под комунистима било тесно и тескобно. Али, волео бих да ми објасните шта значи да су федералне границе и братство-јединство били "наметнути"? КОМЕ су били наметнути и НА КОЈИ НАЧИН? Али, молим вас да одговорите с обзиром на ТАЈ ИСТОРИЈСКИ ТРЕНУТАК, а не с обзиром на националистичко дивљање које је уследило са РУШЕЊЕМ комунизма. Да се Југославија урушила 1971. или бар у периоду 1980-1989., дакле пре пада Берлинског зида, имали бисте много јачу позицију за своја извођења.

Овако, бојим се да говорите из перспективе накнадне памети која по правилу искривљује праву слику о прошлости.

Упечатљив пример ове накнадне памети је када кажете да су "у обе државе народи веровали да су оштећени и да су могли проћи боље". Прво, овакво изједначавање је бесмислено, јер неки народи, као нпр. Муслимани и Македонци, нису у Краљевини ни постојали као такви, па тешко да би веровали да су у СФРЈ били оштећени, бар у односу на пређашњу државу. Уосталом, познато је да код њих све до самог краја уопште није било антијугословенског расположења. Друго, нису народи, већ њихове националистичке клике, које су комунисти некако успевали да сузбију, фантазмагорично веровале да су оштећени. Када су ове клике, уз значајну подршку споља, преовладале над комунистима након пада Берлинског зида, дошло је до чега је дошло.

На крају, ако већ говоримо из данашње перспективе, јесте сигурни да би бивши југословенски народи, након крваве цене плаћене за раздвајање, и суочавања са разним господарима споља, без икакве дилеме признали да се данас више „развијају по својој вољи и на свој начин“ него у бившој Југи?

„Једноумље“

Када је реч о политичком "једноумљу", да ли је веће једноумље где имамо једног ЧОВЕКА који самовољно одлучује о многим битним питањима, и 1929. гаси СВЕ ПАРТИЈЕ и друге политичке организације, или тамо где имамо бар једну ПАРТИЈУ састављену од милион чланова, и МНОШТВО самоуправних организација на разним нивоима и делатностима?

Чак и ако је један човек, Тито, несумњиво имао највећу моћ и последњу реч, сама структура политичког система и управљања омогућавала је много већи плурализам и политичку динамику него у монархистичкој аутократији где нема никаквих других инстанци и посредника између краља и народа. Ова динамика види се у унутрашњим сукобима који су потресали СКЈ, и који показују да далеко од тога да је то била монолитна и хомогена партија у којој су свака критика и спор били унапред искључени. Титов ауторитет и позиција нису све време били потпуно безупитни и недодирљиви, напротив, с времена на време оспоравале су га разни појединци, фракције и платформе, или, ако га нису сасвим оспоравали, улазили су у полемику с њим, односно неким његовим ставовима (ИБ-овци, Ђилас, 68-ши, МАСПОК-овци, српски либерали, националисти свих боја итд.). То значи да се његов водећи положај заправо све време морао осигуравати кроз ове унутрашње политичке кризе , тј. да није био за вјеки вјекова осигуран (што је случај у монархији). Он јесте излазио увек као победник, али то само значи да је успевао да победи, а не да никакво надметање није било на делу јер није било могуће. И увек је та победа била не само лична, него и победа већине која га је подржавала. Иза ње су стајали органи партије и одлуке тих органа, донесене у складу са важећим процедурама. Чини ми се да је једино у случају уклањања групе наставника са Филозофског факултета Тито морао да донесе неку врсту lex specialisa, тј. примени искључиво своју властиту вољу, пошто се њихово уклањање није могло обезбедити кроз за то овлашћене (самоуправне) институције и процедуре. Тек по окончању свих ових трвења, када се партија на неки начин консолидовала, Тито бива 1974. проглашен за доживотног председника државе и партије. И тек тада се може говорити о његовој потпуно сувереној позицији. На таквој позицији био је свега 6 година. Све пре тога, 37 година на челу партије, и 30 година на челу државе, био је само први међу једнакима, као такав биран на некаквим изборима, и бар потенцијално изложен могућности смене или замене. У једној монархији отпада чак и та последња могућност. Уз то, уставна овлашћења монарха много су шира и већа него што их је Тито имао и на врхунцу моћи.

Док је некакав вишестраначки систем у Краљевини и постојао, било је то поприште непрестаних конфликата и турбуленција које је доводило и до затварања страначких првака, и бојкота избора, и убистава по Скупштини итд. И после обнове вишестраначког система 1931., регуларан политички живот се није успоставио. Највећи број странака је бојкотовао изборе, и практично је све време власт била без легитимитета. Толико о вашим коментарима у којима браните „демократски“ карактер предратног система. Краљ можда и није имао друго решење него да 1929. заведе диктатуру. Али, то никако није могло да буде трајније решење. С друге стране, какве год кризе потресале СКЈ, ипак је све у свему било много стабилније него у време Краљевине. То значи да су тежње различитих страна биле боље усклађиване, а ако није успевало, да је централна власт била снажнија. Ипак се никад није десило да је Тито морао да решава спорове завођењем личне диктатуре.

Ви кажете да је „огромна већина вас који сте расли у систему апсолутне власти једне партије и једног човека...била хендикепирана за могућност спонтаног развоја личног политичког мишљења“. Пре свега, немојте себе и све оне који су били против система сматрати огромном већином јер то просто није тачно! Напротив, огромна већина је до пред сам крај подржавала систем. Огромна већина је искрено плакала кад је Тито умро, а дозвољавам да сте ви и слични можда ликовали или бар били равнодушни. И ја стварно не знам докле ћете СВОЈЕ мишљење, које је било мишљење мањине, наметати као мишљење тадашње већине, док се истовремено борите против једноумља?!
 
Да не буде забуне, ја немам ништа против ваше примедбе у погледу „апсолутне власти једног човека“, штавише с вама се слажем на начелном нивоу. Иако мислим да Тито није имао апсолутну власт, чак ни у том последњем периоду након 1974., бар не налик монарховој, несумњиво је да његова позиција све време била изразито надмоћна (што се видело по релативно лаким победама у унутрашњим споровима), и да би било добро да се она некако уравнотежила са другим инстанцама власти. Али, сасвим је друго када се, а то је код вас случај, иза напада на Тита крије напад на читав систем. Јер, ви не критикујете Титову доминацију из позиције унутар компартије и уопште комунистичке идеологије, већ споља, из позиције њој непријатељске, антикомунистичке идеологије. Ви сте и против „апсолутне власти једне партије“, а видело се, и против много чега што чини базичне елементе ове идеологије.

Жао ми је, али овде је међу нама консензус немогућ. Ми се на овом месту крећемо у парадигмама које су просто супротстављене једна другој, и зато је тачка нашег сусрета апсолутно искључена. Политички „плурализам“ који ви заговарате, у облику вишепартијског система, за комунисте представља политички систем БУРЖОАСКОГ, капиталистичког друштва, тј. његову политичку надградњу. Овај систем историјски је ионако уведен са победама буржоаских снага у друштву над оним феудалним и монархо-апсолутистичким. Његову основу зато чине институција приватне својине и њена доминација, која доводи до класних друштвених односа. Све „различите“ странке (сем једне, комунистичке) које фигурирају у овом систему изражавају само различите интересе ЈЕДНЕ ИСТЕ класе, буржоазије, оне која у свом поседу држи власништво над свакојаким средствима за производњу. Ниједна од њих не доводи радикално у питање ову основу класног, капиталистичког друштвеног система. Оне се сукобљавају, али на основи консензуса у погледу очувања основа система. То су спорови у оквиру исте, буржоаске породице, само око тога како ће се поделити економски плен стечен експлоатацијом радничке и сељачке класе. Зато је тај политички „плурализам“ маска која прикрива МОНИЗАМ И КЛАСНУ ДИКТАТУРУ КАПИТАЛА, односно капиталистичке класе. То је очигледно видљиво у прошлости, то је очигледно видљиво и данас, у време, на жалост довршене рестаурације капитализма у Србији. Која од данашњих странака радикално преиспитује приватну својину као такву?! Ниједна, евентуално критикују овог или оног тајкуна који финансира оне друге, а онда ови други критикују тајкуне који финансирају ове прве. Нема ни код једне увида да су и једни и други тајкуни, да су они само последица, а не узрок динамике приватног власништва и нужне акумулације капитала који чине базичну логику капитализма, и да треба развластити само приватно власништво. Ону силу која држећи контролу над средствима за производњу приморава друге, који су неправедно искључени из овог власништва, да продају своју радну снагу испод њене стварне цене, и тако присваја вишак вредности на основу којег гради своје куле и градове, своје пословне и личне империје.

Комунистичка партија историјски настаје унутар капиталистичког друштва. Али, за разлику од свих осталих партија, она није партија тог друштва. Она није са њим срасла и нема интерес да, у најбољем случају, само поправи његову фасаду. Не, она жели да промени саму конструкцију која је друштвено трула. То ваша перспектива политичког „плурализма“, која је данас сасвим тоталитарна, тотално превиђа. Комунистичка партија није једна од буржоаских партија, она није исте природе и нема исте циљеве, док су све друге, буржоаске, исте природе и на разне начине доприносе истом циљу, очувању и јачању класног друштва. Она је од њих суштински различита, ове су међусобно суштински исте. Највише што ове друге могу да учине је да поправе ову или ону рупу на фасади како би сачували темељну конструкцију. А и то се не дешава с њихове стране спонтано, из неког алтруистичог порива, него тек када припрети радикалнија промена, нарочито револуционарна. Тада се систем малчице хуманизује да не би изгледао сасвим нељудски, и да би се на тај начин сачувао.

Комунистичка партија никада није мирним путем дошла на власт или опстала на власти. Да ли то значи да је она изворно насилна, а систем против кога устаје мирољубив? Не, то само значи да је тај систем изворно насилан, и да неће мирним путем да преда власт. Комунистичка партија није a priori против парламентарног надметања и победе унутар таквог система. Она је против тога a posteriori. Историјско искуство болно ју је научило да јој систем неће дозволити преузимање власти, или јачање на том путу, чак и када сасвим поштује његова правила игре. Социјалисти и комунисти су, у оквиру регуларне парламентарне борбе, постигли успехе у Краљевини СХС, Шпанији, Чилеу, Венецуели итд., и у неким случајевима освојили власт. Нпр. први послератни градоначелник Београда био је секретар КПЈ Филип Филиповић (комунисти су победили и у многим другим градовима, и били трећа по снази партија у парламенту). Међутим, свуда је уследила реакција владајућих класа. Конкретно, у „нашој“ Краљевини реакција је искористила штрајк рудара, који су се сасвим оправдано побунили  због владиног неуспењења уговора о надницама који је она сама потписала, да покрене кампању против КПЈ (чувена „Обзнана“).  Све партијске ћелије биле су забрањене, као и радничка и синдикална удржења и штампа. КПЈ је била сведена само на посланички клуб. А онда је, након атентата на министра полиције Драшковића, КПЈ била оптужена за тероризам, иако није стајала иза овог атентата и у том тренутку није заговарала такав облик борбе с режимом. Донет је Закон о заштити државе којим се забранио њен рад. Све остале странке с овим су се мирно сложиле. Наравно, јер су све биле буржоаске и није им одговарало јачање комуниста који би пореметили њихово сучељавање и расподелу политичке моћи у оквиру истог друштвеног система. Са становишта комуниста све су оне биле исте, антикомунистичке. 

Зато компартија нема илузију да ће моћи да избегне употребу силе да би се изборила не за неке пуко властите, партикуларне интересе, већ за универзалне интересе социјално праведног друштва и живота достојног човека. Она је сасвим свесна, и ту је сасвим у праву, да ће на насиље морати да реагује силом. То се од нас и дешавало у каснијим годинама, пре и током рата. Хиљаде комуниста било је убијено, затварано, мучено и прогањано због идеала људске еманципације. Током окупације зверства агресора и реакције достигла су врхунац.

Ипак, комунисти су, стојећи на челу партизанске војске, у рату победили. Добили су шансу да створе боље друштво, да остваре интересе милиона потчињених и понижених који су вековима таворили на дну друштва и маргинама историје. Њихово учење било је марксистичко. По Марксу, између капиталистичког и комунистичког друштва постоји прелазни период који је обележен диктатуром пролетеријата. Ова диктатура историјски је одговор пролетеријата на диктатуру капитала. Пролетеријат посредством своје партије током револуције отима од буржоазије контролу над државним апаратом и почиње да уништава основе буржоаског система. То је наставак револуционарне борбе из прошлости. Да би заштитила свој систем, буржоазије је користила силу. Она је отворено, без икакве дилеме, забрањујући комунисте, погазила властите принципе о „демократској политичкој утакмици“.

И шта сад ви хоћете и очекујете?! Да комунисти, вишедеценијске жртве буржоаског насиља, поштују принципе које је сама буржоазија бацила под ноге, и који чак нису њихови (вишепартијски систем)?! Да дозволе, и то у тренутку када се спроводи револуција, и када треба створити ново друштво, слободно политичко деловање свих оних снага које су их забрањивале, или све то мирно посматрале са стране?! Да дозволе њихову штампу, митинге, и све друге облике деловања који би се претворили ни у шта друго до подривање и онемогућавање њихове коначне победе и револуционарне промене?! Да једном речју, дају својим непријатељима оружје у руке, које ће ови употребити искључиво против њих?!

Ја се само питам када ћете престати да будете толико лицемерни и непоштени?! Када ћете престати да тражите и позивате се на слободе које сте тако брутално онемогућили комунистима?! Не, господо и госпође, то неће проћи! Јер, комунистичка партија нема за крајњи циљ да поштује и обезбеди ВАШЕ политичке „слободе“ које све скупа паразитирају на трулежи класног друштва! То је ВАШ циљ, а не циљ комуниста! То је циљ који сте чак ВИ САМИ издали у случају комуниста! Јер, ако су вама била сва средства задовољена, и то да бисте ОДБРАНИЛИ једно друштво ПУНО НЕПРАВДЕ, па како онда да комунистима не буде дозвољено да употребе сва средства да би ИЗГРАДИЛИ једно друштво ПУНО ПРАВДЕ , и то након толиких жртава страдалих за тај идеал?! Не, комунисти не могу дозволити постојање других, некомунистичких партија које би се одметнуле у антикомунистичке,  логично јер би, у погледу циља који свака партија природно има, а то је да освоји власт, комунисти, као они који сада имају историјску иницијативу, били на том путу главни противници. То се и видело после рата. Све буржоаске партије и политичке организације које су још увек деловале почеле су да дижу галаму на револуционарне потезе нове власти у настајању. Почели су да са разних страна убацују клипове у точкове социјализма. Е па комунистима није преостало ништа друго него да те клипове (и клипане) одлучно избаце и најуре из политичког живота! Они су покушали да наставе борбу коју су против комуниста водили пре и после рата, и комунисти су коначно пуном снагом узвратили и поразили их, бар у том тренутку. То је поштено и то је праведно. На путу остварења социјализма , комунистИ немају времена ни потребе да се обазиру на грађанске и политичке „слободе“  некадашње владајуће мањине. Не, они имају најпречи задатак да остваре социјалну слободу за до тада потлачену већину. И они су тај задатак с успехом остварили.

На жалост, пораз реакционарних, контрареволуционарних снага није био потпун и неповратан, јер су се многи од њих само привремено повукли и примирили, да би током 60-тих, када је наш социјализам почео да доживљава прву озиљнију кризу, поново устали да врате точак историје унатраг, на старо, превазиђено класно друштво, злоупотребљавајући невоље тадашњег система да би обманули људе како је излаз и спас у напуштању тековина  социјализма. Ви кажете да сте „против апсолутне власти једне партије“ и да сте били „хендикепирани за могућност спонтаног развоја личног политичког мишљења“. То једино може да значи да је овај личан развој подразумевао увођење још неке, некомунистичке партије, или чак рушење саме комунистичке партије. Али, то значи да сте ви били против самог система! Јер, тај систем се управо дефинише искључивим постојањем само комунистичке партије. Објаснио сам зашто је тако, тј. зашто прича о политичкој „слободи“ коју би оличавало вишестраначје, у њему није дозвољена. Онда је сасвим логично да је систем сузбијао вашу слободу која је ишла против њега!

Дакле, логично је да је комунистички систем потискивао ваш радикални антикомунистички набој. Ви не можете да претендујете да унутар њега легитимно оспоравате комунистичку идеологију и монопол комунистичке партије. Али, не само то. Ја мислим да је сама та претензија као таква нелегитимна. То је она разлика у парадигмама око чега се сигурно нећемо сложити. Ја отворено кажем да је ваше осећање и критика не само нешто што је логично било забрањено с обзиром на природу система, већ да је, с обзиром да се с овом природом слажем, и требало да буде забрањено. Јер, једно је критика одређене актуелне политике компартије, а сасвим друго критика компартије као такве и комунизма као таквог из позиције антикомунистичке идеологије

Зато се критика комунизма ИЗНУТРА, која не напушта његове идеале, него напротив критикује постојећу комунистичку праксу и стварност управо позивањем на те идеале, битно разликује од критике комунизма СПОЉА којој су сами комунистички идеали као такви страни и неприхватљиви. Једно је бити комуниста на незацртаној линији, а сасвим друго уопште не бити комуниста. Стога, чак и да кад бих се ја хипотетички нашао пред стрељачким водом који спомињете, осуђен од стране властите партије на смртну казну, опет ви и ја не бисмо могли да будемо исто, а наша судбина заједничка и једнако неправедна. Јер, партија би у случају мене као комунисте можда и погрешила, у случају вас као антикомунисте  свакако не би.

Јер, поставља се питање која су то конкретна ваша „лична политичка мишљења“ која су у комунизму била забрањивана и гушена? Да ли је то критика култа Титове личности? Да ли је то критика отуђености партијског руководства од чланова партије, и њиховог монопола? Да ли је то критика самог монопола Партије која се отуђује од радничке класе?Да ли су вам сметале бирократске привилегије, појаве озбиљнијих социјалних неједнакости, настанак „црвене буржоазије“? Да ли негативна кадровска селекција у партији, привреди и другим друштвеним делатностима? Да ли неправде учињене појединим комунистима и невиним људима? Да ли вам је сметао начин на који је решавано национално питање (то сигурно јесте, ал да и то наведем)? Да ли је проблем била одређена спољна политике земље? Да ли одређена културна и просветна политика?

Ако је нешто од овога или чак све било проблем, уопште нисте морали бити антикомуниста да бисте с правом критиковали ове појаве. Напротив, све њих сте могли легитимно критиковати с изворног комунистичког становишта. Јер, комунизам као идеологија обухвата или може да обухвата и критику култа личности, и критику отуђења партије од чланова или радничке класе, и критику друштвених неједнакости, и  критику неправедног кадровања, и критику неправдених поступака према неким појединцима, и критику националне неравноправности, и критику одређених конкретних политика које изневеравају неке од његових базичних вредности, а све скупа се концентришу око идеала слободног, праведног и хуманог друштва. Уосталом, многе од ових критика су и биле на делу у СФРЈ. Њих су износили радикално лева, марксистичка интелигенција или, ако је реч о националном питању и сродним темама, комунисти који су осетили важност овог питања (нпр. Ћосић и Милошевић).

Све остало испада из комунистичке идеологије, и логично је и праведно било потискивано. Јачање приватне својине и њена доминација, јачање Цркве и њена хегемоније у духовном животу, као и њено преплитање са државом, јачање национализма и шовинизма, рехабилитација четништва и монархије, подређивање интересима страних сила и губљење спољашње независности, на крају, увођење других странака које би се од комунистичке разликовале једино по томе што би пропагирале овакве идеје, све су то по мени ретгроградне појаве, са којима су се комунисти борили у прошлости, и у тој борби положили и уложили своје животе. Оне су у крајњем окренуте против друштвене слободе и једнакости, против социјалне, националне и културне еманципације и равноправности. Ако је за неке од њих или можда све било везано онемогућавање „спонтаног развоја вашег личног политичког мишљења“, онда је разумљиво и оправдано што сте били „хендикепирани“. Да се дозволио спонтан развој ових идеја, уместо мањине вас антикомуниста, била би хендикепирана огромна већина људи, народа и народности. Не видим зашто би овај ваш „хендикеп“ био вреднији од живота и среће милиона појединаца који би поновном реализацијом ових некада поражених, али повампирених пројеката, били уништени. Ваша критика било чега што се дешавало у комунизму не би била уопште спорна само под једним условом. Да као алтернативу не нуди ископавање и освештавање пропалих класа и њихових идеологија.

А када се види шта је све покуљало на површину рушењем комунизма, и шта му је представљало алтернативу, онда свака пређашња акција комуниста на сузбијању те алтернативе ПОСТАЈЕ ЈОШ ОПРАВДАНИЈА! Свака од оних горе наведених пошасти нашла је место  на рушевинама комунизма. Тада нам сасвим постаје јасан смисао тог рушења. Комунизам је морао бити срушен да би поново израстао коров старог класног друштва и његове декаденције.

Репресија спрам насртаја који унутар комунизма долазе идеолошки с десна је УВЕК на месту, а репресија према струјањима с лева НЕ МОРА бити на месту. Овде се сигурно нећете са мном сложити, али понављам, то је базични идеолошки сукоб око којег је немогуће успоставити консензус. Као што рече филозоф Томас Кун, „оно што су у научниковом свету пре револуције биле гуске, после револуције су зечеви“. Ако углавном заступате идеје које сам претходно означио као ретроградне, онда се наши погледи на историјски и друштвени свет драстично разликују. Оно што ви видите као гуске, за мене су зечеви. Или, оно што ви видите као бело, ја видим као црно, и обрнуто. У историји је то просто сукоб неспојивих друштвених система и идеолошких парадигми који се, самим тим, не може решити регуларним, већ само ванредним, (контра)револуционарним средствима.



4 comments:

Anonymous said...

"Тоталитаризам" и "демократија"
не могу да читам даље од Вашег "личног" почетка.

Далеко од тога да смо Ви и ја у истој ситуацији, јер Вас нису изводили из школе од Ваше шесте године да сачекујете и машете Титу, највећем сину наших народа и народности. Систем је био у интересу једне идеје и једног човека.

Наметање тог система (чији ја нисам савременик) уређено је на свим пољима и то НАСИЉЕМ.

Професор Брдар је рекао(радио емисија) велику истину да тек данашњи двадесетогодишњаци имају шансу да се ослободе матрице једноумља (везано за било које политичко мишљење) који је наметнуо комунизам.

Успут, овако дугачке одговоре сматрам маглом. Ја се намучим да сажмем и извучем срж, а ви то расплинете у недоглед. Није ово разговор уживо па да се може одмах реаговати, тако да је баспредметно настављати се.

Схватите то као своју победу, све једно ми је.

Anonymous said...

Meni se to "rasplinjavanje u nedogled" bas dopalo. Retko ko vise pise i pominje sustinu koja se nije mogla sazeti u manje teksta. Odlicna lekcija za danasnjeg intelektualca koji razmislja svojom glavom. I ja sam bio izvodjen da sacekujem Tita i bilo je bas zabavno. Ne vidim sta je u tome bio problem?

seljak bezemljas said...

Docek Tita , ispracaj stafete i sl.vecina ljudi je dozivljavala kao kulturni dogadjaj.Sada plesemo, igramo,pevamo Evropi U zabiti gde se nezna ni za tango plese se KADRIL A tek majmunarije po Beogradu.I nikom nije ni smesno ni jadno.Jednostavno vecina voli kic.A problem sa kicom je u tome sto je tako prihvatljiv.

seljak bezemljas said...

Gospodine Kalik
Da li sam vas doro razumeo ako mislim da ste pisali o federalizmu a da niste procitali ustav od 1974.g.Pogledajte imate tekst na internetu.Clan III republika je drzava.Dakle 1974.g granice republika su drzavne granice .I vi i ja imali smo dvostruko drzavljanstvo.Savezno i republicko U pasosima je bilo prvo slovo republika.I pokrajina ali nebih o tome ovaj puta.Preporucujem vam USTAVNO PRAVO profesora Jovana Djordjevica izdanje Savremene administracije 1975.g.Na strani 417 U medjunarodnoj politickoj teoriji i ustavnom pravu za ovaj pojam federacije upotrebljava se nemacki termin SAVEZNA DRZAVA. Jugoslavija je od 1974.g savez drzava .Knjigu vam preporucujem da bi ste procitali gomilu fraza,galimatijas reci ,pravo madjionicarsko nastojanje da nam se objasni pravo republika drzava na medjunarodnu saradnju ili kao suvislo resenje nacin dogovora na nivou savezne drzave.Veoma me zanima da li ste ovo znali.