Sunday, February 12, 2012

НСПМ - Полемика о квислинзима и патриотама у Србији-2

@ Биљана Николић - једна дигресија


Уметак код места:


Онда је сасвим логично да је систем сузбијао вашу слободу која је ишла против њега!...


"Тоталитаризам" и "демократија"


Ја сам данас у сличној ситуацији као ви тада. Ја сам против апсолутне власти ЈЕДНЕ КЛАСЕ, оне владајуће, и СВИХ партија које су њени експонетни или сателити. Пошто то није само моје интимно мишљење, већ нешто више од тога, пошто имам амбицију да се тај глас чује и изван моје главе, систем се против таквог гласа брани. Споменуо сам какве сам цензуре доживљавао на разним местима. Зато овај систем такође сузбија развој мог личног политичког мишљења ако под њим подразумавемо несметано јавно испољавање. Ево ме овде, на НСПМ, или блогу, где могу да кажем шта мислим и осећам. Али, питање је да ли су то простори унутар или изван система? Ако је унутар, онда је у сваком случају на потпуној маргини. То би била једина разлика у односу на комунизам. Још увек се мој глас унутар система бар негде чује. Али, велико је питањеда ли одјекује снажније него глас забрањених у комунизму. Да ли се у овој поплави медија, сајтова и аномичног вишегласја, чује онолико колико се могао чути глас некада ућуткиваних? Зашто у комунизму има дисидената, а у капитализму их нема? Ако се неки и појави, не може доћи до изражаја јер је само кап воде у океану јавног блебетања чије шаренило почива на истој подлози. Један критичар данашњег система каже да имаш „слободу“ да говориш све док је то безначајно. То значи да када постане значајно, и још више, када имаш амбицију да пређеш са речи на дело, систем ће почети и ту слободу да гуши. Ако бих ја, рецимо, покушао сам или са неким другим да пређем са речи на дело, систем би сигурно кренуо да ме сузбија, и то физичи наравно, јер и та моја сила више није само вербална, већ и физичка, она је и аргумент силе, а не само сила аргумената. Да ли то онда значи да је цена коју плаћамо за нашу мизерну слободу говора неостварење онога за шта се у том говору залажемо? Да ли се овај систем управо на тај начин брани, тако што те паралише и одржава у реалном ропству док ти истовремено дозвољава мрвице мисаоне и вералне слободе, тек толико да те наведе на илузију да си стварно слободан, да те заведе да изједначиш своју сиромашну слободу говора са богатством слободног живота уопште? Ако ја или било ко други ко је свестан да ова слобода говора, као „слобода од“, није довољна, да нисам у погледу пуне, стварне слободе, „слободе за“, нимало слободнији од оног који  нема чак ни ову свест о стварној неслободи, ако је, штавише, уживање у слободи говора својеврсан облик поробљавања, какве су онда наше перспективе ослобођења?! Није ли он онда „демократска“ фасада капитализма, која вешто прикрива његову тоталитарну суштину, перфиднији облик контроле и угњетавања него тоталитарна фасада комунизма који не крије своју суштину? Зашто је комунизам, када се погледа дужи историјски период, релативно брзо срушен, а капитализам ипак опстаје, показујући већу издржљивост и жилавост? Да ли је то зато што је људска природа „зла“, а комунизам је хтео да створи новог, „савршеног“ човека, како неки мисле? Или је људска природа добра, али је капитализам, упркос њеном деградирању, снажнији јер има моћнија средства контроле наших тела и умова? Све су ово сложена питања. Хтео сам само да вас путем њих упутим на размишљање изван мантре о „комунистичком тоталитаризму“ која се упорно репродукује, и упркос томе што је у суштини истинита, или можда баш због тога, заробљава наше умове и спречава критику капиталистичког тоталитаризма?
 
Можете и на себи да правите поређење. Да ли сте данас, када смо евидентно у капитализму, када, бар формално, и бар на неком месту можете против њега или неког његовог аспекта да се изјасните, а још више против неке актуелне власти и њене политике, заиста стварно слободнији него некада у комунизму? Пазите, не говорим о пуком осећају слободе, посредством допуштања да негде кажете оно што мислите, то сам већ објаснио, него о слободи вашег живота у целини. Пошто је срећа нужан, иако не довољан услов за слободу, да ли сте данас као биће срећнији него под комунистима, кад се узме у обзир целокупност живота? Нарочито мислим на класни аспект приче, на слободу на раду (ако радите), у организацији у којој радите, на висину прихода и друге услове рада? Рецимо, масовно искуство радника који раде у приватном сектору је да су газде мали диктатори, и да је у њиховим фирмама заведено једноумље, кад већ о томе причамо. Ако оштрије критикујеш газду, следи ти губитак посла. Остајеш на улици и без средстава за живот. Под комунистима, ако би оштрије критиковао партију или Тита, заглавио би затвор. Али, у затвору бар имаш храну и смештај. А кад изађеш, ту и тамо можда стекнеш углед храброг човека. У капитализму, кад си без посла, губиш сваки углед и достојанство. Размислите о овоме.

Ово не значи да су у комунизму, они који нису били за или су били против њега, увек и обавезно страдали. Бар је наше искуство било другачије у периоду након почетне фазе револуције; многи културни ствараоци нпр. који нису били комунисти, или су чак потицали из предратне, грађанске класе, ипак су могли несметано да стварају, а неки од њих су чак били на неким управљачким местима у културним институцијама. Али, на начелном нивоу, оштрија критика је свакако производила последице у виду забрана. УНУТАР комунизма не може се бити радикално у праву ПРОТИВ комунизма као таквог, као што се УНУТАР капитализма не може бити радикално у праву ПРОТИВ капитализма као таквог. Радикална критика у оба случаја  може ићи само ка превазилажењу система, и зато бива потискивана. Пошто је комунизам пре свега изражавао једну експлицитну идеологију, па се његова моћ није заснивала само на пукој хегемонији владајуће партије и њених функционера, радикална критика је почињала већ код вербалног довођења у питање комунистичке идеологије. Код капитализма, који почива пре свега на економској моћи владајуће класе, радикална критика почиње тек код практичног довођења у питање класног друштва. У овом другом случају, ако изађете на улицу и почнете да демонстрирате против капитализма и капиталиста, а нарочито ако покушате на њихово класно насиље да узвратите силом, следи вам хапшење, затвор, убијање. Видело смо сцене с таквих протеста у свету, нпр. последње око акције „Окупирајмо Вол Стрит“. Кад се имају у виду ови различити критеријуми радикалности, онда никакве битне разлике нема између комунизма и капитализма. Маркузе је једном приликом рекао: „Либерална демократија је лице које владајуће класе показују кад се не плаше, фашизам је оно лице које показују кад се плаше“. То је важно споменути због уобичајеног, масовно раширеног стереотипа о изразитој предности и надмоћи „демократије“ над „тоталитаризмом“. А у ствари, реч је само о различитим нивоима на којима почиње угрожавање система и његова реакција. Код  „тоталитаризма“ овај ниво постављен је код јавног изражавања другачијег, супротстављеног мишљења, код нарушавања владајућег једноумља. Код „либералне демократије“ реч је о степеници више. Систем бива угрожен и почиње да се брани приликом покушаја практичког преврата. То значи да за њега озбиљнију опасност представља тек оно што је више од од пуког вербалног неслагања и оспоравања. Није довољно само мислити и говорити против система, потребно је и деловати против система, за разлику од тоталитарног поретка где је дисонантан јавни говор већ сам по себи субверзивно деловање. Зато је у неком смислу, а и историја то потврђује, капитализам са својом либерално-демократском идеологијом тежи за револуционисање од тоталитаризма. Када „тоталитаризам“ једном почне изнутра да се пара, када постаје све теже контролисати и сузбијати опозиционо мишљење и говорење, он се све више распада и урушава. У „тоталитаризму“, човек који се с њим не слаже и који бива ућуткан, нема никакву илузију да је слободан, напротив, он је сасвим начисто да је поробљен. Међутим, код „демократије“, управо због допуштања опозиционог говора, тј. због извесне илузије слободе коју ово допуштање доноси, теже је прећи на онај други, одлучујући корак, а то је практичка промена постојећег. Гете је једном рекао: „Нико није толико поробљен као онај ко погрешно мисли да је слободан“. Постоји и мисао да „најјаче стеже невидљива рука“. У „тоталитаризму“, када си опозиционо настројен, рука која стеже је сасвим видљива. Тачно се зна који су центри моћи, где се налазе, и како се спроводи њихов утицај и контрола. Критички појединац (бар у себи) осећа и зна да је изван тог система репресије, надзирања и цензурисања, да му је овај спољашњи. Он једноставно може да се субјективно децентрира, да изгради бар мален простор унутрашње слободе. У „демократији“, ствари се чине доста сложенијим. Онај ко иза њене фазаде политичких „слобода“ препознаје економско поробљавање и тлачење, није потпуно сигуран где је сконцентрисана моћ и како се она распростире кроз друштвени простор. Има мноштво инстанци и групација које су привидно аутономне и разнородне (политичких, економских, културних итд.), али је антикапиталистичком субјекту сасвим јасно да су све оне прожете Капиталом и капитал-односом. Па ипак, овај однос је више хоризонталан него вертикалан (за разлику од тоталитаризма). Репресија се шири дифузно, а не хијерархијски, и није очигледно има ли код ње икаквог централног органа. Не зна се кога и шта треба тачно циљати, на шта треба ударити да би се подстакла радикалнија промена.Критички појединац није сигуран ни да има аутономију, чак ни ону унутрашњу, у односу на систем. Јер, шта год да опозиционо мисли или каже, некако се испоставља да је у систему већ присутно или бар допуштено јер не производи тоталну системску реакцију; ако случајно не прође на једном, прође на другом месту. А и кад покуша нешто практично да промени, чак и ако се групно организује, акција завршава брзим поразом и у јавности не изазива неки значајнији одјек. После неколико дана евентуалног занимања јавности, она престаје да буде актуелна, јер већ стижу нове теме и дилеме. Хтео сам да истакнем ове битне разлике између „демократије“ и „тоталитаризма“ да бих релативизовао ваш апсолутистички гест против „комунистичког једноумља“, да бих указао на потешкоће које у себи садржи „демократско вишеумље“, и бар испровоцирао размишљање на ту тему, растерећено фиксације на „тоталитарни мрак комунизма“.

No comments: