Polemika o (anti)komunizmu (3)

Reagovanje na tekst Maria Kalika “Dve” Srbije - jedan anti-komunizam

Tekst Aleksandra Pavića kao i pitanja koja u njemu postavlja, doživeo sam kao autorov pokušaj da otvori polemiku o moralnoj hipokriziji kao jednoj od osnovnih karakteristika ovdašnje, ne samo političke već i društvene scene. Za svaku pohvalu je i reagovanje gospodina Kalika. Ako ništa drugo osetio je potrebu da pruži odgovore na ona pitanja koja u Srbiji rado prećutkuju mnogi akteri političkog i društvenog života. Oni to čine iz razumljivih razloga, jer kada bi odgovarali na Pavićevu zapitanost, teško da bi mnogi od njih bez obzira da li su u vlasti ili opoziciji, da ne govorim o NGO, mogli da negiraju činjenicu višegodišnjeg komunističkog partijskog staža, kao neku vrstu danas neprijatnog bagaža, koji je najbolje, bez mnogo objašnjavanja odbaciti.

Da parafraziram Kalika. U pravu je kada kaže da je u Srbiji malo pravih komunista antifašista. I ne samo to- kada čitate Kalikovo reagovanje, ako ste pošteni u elementarnom smislu, sa mnogim tezama ćete se složiti, posebno sa onom da danas Srbijom i u vlasti i u opoziciji deluje "neoliberalna desnica" ( ovde pre svega mislim na ekonomsko socijalna opredeljenja). Podržavam i stav o privatizaciji i ulozi stranih ambasadora. I uopšte, dijagnoza našeg stanja je potpuno tačna.
Kada čitate Kalikovo reagovanje osećate se kao gledalac odlične fudbalske utakmice, čiji tim igra sjajno u polju, stvara šanse , ali nikako da postigne gol. Hoću da naglasim da recept koji Mario Kalik nudi za izlazak iz očigledne krize, najblaže rečeno je sporan, odnosno nešto je nalik leku za bolest, a ne protiv nje.

Naime, čemu vodi parafraza čuvene Marksove teze o "eksproprijaciji eksproprijatora", o levici koja treba da organizuje "pokret otpora protiv vlasti koja je preobučena u kvazidemokratsko ruho". Za mene lično neukusno je poređenje sadašnjih vlastodržaca i heroja Prvog svetskog rata generala Nedića. Ali, možda i to nije najgore, koliko nekako poznato zvuči stara, prilično otrcana fraza o "komunistima internacionalistima", koja je potpuno istorijski poražena upravo na tlu nekadašnje Jugoslavije, gde su samo srpski komunisti bili Jugosloveni a komunisti ostalih naroda bogami bili i ostali veliki nacionalisti. Uzgred budi rečeno neki od srpskih komunista poput Koče na kojeg se poziva i Kalik nisu bili Srbi. Upravo na ovom mestu reagovanja Kalik potvrdjuje Pavićevu tezu o tome da Srbijom danas više nego ikada vladaju komunisti koji su se iz Marksovog preobukli u novo "globalističko" ruho. Jer kakva je principijelna razlika između Tadićeve fraze o "posebnoj odgovornosti Srbije za mir i staliblnost regiona" ( što valjda znači da Srbi ne samo da treba da priznaju Kosovo već i da pomažu Albance u stvaranju "nove države" na našem istorijskom i etničkom prostoru) i Kalikove fraze o "Srbinu radniku kojem je bliži Albanac radnik" (kao da ne postoji i Srbin vernik ili domaćin), uz ekstavagantno teorijsko opravdanje da za srpske komuniste "nije dovoljna sloboda zasnovana na etnicitetu". Baš ovako danas govore i "srpske demokrate", kada nam pričaju briselske "bajke" o Evropskoj Uniji, dok država Srbija ubrzano "odumire", kako piše drug Lenjin a sprovodi drug Solana, koji je, ako se ne varam, bio takođe komunista.

Prema tome, za mnoge od ovdašnjih globalista (duhovnih komunista) sloboda na Balkanu je moguća samo ukoliko je prethodno poražena i ponižena tradicionalna i nacionalna Srbija. To zvuči nekako poznato kominternovski. Čini mi se da je o tome pisao Pavić, a da to Kalik ne želi da razume, po komunističko globalističkoj matrici, da ako govore činjenice , utoliko gore po njih.

Milorad Vukašinović, tekst objavljen na sajtu Nove srpske političke misli