Овде је доступан наставак полемике коју сам са једним коментатором НСПМ-а имао поводом текста о Туцовићевим погледима на српско-албанске односе. Текст је очекивано изазвао вулгарно поједностављујуће коментаре српских националиста у којима се са Туцовића врло брзо прешло на дифамирање Маркса, марксизма, комунизма, па и левице уопште, све то "објашњавано" њиховом чувеном фантазмагоријом да је код ових идеја и пројеката реч о изворној и злоћудној "антисрпској" и "антисловенској" мржњи и работи...
Слично важи за Србе у 19. и почетком 20. века. Наша еманципација је у том периоду пре свега спољашња, а не унутрашња. Либерални елементи су били слаби и брзо потискивани и гушени апсолутистичким тенденцијама српског монарха, а социјалистичких је било још мање. Знамо за судбину Светозара Марковића у тој "еманципованој" држави. Практично све до појаве Туцовића и рађања социјалдемократске партије у Србији није била присутна идеја социјалне правде и оцијалне еманципације. Зато ми није јасно о каквом значајном угледању на "напредне" и "реформаторске" духове из Русије Ви говорите. Мање-више је то било доба континуираног монархистичког самодржавља, по угледу на тадашње спољње савезнике Србије, царску Аустрију и царску Русију. Овима се Србија наизменично приклањала. А они су, пре свега, били заинтересовани за потискивање Отоманског царства из Европе. Е сад, можемо говорити да би наша еманципација од Турака тешко ишла без ослањања на Аустрију или Русију, али никако не можемо порицати да су ту итекако били присутни њихови властити империјални интереси, укључујући претензију на саму Србију и Балкан уопште. Уз истовремену одбрану историјски превазиђеног апсолутистичко-монархистичког и феудалног поретка. Када је аустријски цар 1848. укинуо Мађарски сабор, а тиме и мађарску аутономију, народ Беча се подигао против такве одлуке, чак је кренуо у помоћ мађарским јединицама. Цар је привремено побегао из Беча, али је успео да организује војску састављену махом од Руса, Чеха, Хрвата, па и Срба, која је била надмоћнија и поразила Мађаре. Маркс је то оценио као контрареволуцију. Словенске снаге пресудно су помогле одбрани аустријског апсолутизма. Зарад неке илузорне добити бранили су интересе режима који је почетком 20. века извршио анексију Босне и Херцеговине, подривао уједињење јужнословенских народа и, на крају, директно напао Србију, чиме је почео Први светски рат. Толико о нашим аустријским "савезницима".
А приврженост царској Русији ишла је преко Карађорђевића у 19. веку и Александра Обреновића на крају тог века. Након Октобарске револуције, у Србију и Југославију долази велики број припадника поражених контрареволуционарних снага, и наша земља им пружа безбедно уточиште. "Црни барон" Врангел, командант царске војске, бива сахрањен у Руској цркви у Београду, а у Сремским Карловцима, где је било седиште Руске православне цркве у иностранству, подиже му се споменик. Александрова Југославија постаје један од бастиона антисовјетског и антикомунистичког блока. Кроз све те политичке и културне везе провлачила се идеја свесловенског православног јединства. Треба ли онда да чуди, након свих ових историјских чињеница, што су Маркс, а касније и руски бољшевици, били противници и критичари оваквог панславизма као паравана иза којег стоје реакционарни интереси руског цара, племства и свештенства. О таквом словенству је овде реч, а не о било каквом, тј. о словенству уопште.
И зато је Марксова критика тако одређеног словенства, као и критика јеврејства, заснована на социјалистичком интернационализму, а не на (немачком) буржоаском национализму или расизму, како Ви погрешно замишљате. Он се једноставно супротстављао свакој појави која је ишла у прилог европских контрареволуционарних снага, као што је поздрављао сваку промену у правцу револуционарне еманципације.
На основу те историјске чињеничности и логике ја сам изнео став да би Маркс позитивно оценио еманципацију унутар словенског света са појавом и јачањем комунизма на том простору. Навео сам пример промене става у случају Пољака, као и његово мишљење о перспективама социјалистичке револуције у Русији, изнесено у предговору руском издању Манифеста. Дакле, реч је о сасвим рационалном предвиђању, а не о ирационалном прорицању, односно "видовитим зоркама", како сте ми приписали. Опет, можете то назвати како год хоћете, па и "догматизмом", али у питању су некакви аргументи.
Заправо, Ви сте тај који се бави видовњаштвом и прорицањем. Јер, Ви сте апсолутно сигурни да је Марксово антисловенство супстанцијално, зацементирано, непроменљиво. Оно, по Вама, извире из његове германске шовинистичке душе, а не из историјског контекста и његове анализе. Ви пророчки "видите" да Маркс не био променио своју "антисловенску стереотипију". Онда сте Ви тај који заступа догматизам, који конзервира Марксово учење изван времена и простора. Он је у Вашим, а не у мојим очима, "Ким Џонг II" или "смехотресна мешавина Бетмена и Рамзеса II". А онда сте тако исконструисано и искарикирано биће пророчки прогласили Вођом Који Увек Греши. Бар кад су у питању Јевреји или Словени. Једном критичар Јевреја, увек антисемита; једном критичар Словена, увек антисловен. И после свега овога још смехотресно изјављујете како, у ствари, "не сматрате да Маркс касније није ревидирао" антисемитске и антисловенске моменте?!
То је стари, препознатљив манир антимарксиста. Лишимо стварног Маркса сложености и историјске динамике његове мисли, и тако искасапљеног и препарираног прогласимо га "правим Марксом". Јер, са тако зготовљеним противником много лакше ћемо се обрачунати. Ми наравно увиђамо да се ту радио перфидно измишљеном и подметнутом Марксу. Ми знамо да је Ваша оптужба за наш "догматизам" само пројекција Вашег догматизма у погледу Маркса, одраз Вашег одустајања да се проникне у смисао Марксових идеја и ставова. Ми не кажемо олако да је Маркс у праву. Ви кажете олако да је Маркс у криву. То се овде јасно видело. На понуђену контраарументацију која покушава да покаже зашто је Маркс у праву, нервозно и жустро сте одреаговали понављањем претходних оптужби, нимало се не трудећи да размислите о смислу мојих контрааргумената. Штавише, изричито сте рекли да за тако нешто (тобоже) немате времена ни воље...
Исто тако брзоплето прогласили сте ме за "догмату" и "апсолутног и безусловног апологету СВЕГА што је Маркс икада написао". Анонимни Читаоче, а кад смо ми то претресли све што је Маркс икада написао?! Јер су мисли о Јеврејима и Словенима са маргина Марксовог опуса заиста све што је Маркс икада написао? Зар толико слабо познајете Маркса?! Одаћу вам једну "тајну". Не мислим да је Маркс у свему био у праву, и не одбацујем сваки критички приступ спрам Маркса. То су само Ваше пусте жеље и сновиђења. Али, то у чему је, по мени, он био у криву, и због чега га треба критиковати, нећу Вам открити. Тако нешто откривам и о томе дискутујем само у кругу доказаних марксиста. Ви се као марксиста нисте доказали. Напротив, начин на који сте реаговали и "аргументи" које сте потегли увелико су антимарксистички. А ја не желим да поделим критику Маркса у појединостима са оним ко се није легитимисао да прихвата Маркса у начелу. Јер, таква критика онда може бити злоупотребљена за подупирање антимарксистичког става. Извините, али Ваша (само)уверевања како сте Ви некакав марксиста, нису довољна. Када је Маркс својевремено чуо за неке који су се, слично Вама, представљали као марксисти, изјавио је: "Ја нисам марксиста"...
Ваша оцена савременог марксизма који наводно познајете такође показује колико дубоко је корумпиран Ваш "марксизам". Тај марксизам упоредили сте са јефтиним слоганима које испаљују Жижек, Хиченс и друга "империјална интелектуална служинчад по фундираним катедрама". Штавише, сматрате да је ова околност "пресудно допринела кризи глобалне левице". Дакле, опет су некакви "некритички" марксисти пресудни кривци за кризу марксизма, као да никаква антимарксистичка стварност не постоји, или бар није снажна и делатна. Могу се сложити са оценом да је нпр. Жижек склон популаристичком представљању Марксових идеја, и да је то пракса коју треба проблематизовати. Такође, његов став према НАТО бомбардовању Србије и уопште ратовима на простору бивше Југославије несумњиво је ишао низ струју западне империјалистичке акције и пропаганде. Али, и његова популарност и овакви ставови, пре су последица, а не узрок кризе глобалне левице. Осим тога, чак и код њега се могу наћи интересантни доприноси марксистичкој теорији, ма колико он раскинуо са марксистичким принципом јединства теорије и праксе, тј. ма колико по некој својој пракси изневеравао радикални ангажман. Код других, чистијих марксиста и левичара него што је Жижек, показује се да Ваша дијагноза савременог марксизма никако не стоји. Тешко да су они некритички поп-мислиоци који светској интелектуалној јавности лиферују лако разумљиве и сварљиве (псеудо)марксистичке пароле. Реч је о људима несумњиво дубоког образовања и оригиналног духа, који на креативан начин тумаче и афирмишу Марксову мисао, не избегавајући критичко преиспитивање појединих Марксових поставки. Такви су нпр. Алан Бадју, Тери Иглтон, Фредерик Џејмсон, Антонио Негри, Етјен Балибар, Жан-Лик Нанси, Пјер Бурдије, Имануел Волерстин, Ђани Ватимо, Режис Дебре, Игњасио Рамоне и други. Не примећујем међу овима "империјалну интелектуалну служинчад". Штавише, неки од њих су врло отворени критичари владајућег система, укључујући његове империјалистичке амбиције. Имена на која сте ми Ви упутили су у односу на споменута су "друга лига", бар кад је филозофија и друштвена теорија у питању. Некакво безобално левичарење иначе ми није блиско. За мене аутентична левица мора да има укотвљеност и убојитост. А то јој пружа једино Марксова мисао, тамо су њени извори којима се мора враћати.
Што се тиче Туцовића, и његово мишљење о српско-албанским односима треба ставити у историјски контекст. Сами кажете да су "за похвалу његове оптужбе разних девијација и мегаломанских претеривања са српске стране". Зато ме чуди да њега називате еталоном онога што је метастазирало са тзв. Другом Србијом. Можда је начин на који је завршио свој живот еталон за огромну разлику која заправо постоји између њега и другосрбијанаца. Уочи почетка Првог светског рата, он он борави у Берлину са намером да докторира, али се, након аустро-угарске објаве рата Србији, враћа у земљу, ступа у српску војску и гине у Колубарској бици (а претходно се борио и у балканским ратовима). Није ми познат ниједан другосрбијанац који је испољио овакав патриотизам, штавише, они раде све супротно. Стога овакво Ваше дифамирање Туцовића прилично вређа, о осталим коментаторима који блате његово име и дело да не говорим. Због чега то раде? Само зато што се противио идеји Велике Србије која не признаје право Албанаца да имају своју државу (тој идеји супротстављао се и Светозар Марковић). Ни ја такву идеју не прихватам, нити је може прихватити иједан левичар интернационалиста. То је та национал-шовинистичка мегаломанија коју сами карактеришете као девијацију. Једно је сузбијање Велике Албаније, а друго сузбијање сваке Албаније. Другим речима, једно је да је Косово део Србије, а друго да је Албанија део Србије. "Друга Србија" се противи првом, Туцовић другом. "Друга Србија" је зато против Србије, док је Туцовић само против Велике Србије. "Друга Србија" нема ништа против Велике Албаније, док Туцовић итекако има против нестајања Србије (зато се и вратио у земљу да је брани). У томе је провалија која раздваја Туцовића и "Другу Србију" ма колико се њени представници ту и тамо позивали на њега.
Срспки патриота не мора да буде великосрспки националиста и шовиниста, а може да буде комуниста и интернационалиста. Туцовић је то најбоље доказао и зато његов живот и смрт треба да нам служе као пример како се воли и брани своја земља, али истовремено поштује суседни народ и брани његово право на државност. Једино такав став може допринети мирном и заједничком суживоту балканских народа, док их њихове националистичке мегаломаније, углавном подупиране и још више подстицане споља, од стране великих империјалних сила, непрестано гурају у крваве ратове који никоме и ништа добро нису донели. Стара империјална девиза "Завади па владај!" толико пута је показала своје присуство и, на жалост, успешност на овим просторима.
На крају, када сам споменуо плиткоумне антимарксистичке стереотипе и дифамације, нисам мислио толико на Вас, колико на остале коментаторе. Јер, иако делите њихове стереотипе и дифамације у погледу Марксове "немачке" мржње према Србима и Словенима уопште, Ви ипак нисте, попут њих, плиткоумни. Ваше умовање свакако није плитко, али ни довољно дубоко. Да би се мислило дубље треба снажније ићи испод површине "очигледности". Само се догматски став задржава и задовољава оним што је непосредно "очигледно". На површном плану чини нам се неумњивим да је Маркс антисемитски и антисловенски оријентисан, слично било ком немачком расисти и шовинисти. Покушао сам да покажем да је то варка, налик оптичкој илузији да је штап зароњен у воду преломљен. Али, да би се то схватило, уопште не мора да се прихвати, мора се одустати од острашћене оптужбе која образложење и одбрану овог Марксовог става а приори проглашава "догматизмом", и папагајског пропагандистичког понављања како се тиме "штити свака Марксова запета", што сте обилато демонстрирали. Једноставно не смете догматски претпостављати да је моје неслагање са Вашим тумачењем Маркса пуки производ мог "догматизма". Можда ја у Марксу видим дубље и више него што ви видите, можда је мој увид истинитији. Не кажем да јесте, кажем само можда. Ако апсолутно одбацујете ову могућност, ово "можда", ако покушај да се Маркс одбрани у нечему што се Вама чини неодбрањивим слепо проглашавате заслепљеношћу, док сте можда једино ви опчињени и заслепљени, шта је то друго него догматизам?! Мислите о томе...
Слично важи за Србе у 19. и почетком 20. века. Наша еманципација је у том периоду пре свега спољашња, а не унутрашња. Либерални елементи су били слаби и брзо потискивани и гушени апсолутистичким тенденцијама српског монарха, а социјалистичких је било још мање. Знамо за судбину Светозара Марковића у тој "еманципованој" држави. Практично све до појаве Туцовића и рађања социјалдемократске партије у Србији није била присутна идеја социјалне правде и оцијалне еманципације. Зато ми није јасно о каквом значајном угледању на "напредне" и "реформаторске" духове из Русије Ви говорите. Мање-више је то било доба континуираног монархистичког самодржавља, по угледу на тадашње спољње савезнике Србије, царску Аустрију и царску Русију. Овима се Србија наизменично приклањала. А они су, пре свега, били заинтересовани за потискивање Отоманског царства из Европе. Е сад, можемо говорити да би наша еманципација од Турака тешко ишла без ослањања на Аустрију или Русију, али никако не можемо порицати да су ту итекако били присутни њихови властити империјални интереси, укључујући претензију на саму Србију и Балкан уопште. Уз истовремену одбрану историјски превазиђеног апсолутистичко-монархистичког и феудалног поретка. Када је аустријски цар 1848. укинуо Мађарски сабор, а тиме и мађарску аутономију, народ Беча се подигао против такве одлуке, чак је кренуо у помоћ мађарским јединицама. Цар је привремено побегао из Беча, али је успео да организује војску састављену махом од Руса, Чеха, Хрвата, па и Срба, која је била надмоћнија и поразила Мађаре. Маркс је то оценио као контрареволуцију. Словенске снаге пресудно су помогле одбрани аустријског апсолутизма. Зарад неке илузорне добити бранили су интересе режима који је почетком 20. века извршио анексију Босне и Херцеговине, подривао уједињење јужнословенских народа и, на крају, директно напао Србију, чиме је почео Први светски рат. Толико о нашим аустријским "савезницима".
А приврженост царској Русији ишла је преко Карађорђевића у 19. веку и Александра Обреновића на крају тог века. Након Октобарске револуције, у Србију и Југославију долази велики број припадника поражених контрареволуционарних снага, и наша земља им пружа безбедно уточиште. "Црни барон" Врангел, командант царске војске, бива сахрањен у Руској цркви у Београду, а у Сремским Карловцима, где је било седиште Руске православне цркве у иностранству, подиже му се споменик. Александрова Југославија постаје један од бастиона антисовјетског и антикомунистичког блока. Кроз све те политичке и културне везе провлачила се идеја свесловенског православног јединства. Треба ли онда да чуди, након свих ових историјских чињеница, што су Маркс, а касније и руски бољшевици, били противници и критичари оваквог панславизма као паравана иза којег стоје реакционарни интереси руског цара, племства и свештенства. О таквом словенству је овде реч, а не о било каквом, тј. о словенству уопште.
И зато је Марксова критика тако одређеног словенства, као и критика јеврејства, заснована на социјалистичком интернационализму, а не на (немачком) буржоаском национализму или расизму, како Ви погрешно замишљате. Он се једноставно супротстављао свакој појави која је ишла у прилог европских контрареволуционарних снага, као што је поздрављао сваку промену у правцу револуционарне еманципације.
На основу те историјске чињеничности и логике ја сам изнео став да би Маркс позитивно оценио еманципацију унутар словенског света са појавом и јачањем комунизма на том простору. Навео сам пример промене става у случају Пољака, као и његово мишљење о перспективама социјалистичке револуције у Русији, изнесено у предговору руском издању Манифеста. Дакле, реч је о сасвим рационалном предвиђању, а не о ирационалном прорицању, односно "видовитим зоркама", како сте ми приписали. Опет, можете то назвати како год хоћете, па и "догматизмом", али у питању су некакви аргументи.
Заправо, Ви сте тај који се бави видовњаштвом и прорицањем. Јер, Ви сте апсолутно сигурни да је Марксово антисловенство супстанцијално, зацементирано, непроменљиво. Оно, по Вама, извире из његове германске шовинистичке душе, а не из историјског контекста и његове анализе. Ви пророчки "видите" да Маркс не био променио своју "антисловенску стереотипију". Онда сте Ви тај који заступа догматизам, који конзервира Марксово учење изван времена и простора. Он је у Вашим, а не у мојим очима, "Ким Џонг II" или "смехотресна мешавина Бетмена и Рамзеса II". А онда сте тако исконструисано и искарикирано биће пророчки прогласили Вођом Који Увек Греши. Бар кад су у питању Јевреји или Словени. Једном критичар Јевреја, увек антисемита; једном критичар Словена, увек антисловен. И после свега овога још смехотресно изјављујете како, у ствари, "не сматрате да Маркс касније није ревидирао" антисемитске и антисловенске моменте?!
То је стари, препознатљив манир антимарксиста. Лишимо стварног Маркса сложености и историјске динамике његове мисли, и тако искасапљеног и препарираног прогласимо га "правим Марксом". Јер, са тако зготовљеним противником много лакше ћемо се обрачунати. Ми наравно увиђамо да се ту радио перфидно измишљеном и подметнутом Марксу. Ми знамо да је Ваша оптужба за наш "догматизам" само пројекција Вашег догматизма у погледу Маркса, одраз Вашег одустајања да се проникне у смисао Марксових идеја и ставова. Ми не кажемо олако да је Маркс у праву. Ви кажете олако да је Маркс у криву. То се овде јасно видело. На понуђену контраарументацију која покушава да покаже зашто је Маркс у праву, нервозно и жустро сте одреаговали понављањем претходних оптужби, нимало се не трудећи да размислите о смислу мојих контрааргумената. Штавише, изричито сте рекли да за тако нешто (тобоже) немате времена ни воље...
Исто тако брзоплето прогласили сте ме за "догмату" и "апсолутног и безусловног апологету СВЕГА што је Маркс икада написао". Анонимни Читаоче, а кад смо ми то претресли све што је Маркс икада написао?! Јер су мисли о Јеврејима и Словенима са маргина Марксовог опуса заиста све што је Маркс икада написао? Зар толико слабо познајете Маркса?! Одаћу вам једну "тајну". Не мислим да је Маркс у свему био у праву, и не одбацујем сваки критички приступ спрам Маркса. То су само Ваше пусте жеље и сновиђења. Али, то у чему је, по мени, он био у криву, и због чега га треба критиковати, нећу Вам открити. Тако нешто откривам и о томе дискутујем само у кругу доказаних марксиста. Ви се као марксиста нисте доказали. Напротив, начин на који сте реаговали и "аргументи" које сте потегли увелико су антимарксистички. А ја не желим да поделим критику Маркса у појединостима са оним ко се није легитимисао да прихвата Маркса у начелу. Јер, таква критика онда може бити злоупотребљена за подупирање антимарксистичког става. Извините, али Ваша (само)уверевања како сте Ви некакав марксиста, нису довољна. Када је Маркс својевремено чуо за неке који су се, слично Вама, представљали као марксисти, изјавио је: "Ја нисам марксиста"...
Ваша оцена савременог марксизма који наводно познајете такође показује колико дубоко је корумпиран Ваш "марксизам". Тај марксизам упоредили сте са јефтиним слоганима које испаљују Жижек, Хиченс и друга "империјална интелектуална служинчад по фундираним катедрама". Штавише, сматрате да је ова околност "пресудно допринела кризи глобалне левице". Дакле, опет су некакви "некритички" марксисти пресудни кривци за кризу марксизма, као да никаква антимарксистичка стварност не постоји, или бар није снажна и делатна. Могу се сложити са оценом да је нпр. Жижек склон популаристичком представљању Марксових идеја, и да је то пракса коју треба проблематизовати. Такође, његов став према НАТО бомбардовању Србије и уопште ратовима на простору бивше Југославије несумњиво је ишао низ струју западне империјалистичке акције и пропаганде. Али, и његова популарност и овакви ставови, пре су последица, а не узрок кризе глобалне левице. Осим тога, чак и код њега се могу наћи интересантни доприноси марксистичкој теорији, ма колико он раскинуо са марксистичким принципом јединства теорије и праксе, тј. ма колико по некој својој пракси изневеравао радикални ангажман. Код других, чистијих марксиста и левичара него што је Жижек, показује се да Ваша дијагноза савременог марксизма никако не стоји. Тешко да су они некритички поп-мислиоци који светској интелектуалној јавности лиферују лако разумљиве и сварљиве (псеудо)марксистичке пароле. Реч је о људима несумњиво дубоког образовања и оригиналног духа, који на креативан начин тумаче и афирмишу Марксову мисао, не избегавајући критичко преиспитивање појединих Марксових поставки. Такви су нпр. Алан Бадју, Тери Иглтон, Фредерик Џејмсон, Антонио Негри, Етјен Балибар, Жан-Лик Нанси, Пјер Бурдије, Имануел Волерстин, Ђани Ватимо, Режис Дебре, Игњасио Рамоне и други. Не примећујем међу овима "империјалну интелектуалну служинчад". Штавише, неки од њих су врло отворени критичари владајућег система, укључујући његове империјалистичке амбиције. Имена на која сте ми Ви упутили су у односу на споменута су "друга лига", бар кад је филозофија и друштвена теорија у питању. Некакво безобално левичарење иначе ми није блиско. За мене аутентична левица мора да има укотвљеност и убојитост. А то јој пружа једино Марксова мисао, тамо су њени извори којима се мора враћати.
Што се тиче Туцовића, и његово мишљење о српско-албанским односима треба ставити у историјски контекст. Сами кажете да су "за похвалу његове оптужбе разних девијација и мегаломанских претеривања са српске стране". Зато ме чуди да њега називате еталоном онога што је метастазирало са тзв. Другом Србијом. Можда је начин на који је завршио свој живот еталон за огромну разлику која заправо постоји између њега и другосрбијанаца. Уочи почетка Првог светског рата, он он борави у Берлину са намером да докторира, али се, након аустро-угарске објаве рата Србији, враћа у земљу, ступа у српску војску и гине у Колубарској бици (а претходно се борио и у балканским ратовима). Није ми познат ниједан другосрбијанац који је испољио овакав патриотизам, штавише, они раде све супротно. Стога овакво Ваше дифамирање Туцовића прилично вређа, о осталим коментаторима који блате његово име и дело да не говорим. Због чега то раде? Само зато што се противио идеји Велике Србије која не признаје право Албанаца да имају своју државу (тој идеји супротстављао се и Светозар Марковић). Ни ја такву идеју не прихватам, нити је може прихватити иједан левичар интернационалиста. То је та национал-шовинистичка мегаломанија коју сами карактеришете као девијацију. Једно је сузбијање Велике Албаније, а друго сузбијање сваке Албаније. Другим речима, једно је да је Косово део Србије, а друго да је Албанија део Србије. "Друга Србија" се противи првом, Туцовић другом. "Друга Србија" је зато против Србије, док је Туцовић само против Велике Србије. "Друга Србија" нема ништа против Велике Албаније, док Туцовић итекако има против нестајања Србије (зато се и вратио у земљу да је брани). У томе је провалија која раздваја Туцовића и "Другу Србију" ма колико се њени представници ту и тамо позивали на њега.
Срспки патриота не мора да буде великосрспки националиста и шовиниста, а може да буде комуниста и интернационалиста. Туцовић је то најбоље доказао и зато његов живот и смрт треба да нам служе као пример како се воли и брани своја земља, али истовремено поштује суседни народ и брани његово право на државност. Једино такав став може допринети мирном и заједничком суживоту балканских народа, док их њихове националистичке мегаломаније, углавном подупиране и још више подстицане споља, од стране великих империјалних сила, непрестано гурају у крваве ратове који никоме и ништа добро нису донели. Стара империјална девиза "Завади па владај!" толико пута је показала своје присуство и, на жалост, успешност на овим просторима.
На крају, када сам споменуо плиткоумне антимарксистичке стереотипе и дифамације, нисам мислио толико на Вас, колико на остале коментаторе. Јер, иако делите њихове стереотипе и дифамације у погледу Марксове "немачке" мржње према Србима и Словенима уопште, Ви ипак нисте, попут њих, плиткоумни. Ваше умовање свакако није плитко, али ни довољно дубоко. Да би се мислило дубље треба снажније ићи испод површине "очигледности". Само се догматски став задржава и задовољава оним што је непосредно "очигледно". На површном плану чини нам се неумњивим да је Маркс антисемитски и антисловенски оријентисан, слично било ком немачком расисти и шовинисти. Покушао сам да покажем да је то варка, налик оптичкој илузији да је штап зароњен у воду преломљен. Али, да би се то схватило, уопште не мора да се прихвати, мора се одустати од острашћене оптужбе која образложење и одбрану овог Марксовог става а приори проглашава "догматизмом", и папагајског пропагандистичког понављања како се тиме "штити свака Марксова запета", што сте обилато демонстрирали. Једноставно не смете догматски претпостављати да је моје неслагање са Вашим тумачењем Маркса пуки производ мог "догматизма". Можда ја у Марксу видим дубље и више него што ви видите, можда је мој увид истинитији. Не кажем да јесте, кажем само можда. Ако апсолутно одбацујете ову могућност, ово "можда", ако покушај да се Маркс одбрани у нечему што се Вама чини неодбрањивим слепо проглашавате заслепљеношћу, док сте можда једино ви опчињени и заслепљени, шта је то друго него догматизам?! Мислите о томе...
10 comments:
"Али, то у чему је, по мени, он био у криву, и због чега га треба критиковати, нећу Вам открити. Тако нешто откривам и о томе дискутујем само у кругу доказаних марксиста. Ви се као марксиста нисте доказали."
Pa u ovome i jeste problem. Vi ste se samoproglasili za nekakvog Cuvara (Marksisticke) Vatre koji - severnokorejskom doslednoscu - sertifikuje, propisuje, ocenjuje i defamira suprotstavljene argumente. Osim toga, prilicno je originalno ovo Vase ocekivanje da se 'dokazem' kao marksista, jer u protivnom ne zelite da vodite debatu na Internetu. Obaska sto je paradoksalno: ako bih se 'dokazao' kao Vas ideoloski klon (koji svaku primedbu na Marksa smatra bezmalo licnom uvredom), onda ne bismo imali o cemu ni da raspravljamo, zar ne.
Vama, ocito, tesko pada cinjenica da levica ima (srecom) mnostvo drugih i drugacijih metodoloskih pristupa, skola misljenja i intelektualnih tradicija, od ove Vama najblize - slepo i agresivno skakanje na svaki pomen Marksa, u stilu "Varljivog leta 1968". Rekoh Vam vec, niti me 'dokazivanje' ikakve 'ispravnosti' jednom tako skucenom diskursu obavezuje, niti sam mu ikad pripadao. Steta je samo sto se pojam levice u Srba sveo ili na taj komitetski vremeplovski format koji Vi zastupate, ili (jos gore) na podvalu sorosevske vikend-levice, abonente raznoraznih NED-ova, IRI-ja i nemackih stiftunga, koji autenticnu levicu ne bi prepoznali ni da je sretnu na ulici. Uostalom, Nemci i Amerikanci ih i ne placaju da bi ovi bili 'levica' nego da bi pravdali tudje sovinizme. Da ne bude zabune, iskreno cenim Vasu kritiku prema ovim drugima, ali im, nazalost, dajete prostor upravo ovim Vasim dogmatskim sitnicarenjem kojim verovatno ponekog slabije verziranog citaoca terate kod njih.
Plasim se da biste i (u polemici na NSPM pomenutog) Hauarda Zina optuzili za 'reakcionarnost' i 'antimarksizam'. Jer to se tako zavrsi. Istragama protiv reakcionara koji nisu dovoljno iskreno plakali kad je umro Dragi Vodja Kim (u Vasem slucaju: nisu dovoljno mastovito apologizovali Marksove nemacko-nacionalisticke momente). S tim u vezi, upadate u nedoslednost jer me na jednom mestu Vaseg odgovora prvo napadate sto Marksu zameram antisemitske i antislovenske ispade (za koje me optuzujete da ih "ne citam ispravno") a onda me podsecate na to da sam rekao i da je moguce da je Marks neke od tih stavova kasnije mozda izmenio na bolje. Jer, ako se to dogodilo, onda je jos OCIGLEDNIJA neprihvatljivost Marksovog ranog nemackog ekskluzivizma i netrpeljivosti prema Jevrejima i Slovenima. Razlika izmedju nas je u tome sto za mene svet drustvene teorije ne pocinje sa Marksom, niti smatram nekakvu bezuslovnu lojalnost Marksovim stavovima u SVEMu i po SVAKOM pitanju icim drugim do ideoloskom iskljucivoscu kojoj u racionalnoj polemici nije mesto. Kao znacajan filozof, Marks je napisao i mnogo toga sto se kroz istoriju pokazalo relevantnim i trajno aktuelnim. Ali je napisao i razne stvari koje su produkt vremena i predrasuda unutar kojih je ziveo.
I svaki posten i cinjenicno korektan osvrt mora da uzme u obzir i jedno i drugo. Uopste ne razumem da se, kao drustveni naucnik, tako kategoricno zalazete za izuzimanje Marksa od SVAKE kritike, i onda se ljutite kad Vam se s pravom ukaze na to da je takav odnos fanaticno skucen i severnokrejski 'ispravan'. Osim toga, malo je neuputno da na JAVNOM forumu propisujete uslove za sticanje nekakvog 'prava' da se o Marksu prica, pa cete, eto, toliko ljubazni i polemicni biti tek prema 'dokazanim marksistima' (sto ja apsolutno nisam, Marks mi je samo jedan u nizu zanimljivih novovekovnih filozofa a levica je, srecom, odavno nadrasla potrebu za ocinstvom te vrste i Marks vec odavno nije nikakav nedodirljivi totem kakvim ga Vi interpretirate). Mislim, moze to i tako, ali to mozete na ovom blogu, jer je Vas, pa je sasvim legitimno i da propisete standarde i uzuse politicke podobnosti sagovornika. Na nekom, pak, forumu, opste orijentacije na kojem je ova polemika zapoceta, takva primedba je potpuno dislocirana i pomalo komicna.
(Inace, ne vidim zasto pominjete Igltona i Negrija na moju kritiku Zizeka: u pitanju su autori razlicitih biografija i etickih izbora i svakako nisam mislio na njih kad sam pisao o Zizeku). Zizek moze pred decurlijom po Ajviju da izigrava ekscentricnog levicara, Deda-Mraza, Paju Patka ili Betmena, potpuno nebitno. Bitno je da se kod kuce (na Balkanu) pretvara u malog, podmuklog dostavljaca i spiclova imperije, koji prema Srbima koristi bezmalo vokabular I ‘argumentaciju’ nacistickih propagandnih pamfleta, I ide cak dotle da brani I OVEJANE zlikovce… utoliko je amoralnije njegovo ‘marksisticko’ poziranje u anglofonom svetu u kojem o ovom delu njegovo price nemaju pojma)
Drugo, ne vidim zasto me gurate u nekakav zbir 'srpskih nacionalista na NSPM' a onda mi se pojedinacno obracate. Prilicno je ruzno da mi spocitavate odgovornost za stvari koje je pisalo 60-ak ljudi u komentarima pre mog. To vam je izuzetno nekorektan pristup polemici, prvo adresujete MENi nekakve zbirne zamerke upucene CITAVOM komentbordu (za koje, needless to say, niti sam odgovoran niti mogu da ih delim u celini), a onda "branite" Negrija kojeg nisam ni pomenuo.
Sto se tice Vaseg (argumentovano pobijenog) pisanja o srpskom drzanju 1848, jos je ociglednije da taj period - osim na nivou opstih leksikonskih odrednica - uopste ne poznajete. Srpsko pristajanje (vojvodjanskih Srba) uz Austriju kontra Madjara, nije bilo izazvano nikakvom ljubavlju prema habzburskom apsolutizmu (svasta), nego agresivnim nacionalizmom Kosuta i madjarskog vodjstva, koje je, pazite, Srbima i ostalim Slovenima tada sporilo pravo na POSTOJANJE. Stvar je toliko opstepoznata i dokumentovana da je tesko spore cak i madjarski istoricari vise. A Vi ocigledno ne posedujete ni osnovno znanje o silnim zlocinima koje je tada pocinila madjarska vojska nad srpskim civilima.
I kao sto rekoh, niti je 1848 bila jednoznacna u evropskom (pa cak ni u balkanskom) okviru, niti ikakav monolitni fenomen kakvim ga Vi zamisljate (recimo, imate drugi krak tadasnjeg Srpstva, onaj primorski, koji tada saradjuje sa italijanskim revolucionarima - pocelo je jos ranije sa karbonarima - a te veze su uslovile i kasniju Garibaldijevu snaznu srbofiliju... siroma' Djuzepe, smatrao je Srbe revolucinarnim i prevratnickim demokratskim elementom Balkana, umesto da kupi vremeplov i konsultuje Vas blog).
A o ovoj osudi srpske (takticke) saradnje sa Becom 1848, kroz pominjanje austrijske politike iz pola veka nakon toga, ne znam ni sta bih Vam rekao. Nedopustiv nenaucni 'argument'. Pritom ne znam zasto toliko insistirate na Autriji, koja medju Srbima tsko da je ikada imala takmaca u omrazi (Obrenovici su bili s razlogom omrazeni bas zbog kapitulacije pred interesom Beca).
Istu stvar radite i oko Tucovica, jer stvar redukujete na laznu i neodrzivu dilemu: postoji, valjda, citav KOSMOS zdravog razuma izmedju krajnosti poput Tucovicevog ODRICANJA od Kosova, i nekakvog nacional-fantasticnog snovidjenja u kojem je Tirana 'nasa' (premda je taj stav uvek bio na marginama srpske politike, teritorijalno preterivanje se pre svega orijentisalo na Solun kao Oobrenovicevsku fiksaciju i nagradu od Austrije, ali je i taj 'ekspanzionizam' bio placen odustajanjem od LEGITIMNIH nacionalno-oslobodilackih interesa na srpskom delu Balkana preko Drine i Dunava, i ta zla kob se pokazala fatalno kratkovidom i njene konsekvence danas zivimo).
Dakle, niko razuman ni tada ni sada nije negirao Albaniji pravo na drzavu (kojesta). Ali negira 'pravo' na Prizren i Pristinu, steceno GENOCIDNIM profitom od osmalijskog nasilja i osvajacke svireposti (koju Tucovic zgodno prenebregava) i, a u novije doba sramnim albanskim surovanjem sa nacistima i trenutno sa NATOom. Rekoh vec, i Vi me niste razuverili oko toga: daleko bi lakse i korisnije moglo pristupiti Tucovicevoj kritici srpske politike na Kosovu, da prema UZROCNIM zlocinima (visevekovnoj kampanji albanskih zlocina i etnickog ciscenja Srba s Kosova, koja je prethodla 1912) nije POTPUNO precutao.
Toliko. Stvarno ne vidim dalji smisao u polemici na Vasem blogu gde sam, istini za volju. I ovo je moje zavrsno obracanje na temu. Pritom vise nego ljubazno i korektno s moje strane, jer sa nekorektnim udarcima ispod pojasa ste poceli Vi a ne ja (pomenuh vec Vase adresovanje tudjih stavova meni, i nekakvo zbirno projektovanje 'antimarksisticke kritike' na zdravorazumske i faktografski potkrepljene primedbe pojedinim Marksovim stavovima... pomalo me zabavlja Vasa nespremnost da ucestvujete u polemici koja se odvija izvan standarda i tacaka koje ste, zamislite, VI zacrtali, pa ko god iskritikuje poneku Marksovu zapetu, protivnik je Revolucije i Progresa... zaista sitkomovska postavka). Ali bice mi drago da jednom nastavimo pricu. Pod uslovom, naravno, da Vam se netrpeljivost porema tudjim (validnim)argumentima ne ispreci na putu plodotvorne polemike, kao sto je ovde bilo slucaj. Svako dobro
PPS
Da ne bi sve ostalo na jucerasnjem odgovoru (priznajem, vise sam se orijentisao na Vase primedbe iz prvog dela replike, i odvratio uz slican 'gard'), pokusacu da ovde ukazem na (mozda) konstruktivniji ishod ove i slicnih polemika koje, sasvim sam ubedjen, treba da postanu sto ucestaliji 'sastojak' trenutnog opozicionog (i patriotskog, ako hocete) diskursa. Stavise, pogotovo patriotskog.
Delim Vasu kritiku tog rutinskog i obligatornog 'desnicarenja' i ignorantskog obacivanja SVAKE levice. Stavise, mislim da nam je neophodna upravo jeda velika reafirmacija leve i slobodarske tradicije, koja predstavlja svojevrsnu vertikalu nase nacionalne emancipacije u novom veku. Utoliko mi vise smeta drugosrbijaska podvala kojom su ratni ljubitelji eks-jugoslovenskih neofasista (od HDZ do UCK) iz beogradskih kvislinskih kruzoka, preko noci i novokomponovano sebe proglasili za nekakvu 'srpsku levicu', zadrzavsi od 'levice' SAMO kamuflirani sovinizam (ili autosovinisticku tradiciju, u srpskom slucaju). Pa vam danas evolijanski Pescanik figurira kao nekakva 'ekstremnba levica', sto je em vulgarno em tragikomicno.
Drugi deo odgovornosti za tu situaciju (potpuno sam saglasan) imaju upravo pronosirani 'patriotski' i estradno nacionalisticki krugovi, koji svojim demagoskim antikomunizmom i know-nothing idealizacijama SVAKE pretkomunisticke proslosti, nisu ni korak odmakli od folklorne post-socijalisticke euforije istocnoevropskog tipa iz ranih 1990-ih. I ta prica je danas anahrona, i stetna.
Utoliko mislim ( i TO je bila sustina mog pokusaja pokretanja polemike na nSPM), da je neophodno napraviti i svojevrsnu 'promaju' u odomacenim interpretacijma levice kod nas. Dakle, nije mi bila namera da se takmicimo oko Marksa (osim toga, Vase zanimanje i poznavanje Marksa je sistematicnije nego moje, i nisam ni zeleo da pravim 'nadmetanje' te vrste), nego, naprosto, da ukazem i na neke druge izvore i uzore onoga sto se danas smatra korpusom leve teorije, i jos, vaznije, postojecim i odrzivim resenjima u okviru levice. Naprosto, redukcija levice na Marksa je danas prevazidjena i neodrziva (ne sporeci njegovu vaznost). Nekriticka glorifikacija SVIH delova istorije levice takodje.
Naprosto, stvarnost je dokazala da POSTOJI (i da se manje ili vise uspesno izborila za legitimitet) citava galaksija levih struja i pokreta, koje sa ivornim marksizmom imaju tek posrednu relaciju. Ne mozemo ignorisati levo-libertarijansku tradiciju americkih levih struja (prema kojima su izvorbi marksisti zbog nekog razloga cesto netrpeljivi). Niti, recimo, dinamicnu i sve aktuelniju tradiciju organizovanja na principima participatorne demokratije, i u Lat. americi i drugde.
Naprosto, levica je danas daleko slozeniji i polimorfniji pojam nego pre 150 godina. I za nas su tu vazna njena mnoga (pa i naizgled nekompatibilna) iskustva.
Izvinjenje na greskama u kucanju.
Одговорићу Вам сутра увече, имам других обавеза ових дана, поздрав! Само бих Вас замолио да ме то тад упутите на места на НСПМ-у или другде где сте бранили левицу од десничара, мислим и на националисте, а не само на неолиберале, пошто у овој полемици нисте. Надам се да Вам ово није први пут да полемишете...
Pa na vise mesta na NSPM i drugde, recimo na teme o Drugom svetskom ratu (pogotivo tamo gde se zagovaraju dezerterske 'mudrosti' ii 'pametne politike' prihvatanja Trojnog pakta). Trebalo bi mi vremena da nadjem, a i (objektivno) ne vidim potrebu za tim. Mislim, i tada i sada sam izneo svoje misljenje, ne vidim zasto bih fingirao. A sad, ako smatrate da treba dodatno da se 'legitimisem' da bismo razgovarali, onda verovatno nemamo isti pogled na Internet-polemike. Mislim, bilo bi mi malo bezveze da ovde linkujem sta sam pisao, e da bih se kvalifikovao za polemiku.
Nego, oko napada na levicu s nacionalistickih pozicija, moram priznati da sam tek retko i mestimicno (i na Internetu i ovako), imao priliku da polemisem u tom kontekstu. Osim toga, 'nacionalizam' je isuvise proizvoljan termin koji se moze popuniti razlicitim kontekstima, kao sto znate. Jedan od problema na srpskoj javnoj sceni i jeste u toj (laznoj) dilemi koju i sami primetiste. To nije medjusobno iskljuciv odnos. MOZE se biti i patriota i (u pozitivnom smislu) 'nacionalista', a pritom ne odstupati od levicarskih principa ljudske jednakosti, postovanja svacijeg identiteta, i zalaganja za pravedno drustvo na osnovama uzajmanosti i solidarnosti i borbe protiv eksploatacije jednog coveka od strane drugog (sto bi bio neki izvorni komunizam).
Kod nas je NAMETNUTA ta izvitoperena slika (pogotovo tokom ove NVO-ofanizive na javni prostor) po kojoj ste 'apatriota' ili ako folklorno prizeljkujete anahronizme tipa monarhije i stvari argumentujete anglofilijom iz 1901,, ili (u medijski ubojitijem obliku tog horor-fotorobota srpskog 'nacionaliste' stvorenog u medijima) licite na Bulajicevog cetnika.
Shodno tome, 'levicar' u toj ppostavci postajete ako ponavljate ratne propagandne fraze sa HRT, navijate za Nasera Orica, "Republiku Kosovu" i relativizujete srpske zrtve Nemaca i NDH. Dakle, 'levica' kao sifra za autosovinizam.
A to nam nikad nije bio orijentir (recimo, smatram upravo nasu nacional-oslobodilacku, anarhoidnu i levu tradiciju XIX i ranog XX veka najboljom faktografskom negacijom ove naopake postavke).
Utoliko mislim i da je 'nacionalizam' izraubovana kategorija, pritom lisena svakog razumljivog konteksta. Znate i sami, 'nacionalista' moze da bude i Franc Fanon, i neki osovinski zlikovac i koljac iz Jasenovca.
po kojoj ste 'apatriota' ili ako folklorno prizeljkujete anahronizme
Htedoh, naravno, reci: po kojoj ste 'patriota' ako..
По Вашој препоруци достављам Вам мој мејл. Радујем се контакту са Вама.
novakovic.david@gmail.com
Свако добро
Post a Comment