Одговор Јовани Папан - Поњигер можемо бити ми
Јована Папан је ауторка која својим ставовима и стилом писања даје значајан допринос свежини и потребној провокативности сајта Нове српске политичке мисли. Са већином њених текстова и коментара углавном се слажем и сматрам их врло оригиналним и инспиративним. Овај текст по свој прилици је први поводом којег морам да изразим дубоко неслагање. Тема је болна и фундаментална; она говори о трагичном крају једног човека и једне породице који је симптом темељног устројства данашњег друштва.
Ками је својевремено рекао: "Постоји само један озбиљан филозофски проблем - самоубиство". Ипак, уместо да се запита пред овим сложеним проблемом или бар дубље протумачи конкретни чин који коментарише (самоубиство једног човека и трагедију једне породице), Папан врло брзо, без много премишљања, доноси пресуду и изриче тешку моралну осуду. Поњигер је просто „лудак“ који нимало не заслужује ни разумевање ни оправдање. На првом месту, олако дисквалификовање одређених људи као "лудака" увредљив је и дискриминаторски гест према овом делу популације. И луди су људи. Пре него што их етикетирамо и деградирамо, треба да их разумемо.
Али, Папан не жели да разуме, а не само да не жели да оправда (што не мора бити толико спорно). Ствари су, по њој, сасвим јасне и непобитне. Ако су је неки коментари поводом овог трагичног догађаја (с правом) изиритирали, не значи да треба да оде у сасвим другу крајност и преузме улогу оног неправедног судије који изриче некоме најтежу казну упркос постојању низа олакшавајућих околности (овај доноси смртну казну у погледу права, а Папан, морално убијајући Поњигера, у погледу морала). Јер, околности у којима огроман број људи унутар нашег друштва живи су такве да скоро да сасвим важи да ко овде није полудео, тај није нормалан. Иако ово може бити духовита иронија, ова тврдња, као и свака друга иронија, садржи у себи горку, штавише мучну истину. Околности су за многе заиста лудачке и под њиховим теретом дешава се да људи неминовно и очекивано пуцају. Гордо је и безосећајно захтевати од њих да их по сваку цену подносе. Као што је крајње банализујуће, па и вулгарно, поредити питање самоубиства, односно живота и смрти, са (не)добијањем некакве стипендије или лактањем, псовањем и кукањем. Они који се одлучују на самоубиство, бар у том тренутку, више се не лактају, не псују и не кукају. Они заћуте и умирују се. Они се постављају у однос са самим животом који има карактер светости, и предузимају чин који се тиче те светости. У име светости живота, они одлучују да себи одузму живот. Да им живот ионако ништа не значи, не би га себи ни одузели. Зато је тај чин изузетно сложен и поноран. Да би се дошло до његовог дна (темеља) треба нам дубоко размишљање и суосећање, а не приземно профанисање и пљување...
Марио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли
No comments:
Post a Comment