Поводом последњих догађаја у влади и владајућој коалицији који су се и раније дешавали (са истим или неким другим актерима), у јавности се по ко зна који пут поставља питање узрока таквих појава и начина како се она могу избећи у будућности, а све зарад наводне, свима заједничке посвећености добробити грађана Србије. Говори се о проблему коалиција као таквих, недостатку политичке културе, бављењу власти собом и сопственим интересима, а не интересима грађана итд. Једном речју, ламентира се над хроничном политичком нестабилношћу за коју се решења нуде у облику разних палијативних рецептура за поправљање и дотеривање политичког живота, тј. подизања квалитета односа унутар власти, или између власти и опозиције. Међутим, да би се проценило колико су ова решења озбиљна и далекосежна, чини се да претходно морамо одговорити на нека питања другачија од ових која нам се непрестано намећу кроз текућу јавну сферу.
Психологистички и културолошки приступ политици
Прво од њих је зашто су уопште коалиције политичка стварност Србије и шта оне са собом нужно доносе. Одговор на прво питање је врло једноставан. Сем прве владе коју су могли да формирају искључиво социјалисти (1990-1992), остале владе су морале да буду коалиционе и са подршком више странака будући да ниједна странка након 1992. више није могла сама да влада. Социјалисти су морали током 90-тих да се ослоне на Нову демократију или радикале, а 2000-те су обележиле владајуће коалиције формиране око ДС-а, ДСС-а и Г17, да би се у новије време њима придружили реформисани социјалисти. Нову власт након 5. октобра могла је да формира искључиво Демократска странка да се већ почетком 90-тих није поделила и тако изгубила на својој величини и снази. Када је о том и сличним страначким расцепима реч, у јавности се често говори да им је главни узрок у личностима оних који су се сукобили око првенства у странци, а не у дубљим политичким разликама, и да су ове друге само покриће за личне и групне аспирације унутар странке. Ипак, тешко је рећи шта је у овој и сличним поделама које су обележиле политичку сцену Србије „старије“, лидерске амбиције неких појединаца или извесне разлике и спорења око политичког програма које су временом постајале све оштрије и непремостивије. Ова два плана се преплићу, а за политичку науку и анализу је сасвим довољан други који се може потпуно објективно утврдити. Процена утицаја психичког профила истакнутих страначких правака на њихову политику неминовно остаје мање-више у сфери нагађања и нешто чиме се превасходно занима јавно мнење, а не наука као таква. Оно што можемо видети је да су се неки политички актери и њихове (унутар)страначке групације заиста сукобљавали и разилазили у неким ситуацијама, али и слагали и уједињавали у другим (нпр. сарадња Ђинђића и Коштунице приликом доласка ДОС-а на власт, или останак радикала у влади 1999. упркос Кумановском споразуму због којег су је претходно напустили). Карактер неког политичког актера свакако утиче на његову политику, али ако је у питању озбиљан тренутак у коме треба преузети или сачувати власт, он ће најчешће бити подређен том политичком интересу...
Марио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли
Психологистички и културолошки приступ политици
Прво од њих је зашто су уопште коалиције политичка стварност Србије и шта оне са собом нужно доносе. Одговор на прво питање је врло једноставан. Сем прве владе коју су могли да формирају искључиво социјалисти (1990-1992), остале владе су морале да буду коалиционе и са подршком више странака будући да ниједна странка након 1992. више није могла сама да влада. Социјалисти су морали током 90-тих да се ослоне на Нову демократију или радикале, а 2000-те су обележиле владајуће коалиције формиране око ДС-а, ДСС-а и Г17, да би се у новије време њима придружили реформисани социјалисти. Нову власт након 5. октобра могла је да формира искључиво Демократска странка да се већ почетком 90-тих није поделила и тако изгубила на својој величини и снази. Када је о том и сличним страначким расцепима реч, у јавности се често говори да им је главни узрок у личностима оних који су се сукобили око првенства у странци, а не у дубљим политичким разликама, и да су ове друге само покриће за личне и групне аспирације унутар странке. Ипак, тешко је рећи шта је у овој и сличним поделама које су обележиле политичку сцену Србије „старије“, лидерске амбиције неких појединаца или извесне разлике и спорења око политичког програма које су временом постајале све оштрије и непремостивије. Ова два плана се преплићу, а за политичку науку и анализу је сасвим довољан други који се може потпуно објективно утврдити. Процена утицаја психичког профила истакнутих страначких правака на њихову политику неминовно остаје мање-више у сфери нагађања и нешто чиме се превасходно занима јавно мнење, а не наука као таква. Оно што можемо видети је да су се неки политички актери и њихове (унутар)страначке групације заиста сукобљавали и разилазили у неким ситуацијама, али и слагали и уједињавали у другим (нпр. сарадња Ђинђића и Коштунице приликом доласка ДОС-а на власт, или останак радикала у влади 1999. упркос Кумановском споразуму због којег су је претходно напустили). Карактер неког политичког актера свакако утиче на његову политику, али ако је у питању озбиљан тренутак у коме треба преузети или сачувати власт, он ће најчешће бити подређен том политичком интересу...
Марио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли
No comments:
Post a Comment