Одговор једном коментатору

nastavak odgovora zapocetog u rubrici "Pristigli komentari"

Наравно да разумем да „јака присутност титоистичког духа не значи истовремено и његову апсолутну владавину“. Али, ја нисам ни тврдио да то значи, тако да отпада оно Ваше „као да не разуме“. Ви упорно промашујете (не)свесно десно смисао мојих примедаба упућених Ломпару. Ништа ја не тврдим у погледу тог питања, ја само изводим закључке из Ломпарових (и Ваших) ставова по принципу „ако...онда“. Оно после „ако“ припада вама, оно после „онда“ мени (мом закључивању). На пример, Ломпар каже (и то је централа тема овог спора) да је титоизам „успостављени начин мишљења који се може пратити у свим видовима живота“, то не кажем ја. Он говори о духу субверзивности (спрам владајућих институција), на перформативном нивоу се позивајући на Сократа и Паскала, и очигледно се представљајући као антититоиста. Ви такође кажете да је Универзитет „пун титоиста“ и да је Ломпар „антититоиста на титоистичком Београдском универзитету“, спомињући „фрагмент о духу субверзивности“ из његове књиге. Из тога сам закључио да је, по вама, титоизам владајућа идеологија и на Универзитету, па сам се само јавно питао откуда Ломпар као субверзивни антититоиста тамо. Али, из Ваших досадашњих теза, пре него што сте били притиснути овом по Ломпара непријатном (само)противречношћу, није се наслућивала разлика између ДОМИНАНТНЕ и АПСОЛУТНЕ, и као такве, ЈЕДИНЕ идеологије. Јавност је иначе бомбардована галамом о комунистичком (и титоистичком) „тоталитаризму“, „ауторитаризму“, „деспотији“, „тиранији“, „дикатури“ итд. са потпуним превиђањем разлика између ових појмова. То продире чак и у продукцију која претендује да буде научног карактера. Па још кад се избрише свака разлика између нацистичког и комунистичког „тоталитаризма“, а наспрам њих постави свет(л)а „либерална демократија“, дошли смо у само средиште, по мени, данас владајуће идеологије, и код нас и у свету. Међутим, у озбиљној науци се праве разлике међу овим појмовима.

Ако Вам је (као и мени) већ стало (и) до науке, нисам сигуран ни да Ломпар прави ове разлике, јер кад се каже само то да је нека идеологија владајућа „у свим видовима живота“, не зна се да ли је, задржимо се само на овом одлучујећем разликовању, она апсолутна или доминантна. Ово „сви“ може да значи свашта. Ево и овде један коментатор спомиње „једнопартијску тоталитарну дикататуру“. И онда Ви, после свега овога, очекујете да ја подразумевам да Ви свакако имате у виду разликовање између „јаке присутности“ (доминације) и „апсолутне владавине“ титоизма?! Нити сам ја то подразумевао (зашто бих?) нити сте Ви, по свој прилици, све до сада имали у виду ово разликовање. Ако и јесте, требало је одмах да га наведете, у свом првом обраћању, а не да чекате заоштравање мог аргумента. Да не буде забуне, мени је драго што сам Вам помогао да бар мало осветлите властиту идеолошку ноћ у којој су сва одређења титоизма црна; у томе се, уосталом, огледа срж, мени и Ломпару драгог, сократовског поступка - довести некого до (са)знања постављањем питања, а почетни увид је сазнање властитог незнања у погледу неке ствари.

На жалост, ово разликовање не решава Ломпаров (и Ваш) проблем. Јер, Ломпар се не представља (а и Ви га у томе следите) као неко ко је само умерени и пасивни присталица идеологије супротстављене доминантној (антититоиста против титоизма), већ као неко ко је у томе СУБВЕРЗИВАН, ко попут Сократа и Паскала (а ја додајем Спинозу) активно ради на њеној унутрашњој разградњи. Али, неко ко је субверзиван попут ових великих мислилаца и људи мора трпети последице тог деловања, мора, попут њих, бити маргинализован, цензурисан или екскомунициран. А ако је владајући поредак ауторитаран, а још више тоталитаран, а његова критика крајње субверзивна по тај поредак, он ће бити осуђен на затвор (или смрт). За почетак свега, очекује се да му књиге буду забрањене или бар да буде на маргини јавног живота (ако је реч о „демократским“ начинима цензурисања).

Међутим, ништа од тога не важи код Ломпара. Он, као „субверзивни антититоиста“ не само да није маргинализован или екскомунициран (још мање да лежи у затвору) у („тоталитарном“ или „ауторитарном“) „титоистичком“ поретку, већ је солидно етаблиран професор на „титоистичком Универзитету“, носилац јавних функција у „титоистичким“ идеолошким апаратима и њиховим комисијама (у новинама, на радиу, секретаријатима за културу итд.), на крају, интелектуалац чије књиге објављује (претпостављам) „титоистичка“ издавачка кућа?! О овој драстичној перформативној, а затим и моралној, лажи се овде искључиво ради. Код његовог учитеља Николе Милошевића се, као што рекох, појављује слична противречност, али ипак у мање заоштреном облику (зато сам у почетном тексту рекао да, док је Милошевићева критика антикомунизма гротескна, дотле је Ломпарова карикатурална). Из историје оног стварног титоизма није ми познат ниједан случај да је неко, као радикални, па и умерени антититоиста, имао и најмање сличну судбину. Стога се бојим да ћете и даље морати да се бавите овом ломпаровском антиномијом, његовим антититоистичким sui generis. Оним тешким (кантовским) питањем како је ломпаровска егзистенција уопште могућа. Додуше, Ви сте рекли да се више нећете јављати, али није проблем, можете решавати овај проблем и сами са собом. Важно је само да га неко напокон реши. Тај вала заслужује Нобелову награду из логике.Вредело би само због њега је измислити!

Видим да ме упорно испитујете о мом запослењу на Мегатренду, са нескривеном жељом да ми тамо видите леђа. Искрено речено, не бавим се тим питањем откуда ја на приватном универзитету јер, као што видите, интензивно се бавим питањем откуда Ломпар на титоистичком Универзитету и другим титоистичким институцијама. А Ви нећете да ми помогнете да тај проблем решим, него напротив, чините да он постаје све сложенији и непријатнији. Зашто бих Вам ја онда помагао да решим проблем који Ви набацујете у очигледној жељи да скренете пажњу са главног тока расправе? Могу само да кажем, у вези са овим, да је још једна нелогичност мислити да ћете посредно доказати Ломпарову моралну доследност тиме што ћете доказати моју моралну недоследност (чак и да у томе успете). Зато Вам кажем да сте на унапред са овим приступом на погрешном трагу. Ако Вам је уопште циљ да одбраните Ломпара, а не (само) да дезавуишете мене. То је на начелној, логичкој равни. А чак и кад бисте могли да се приближите решењу ове нелогичности, наишли бисте на следећи проблем - битна разлика између Мегатренда и државног Универзитета у систему високог образовања, и мог и Ломпаровог положаја у јавном животу. Јер, нити је Мегатренд основни део тог „титоистичког“ система високог образовања (у коме Ломпар има „ситуирану“ егзистенцију), нити сам ја, као комуниста, носилац значајних јавних функција у једном либерално-капиталистичком поретку. Када ме видите да у овом систему будем имао бар неку сличну позицију коју има Ломпар, слободно ме разапните на зид срама! На крају, Ваше називање Мегатренда „неолибералним“ и „глобалистичким“, ако сте под тим мислили на тамо доминантну идеологију, не стоји. Поготово не важи за факултет на коме радим, на коме ми је тешко да уопште идентификујем некога као „неолиберала“ и „глобалисту“ (нарочито декларисаног), док патриотски, националистички и антиглобалистички оријентисаних има доста. „Другој Србији“ тамо пролаза нема! Али, пошто сам сигуран да је Вама све ово јако добро познато (јер како то не бисте знали када знате назив мог рада из зборника факултета?!), нема потребе да Вам даље објашњавам. А са „културном револуцијом“ и „ходом кроз институције“ можете се поигравати, немам ништа против, чак у томе показујете мени симпатичну лакоћу језичког изражавања карактеристичну за оне који доста говоре, често духовито и паметно (не мора на овом месту). Или пишу.

С друге стране, како да Вам одговарам на Ваше питање о мом ангажману на Мегатренду када Ви нисте одговорили ни на питање о мом изостанку са државног „титоистичког“ Универзитета (мада морам да Вам се захвалим на имплицитном признању да томе није узрок моја стручна некомпетентност)?. Тачније, у складу са опште прихваћеним критеријумима „научности“ којима сте, јер тако, посвећени, одговорили сте позивањем на „ђаволску“ работу. Када нешто не може рационално да објасни човек се обично позове на Божје чудо, а ако је ствар по њега лоша, на „ђавољска“ посла. Стога сте лепо рекли, сасвим прецизно, „не ЗНАМ“. „Немам рационално објашњење, па ћу дати ирационално“. Иако сам Вам понудио један рационални аргумент који би могао читаву ову полемику одмах да разреши. Он се, просто речено своди на следеће (мало је непријатно говорити о себи, али нисам ја потегао питање моје универзитетске каријере, већ Ви): ја нисам, као радикални комуниста, на данашњем државном Универзитету зато што доминантна идеологија на том Универзитету није комунистичка, самим тим, ни титоистичка (искључили смо могућност моје некомпетентности). Напротив, великим делом је она антикомунистичка и антититоистичка. Присуство и утицај Ломпара и многих других на овом Универзитету најбољи је доказ за то. Или, другачије речено, да је државни Универзитет титоистички, ја бих, као деларисани титоиста, вероватно био на њему а Ломпар, као субверзивни антитоиста (ако то заиста јесте), вероватно не (што је и био случај са некадашњим истинским субверзивним антититоистима). Исто важи у погледу „титоистичког“ карактера осталих друштвених институција којима Ломпар припада, а ја не. Све је ово, наравно, вођено претпоставком да Ломпар није титоиста а да ја јесам титоиста (без ње, врата параноји би била широм отворена). Али, Вама и другима је свакако тешко да прихватите ову рационалну аргументацију, потпуно вас разумем.

Ваша ирационалност има, међутим, рационално објашњење. Претпостављам да би се ту могла искористити милошевићевска психологија (не)знања. Тешко је прихватити да у државном Универзитету и осталим институцијама „успостављени начин мишљења“ није титоизам. Јер, то је пукотина коју ви несвесно десно не смете дозволити у вашем „мисаоном“ систему, пошто би она могла да доведе до његовог потпуног урушавања. Логика тог (само)урушавања је неумољива. Наиме, ако те институције нису у идеолошком смислу титоистичке, онда ни они који у њима доминирају, а против којих Ломпар наводно субверзивно делује, нису титоисти?! Али, ако они нису титоисти, онда ни њихова прича о „колективној српској кривици“ (и пратећи аутошовинизам), који су сасвим извесни у њиховом дискурсу, није титоистичка?! Ако није титоистичка, онда није ни коминтерновска, па затим ни јудео-масонска, на крају ни сатанска. Не кажем да Ви крећете у својој конструкцији од овог краја (односно, почетка), али они екстремни примерци теорије о (антисрпској) завери виде у једном хомогеном блоку и континуитету Сатану, јудео-масонерију, Коминтерну, титоизам и „Другу Србију“, све одреда на истом, трансисторијском задатку уништења боголиког српског народа .Они умеренији укључују се негде од треће карике овог ланца „закључивања“ (од Коминтерне). И зато испадање оне крајње карике, одлучујуће у повезивању титоизма са завером против Срба (и мржњом према њима), које доводи до увида да припадници „Друге Србије“ (ипак) нису титоисти, треба некако избећи. По милошевићевској психологији (не)знања, као једној примењеној варијанти психоанализе, та траума би вероватно требало по сваку цену да се потисне у (десно) несвесно. Али, оно непријатно потиснуто, као што се у психоанализи зна, има тежњу да избије на површину. И тим јаче што више избегавамо његово рационално разрешење (што је овде случај). Оно се на површини (десне) свести стога нужно испољава у разним облицима ирационалности.

И тако се враћамо на ону „ђавољску“ работу, односно „лукавство“. Несвесно десно се не сме признати да на државном Универзитету нису доминантни титоисти, јер иначе неће моћи да се одржи Ломпарова генерална теза. Зато се мора упорно, противно свим рационалним аргументима, тврдити да они ЈЕСУ титоисти. Међутим, пошто се емпиријска чињеница изостанка једног декларисаног титоисте са тог Универзитета не уклапа у ову ирационалну схему, њу ћемо објаснити тиме да овим титоистима заправо не одговара да и у јавности буду виђени као титоисти, па се зато ПРЕРУШАВАЈУ. Нејасно је због чега им то не одговара ако се већ тврди да је титоизам „успостављени начин мишљења који се може пратити у свим видовима живота“. Али, ко мари за чињенице и логику! „Титоисти се вешто прерушавају и њихов прави идентитет је доступан само нашој десној свести. Они чак смишљено одбијају да на Универзитет приме једног декларисаног титоисту који би могао да их разоткрије. А можда га чак намерно шаљу на сајт НСПМ-а да би ослабио позицију једног истински субверзивног антитоисте који им на Универзитету смета, и то баш нападним говором како на Универзитету не само да не владају титоисти, него да владају антититоисти, да би што боље прикрио потпуно супротно стање ствари, владавину титоиста? Идемо даље. Можда је и један од момената ове полемике, који је добио највише публицитета, такође њихова ујдурма; можда је Антонић титоиста који је намерно подметнуо Ломпару став да су титоисти бубашвабе да би у јавности била скренута пажња са њиховог расизма и терет те оптужбе бачен на нас, њихове противнике? Можда се све ово дешава намерно у овом тренутку? Јер, зашто Калик није раније реаговао када је видео Антонићев приказ (какве везе има што Ломпар није реаговао, треба одлучно рећи онима који покушавају да са Калика, пардон Антонића, скину одговорност за овај смишљени фалсификат)? Можда иза свега овога стоји „нека партијска машинерија“, како са зебњом и можда с правом запита један коментатор? Која за крајњи циљ има Ломпарово уклањање са Универзитета? Неко ће можда питати зар није титоистима било једноставније да се уместо овако испосредованог пута Ломпар просто уклони са Универзитета? Треба им рећи: не, што једноставније, то провидније; јавност би одмах помислила да је реч о прогону на идеолошкој основи. Зато су морали што посредније, прво Антонићев приказ, затим послати Калика на Мегатренд, и оданде напасти Ломпара. И онда све ово, целу операцију, јавно и отворено рећи на сајту НСПМ-а како би се она смишљено обесмислила оптужбом да је неко ко то тврди ирационалан, тачније, параноичан? Треба отворено саопштити целу заверу да би се завера прикрила. А важан део завере је и да је „Свесно десно“ такође титоиста који симулира полемику са Каликом, јер као што видите, он је покренуо важно питање Каликовог ангажмана на Мегатренду, да би се и тај део завере, тобоже случајно, открио? Тачније, „Свесно десно“ је сам Калик. А ако се „Свесно десно“ ипак поново огласи, мада је јавно рекао да неће, тек онда знајте да је то Калик, јер тада њихова полемика одржава привид да је реч о неком стварном сукобу, иако је он смишљено инсцениран. Зато не треба да му верујете ако то учини. Ништа није случајно, драги читаоци. Све је ово једна велика, ђавољска завера титоиста против антититоиста“.

Све ово сам рекао да у ову заверу не бисте поверовали. Као ни у ону о Сатани, јудео-масонерији, Коминтерни, титоизму и „Другој Србији“ као једној исконској завери против Бога, Христа и Православља (а тиме и Српства и Светосавља). Јер у крајњем рачунам на вашу рационалност која ће се побунити и рећи да је све ово ипак параноја. Горе је суманута „логика“ оваквог начина „мишљења“ (nous-a), оно његово„пара“ које доводи до тога да се све уклапа иако се ништа стварно не уклапа. Она и иде ка томе да радикално уздрма ову темељну веру у стварност коју опажамо и како је опажамо. И док рационална особа свакако не верује свему што види (то није спорно), параноична од вас захтева да не верујете ничему што видите. Све емпиријско је привид и обмана, права стварност је потпуна супротна томе. А када се једном крене са причом о прерушавањима, тој причи нема краја. Свака емпиријска чињеница која томе противречи у оваквом систему се изокреће у његово потврђивање, по принципу: „Ма управо је то доказ да су они, вешто су се прерушили“. Професорка са којом сарађујем, иначе психолог, причала је о једном случају параноје: човек је умишљао да је мртав и никако се није могао разуверити. Терапеут га пита: мртви не могу да крваре, јер тако? Овај каже: Јесте. Онда терапеут брзо узме иглу и убоде га, па га пита: Јер видиш да крвариш, да ниси мртав, зар не? Овај му мртав хладан одговори: Вала, сада видим да и мртви могу да крваре?! Заиста, зар управо незнање и супериорност над чињеницама није најбољи пут ка па, па, параноји?

За разлику од мене који се користим „посредним“ и „ненаучним“ изворима у процени теоријске вредности Ломпаровог дела (у која спада и текст једног угледног професора Универзитета), имам утисак да сте се Ви о теоријској вредности дела Николе Милошевића користили непосредним и научним изворима какви су (ауто)биографски детаљи из његовог живота. Свака част, показали сте завидни ниво методолошке свести! Још више, успешно сте применили методологију којом се користио Милошевић на њему самом, тако да не сумњам да би њему било веома драго када би могао да види како узорни методолошки обрасци које је он поставио настављају да се примењују и код његових следбеника. A међу најважније спада управо овај, коришћење (ауто)биографских детаља из нечијег живота. Јер, тамо се крије „психологија знања“ која је кључ за процену теоријске вредности неког дела, како је учио професор Милошевић.

Тако, рецимо, уместо непотребног бављења посредним и ненаучним изворима какви су „Капитал“ или „Рани радови“, о научној вредности Марксовог дела најбоље ћемо сазнати прекопавањем по његовим писмима или биографемима. Као што ћемо о политичкој филозофији бољшевизма суштинску ствар сазнати из приче о Лењиновој пљачки банака, а не споредних и ненаучних извора какви су његови списи „Држава и револуција“ или „Шта да се ради?“. Захваљујући овој причи из Лењиновог живота, Милошевић је, по властитом признању, доспео у жижу „пре свега политичке, а тек онда културне јавности“. Следеће место из једног његовог интервјуа овде је врло занимљиво: „...Рано сам постао дисидент у теоријском значењу тог израза. Дакле, искорачио сам из тог зачараног круга и, наравно, имао критичку дистанцу према како старом тако младом Марксу. Међутим, оно што је на неки начин то и такво моје бављење филозофијом довело у неку врсту жиже, пре свега политичке, а тек онда културне јавности - било је моје бављење политичком филозофијом бољшевизма. Када се распламсала расправа поводом пљачки које је организовао Лењин како би попунио испражњену партијску касу, догодило се да за мене чују многи људи који никад о мени чули не би. Па, између осталих, друг Јуриј Андропов, који је тада био први човек Совјетског Савеза, и који је захтевао да због критика на рачун друга Лењина будем истеран с посла, ухапшен и шта све не!“ (Глас јавности, 21.6.2002.). Ако већ следимо милошевићевску методологију „психологије знања“, и ако већ прихватамо аутобиографске детаље као теоријски битне изворе о нечијем делу, морамо и овај интервју узети као извор за процену теоријске вредности Милошевићевог дела. Овде се, на крају, спомиње место које сте и Ви навели, а које треба да потврди и илуструје снажан субверзиван карактер Милошевићеве мисли.

Али, ту аферу на линији Андропов-Милошевић треба читати у целини контекста чији су претходни елементи наведени у самом овом интервјуу, и полазећи првенствено од њих. И читати их симптомално, сасвим у складу са Милошевићевим симптомалним читањем Маркса или Лењина. Шта нам, с обзиром на „психологију знања“ овде Милошевић каже, боље речено, несвесно поручује (симптоматика нужно упућује на несвесно)? Пре свега, да је његов практичан сукоб са Андроповим, односно Совјетским Савезом, само логичан исход и круна његовог „теоријског“ раскида са марксизмом који се десио веома „рано“. И то марксизмом у целини, дакле, не само „старим“, већ и „младим“ Марксом. Први проблем који се овде јавља је што нам нису познати „теоријски“ продукти овог Милошевићевог „раног дисиденства“ у односу на марксизам, „тог и таквог бављења филозофијом“. Прва Милошевићева књига која се може сматрати „теоријском“ критиком марксизма (и лењинизма) јесте „Марксизам и језуитизам“. Али, она је објављена тек 1985. Да ли нам Милошевић онда жели рећи да је постао антимарксистички дисидент у теорији врло „рано“, у шестој деценији свог живота? Питам се онда када је касно да неко постане дисидент, у седмој, осмој деценији или пак 100. години живота? Или је мислио на „рано“ у ширем, историјском смислу, дакле, пре самог историјског слома Совјетског Савеза који би требало да буде отелотворење марксизма-лењинизма? Али, тада отпада његов култни дисидентски статус као перјанице антимарксизма, јер су многи пре њега, укључујући и много млађе од њега, већ били антимарксисти. А и када се погледа тај шири историјски контекст, у чему је величина бити радикални антимарксиста уочи слома Совјетског Савеза и марксизма-лењинизма као његове доминантне идеологије, дакле, много после ИБ-а, Ђиласа, Praxis-a, Солжењицина, „Солидарности“ итд.? У време „перестројке“ која је била свесно признање кризе поретка и његове идеологије, када је и дискурс о „кризи марксизма“ преплавио Источни блок, а још више нашу јавну и теоријску сцену? И када су готово сви до једног већ били или тада постали либерали ове или оне провенијенције, заступници поновног оживљавања „грађанског друштва“, укључујући и некадашње тврде марксисте, предано радећи на убрзању слома марксизма, сматрајући то јединим могућим и пожељним исходом његове кризе? Заиста, у чему је величина бити „дисидент“ у такво једно време, и са којим моћним противником, идеолошким или политичким, се Милошевић сукобљавао? Са тадашњим Совјетским Савезом који се урушавао у „перестројци“ и немоћно саплитао у Авганистану? Или, свеједно, у време Андропова и других совјетских стараца који су умирали један за другим, а који једном Стаљину, Хрушчову или Брежњеву нису уопште били дорасли? Зашто своју „дисидентску“ величину, своје рано одвајање од марксизма (у целини) о коме говори, Милошевић није демонстрирао много раније, у истинском значењу те речи, значи, бар неких 20 година пре? Али не, он се тада бавио Достојевским, Црњанским и другим темама из књижевности, а последњих година пред „рани“ раскид са марксизмом, дакле, још 1980., филозофијом структурализма. А 1968. га видимо заједно са Praxis-овцима који се никако не могу сматрати антимарксистима, већ само антистаљинистима, као радикални поборници идеја „младог“ Маркса, односно „хуманистичког“ социјализма. А можда Милошевић мисли да је довољно што се није бавио Марксом да би себе прогласио давнашњим антимарксистом? Дакле, ни критиком Маркса, па ипак постати антимарксиста?! Тада би наша интелектуална сцена, иначе препознатљива унутар социјалистичког света по „либералној“ клими, била препуна „антимарксиста“ који су то били самим тим што су се бавили нечим другим а не Марксом. Апсурдно, зар не? Или можда под оним „теоријским значењем“ дисиденства мисли на „теорију“ у старогрчком смислу, на непристрасно посматрање неког садржаја, без практичне намере да се он измени? Па би он могао бити дисидент у дубокој интими свог приватног живота, у којој је обавио раскид са марксизмом, не показујући јавно готово никоме ту чињеницу. Али, онда отпада претензија на радикалност таквог „теоријског“ дисиденства. На тај начин, у погодним околностима, свако може ретроактивно себе прогласити „раним“ дисидентом. Све у свему, много шта је нејасно у вези са овом Милошевићевом исповешћу. Или је, напротив, све јасно? Милошевић даље каже да га је „то и такво бављење филозофијом“ (о којем немамо, као што смо видели, материјалне изворе) „довело у неку врсту жиже, пре свега политичке, а тек онда културне јавности“ посредством „политичке филозофије бољшевизма“. Било би логично да, ако се већ озбиљно бавио филозофијом, и на том пољу постигао значајне резултате, прво дође у жижу уже, филозофске јавности, па онда нешто шире, културне, и на крају најшире, политичке. Али не, код њега је обрнуто. Вероватно је у томе специфичност „тог и таквог“, милошевићевског бављења „филозофијом“. А ако је, по властитом признању, доспео у жижу дневне политичке јавности посредством „политичке филозофије бољшевизма“, није ли логично да и та „филозофија“ буде превасходно дневно-политичка? На нивоу неког скандала који потреса дневну политичку јавност? Таква је и била. Опсцена Милошевићева прича о Лењиновој пљачки банака лансирала га је у дневно-политичку орбиту. Шта је још остало него да се, у маниру трача, покуша оскрнавити још увек неокаљан Лењинов лик, у тренутку када се Совјетски Савез већ налазио у озбиљној кризи, а много после дестаљинизације? И свакако после „Солидарности“, али с њом у истом правцу, ка рушењу пољуљаног совјетског социјализма?

О каквој филозофској теорији и о каквом нивоу методолошке свести може бити речи код покушаја да се једна политичка филозофија анализира преко одлучујућег позивања на моменте из живота једног од њених аутора у стилу данашњих таблиода? Ако је ишта оригинално у Милошевићевој „психологији знања“, онда би то могла бити оваква таблоидизација филозофије. Јер, има ли икакве разлике између наслова „Филозоф у лудници!“ (који је освануо пре пар година у „Куриру“) и „Лењин пљачкао банке!“ или „Маркс испсовао Ласала!“. Да не буде непоразума, нико не спори да и податак да је Лењин отимао новац или да је Маркс уз псовку напао Ласала (претпоставимо да су потпуно веродостојни) не може бити узет у обзир приликом анализе марксизма или лењинизма. Спорно је 1. када се ти подаци не тумаче на адекватан начин, 2. када се читава прича о марксизму и лењинизму сведе на њих (и њима сличне), и 3. када се они износе у форми коју је користио Милошевић (па се целом подухвату да потказивачки карактер). Превиђање нечијих теоријских дела и скретање пажње, у доста вулгарном стилу, на извесна места из живота аутора којима се бавимо, са острашћеном претензијом да се тој работи да „теоријски“, а не (само) дневно-политички значај (о чему је изгледа код Милошевића једино реч), јесте оно што је недопустиво. У најбољем случају код таквог покушаја се ради о приземној дневно-политичкој пропаганди, а не о озбиљној теорији (макар била антимарксистичка, није спорно). То је исто као када бих ја у овом спору свом почетном тексту дао наслов „Професор Универзитета јавно назвао неистомишљенике бубашвабама!“, целу своју тезу вртео око тог места, на нивоу моралистичког трача (који се, као што сам у тексту изводио, обрће у неморал), и још се потрудио да она дође до јавних гласила. С правом бисте рекли да је све то непримерено једном спору који треба да одржи известан ниво, и да се може разумети једино у контексту дневно-политичке пропаганде.

А Милошевићева властита методологија, како смо већ више пута могли да видимо, на крају може да се окрене против њега самог. Па да се иза непосредованог упирања прстом у Лењиново „пљачкање“ банака са нескривеном тежњом да се Лењинова личност моралистички понизи (и тиме денунцира читав лењинизам), открије неки Милошевићев неморал, или да се иза његовог разокривања Маркса као неуротичара (чиме и марксизам треба да буде послат на „сметлиште историје“) открије нека Милошевићева неуроза. У психологији (знања) то би се могло означити као Милошевићева пројекција, као један посебан психички одбрамбени механизам који је код њега на делу. Ми нећемо ићи толико далеко, само ћемо рећи на ту могућу косеквенцу која иманентно следи из Милошевићевог приступа, која му се може вратити као бумеранг, као (ауто)деструктивни учинак психологистичког метода у вредновању неког знања; и то је граница која нас одваја од Милошевића, остављајући њега и оне који на сличан начин закључују о дубокоумним теоријским и политичким пројектима у плићацима паратеоријског и дневно-политичког (пропагандистичког) бућкуриша. На крају, али не и најмање важно (напротив), споменимо Милошевићево признање, у вези са овом пропагандистичком епизодом о Лењину „лопову“: „...догодило се да за мене чују многи људи који никад о мени чули не би“. Укључујући и „свемоћног“ Андропова као генсека „свемоћне“ совјетске комунистичке партије који је наложио уклањање Милошевића са Универзитета. Па не крије ли се овде суштина читаве ове приче?! Није ли нам овде као на длану јасна тајна Милошевићевог успона у дисидентско сазвежђе, и родно место настанка његовог култа личности који се, као што видимо, и даље слави и обожава на нашој јавној интелектуалној сцени? Истина која је потиснута и табуизирану у његовом култу? Дакле, по властитом Милошевићевом признању, поновимо још једном, многи људи никад не би чули за њега да није било оне антилењинистичке дифамације.

Нисмо ли овде на корак до закључка да је ова дифамација и пласирана да би се Милошевић, у позно доба, (само)промовисао у дисидента, и некако докопао ширег, па и међународног публицитета? Али, оставимо ову милошевићевску психологију (не)знања, нека се тиме баве они који прихватају такву методологију и тиме показују завидан ниво методолошке свести. Довољне су нам тврде емпиријске чињенице. Неким аутентичним дисидентима нису били потребни овакви маркетиншки поступци да би постали познати у међународној јавности. Узмимо само Praxis-филозофе. Водили су озбиљне теоријске спорове на линији антистаљинизма, односно антиетатизма и антибирократизма, са совјетским филозофима, и по томе постали познати (наравно, по „злу“) и у круговима совјетског политичког руководства, али и на Западу, обликујући самосвојну филозофску оријентацију, бар на простору социјалистичких земаља. Али, никада им није пало на памет да као аргумент у ТЕОРИЈСКОМ спору, а поготово као одлучујући, користе сирове, а може се рећи и неотесане нападе на Стаљинову личност, или личност неког другог совјетског државника. Строго су водили рачуна да остану у равни теорије и да одатле деструирају принципе етатизма и бирократизма (то објашњава да је био могућ спор са совјетским филозофима и након дестаљинизације у СССР-у, јер су у игри били дубљи принципи). А у критици тадашње југословенске политике па и саме Титове власти такође нису прелазили ову границу, и јавно говорили, рецимо, „Тито је лопов“ или „Тито је диктатор“, иако су у овом случају водили не само теоријску већ и драматичну практичну борбу са том влашћу, боље речено, она је водила борбу против њих. Па ипак су постали итекако познати у широј јавности захваљујући овом трвењу (и нашој и међународној). И били су изложени систематским покушајима уклањања са Универзитета да би на крају сам Тито морао да донесе посебан указ о њиховом отпуштању са Универзитета. Делимично су се вратили у академски живот тек после Титове смрти, и тек крајем 80-тих било им је понуђено да се врате на Филозофски факултет (што је већина одбила). Слично важи за остале аутентичне дисиденте који су наступали са немарксистичких, па и антимарксистичких позиција. И они су озбиљно трпели последице тог деловања. И једни и други, у сваком случају, озбиљније од Милошевића.

Како је сад, после свега овога, могуће да се као најсубверзивнији и најдоследнији дисидент (само)прокламује и (само)промовише Милошевић који никада није избачен са факултета, чије књиге нису забрањиване (напротив, биле су уредно објављиване) и који у ширу међународну јавност доспева тек почетком 80-тих, на основу једне антилењинистичке денунцијације?! О овој милошевићевској антиномији се овде ради, слично оној ломпаровској. Неспретан и слабашан је покушај да се на ову антиномију одговори помало гротескним увођењем у игру Андропова, Љубичића и Деретића. Јер, одлучујуће питање је зашто Милошевић на титоистичком Универзитету, као радикални амтимарксиста и антилењиниста (па вероватно и антититоиста) није био изложен нападима раније, док је Тито био жив, не само од стране Совјета него ни од Тита, или бар не у оној мери у којој су тим нападима били изложени аутентични дисиденти? Док су ови критиковали Титову власт, у овом или оном виду, увелико за време Титовог живота, Милошевић је не критикује ни после његове смрти. Баш необично. Уместо тога, изабрао је за мету Лењина, и то на један вулгаран начин, који не може да произведе ништа друго него оштру дипломатску ноту од стране СССР-а. Јер, та његова јавно изнесена прича о Лењину је отприлике као кад би неко рекао „Мухамед је убица!“ или „Џорџ Вашингтон је зликовац!“. За исламски свет је Мухамед, а за Американце Џорџ Вашингтон, исто оно што и Лењин за Совјете. Сигурно да би тада реаговала и влада неке муслиманске земље, односно влада САД.

Али из овога се никаквом акробатиком не може извести закључак да је та Милошевићева острвљеност на Лењина у било каквој вези са теоријом, чак и да је СССР затражио његово уклањање са Универзитета. Никакве теорије овде нема, само непристојног омаловажавања, намере да се укаља углед једне личности и тиме можда произведе ефекат скандализовања који нужно подиже публицитет. У сваком случају, то се десило. И ако се то десило, на крају, зашто није избачен са факултета, под претпоставком да су Адропов и Љубичић толико моћни или да су се заиста намерачили да уклоне Милошевића?! Није одговор онај који сте предложили, јер они у овој варијанти, бар првобитно, очигледно нису хтели да толеришу такво Милошевићево „мишљење“. Како је таквим моћницима могао да се супротстави један обичан декан факултета? И декани факултета у време уклањања дисидентских професора и асистената током 70-тих били су угледни и високо позиционирани у Партији, бар не мање од Деретића, па то није помогло да задрже професоре који су имали подршку наставног особља. Стога је много шта у Вашој (и Милошевићевој) конструкцији нејасно. Остаје по Милошевићев култни дисидентски статус једна непријатна чињеница - Милошевић није никада трпео озбиљне последице свог „субверзивног“ и „доследног“ дисидентског деловања. За разлику од свих осталих. У чему је тајна његовог успеха? Како је могуће истовремено проживети релативно лагодан живот и постати оличење субверзивности у једном „тоталитарном“ или бар „ауторитарном“ поретку? Ова антиномија, колико видим, још није решена. А решење оне горње афере је да се некако ствар слегла, јер се увидело да је реч о обичном, можда и намерно смишљеном, инциденту да би се једна особа (само)промовисала у јавности, који нема дубљу теоријску и практичну основу.

А 1985., када је Милошевић написао своју ПРВУ „теоријску“ књигу на тему (анти)марксизма, више се нико у власти и није бавио одбраном марксистичке идеологије, бар не у оној мери ко раније, ни овде ни у СССР-у. Почели су опипљиви економски и политички проблеми које је требало превасходно решавати. Милошевићева радикална критика марксизма је стигла касно; Маркса више готово нико није бранио. У чему је онда субверзивност те критике? Нарочито када се томе додају чињенице да је, баш негде у време оне антилењинистичке афере, Милошевић постао добитник Октобарске награде Београда и награде „Исидоре Секулић“. Он је те награде, наравно, одбио; тешко су се уклапале у пројекат који је почео да остварује, а то је изградња имиџа највећег антимарксистичког дисидента у Југославији. Али, чиме је Милошевић уопште заслужио ове високе друштвене награде? Можда својом „доследном субверзивношћу“ спрам владајућег поретка?!

Из свега овога изгледа да се намећу следећи закључци:
1. Никола Милошевић никада није био субверзивни антититоиста
2. Никола Милошевић је постао „субверзивни“ паратеоријски антимарксиста у време слома марксизма као доминантне идеологије

Није ли нам, стога, неопходно једно превредновање овог култа Милошевићеве личности? Поготово када се зна да је Милошевић многе од наведених података из свог властитог живота, а пре свега онај о његовом „драматичном окршају“ са СССР-ом, својевремено искористио у једном снисходљивом писму упућеном ником другом него америчком амбасадору Мајклу Полту, да би га упознао са својом биографијом, и на тај начин се легитимисао? Колико нам после овога може бити уверљив и лик Милошевића као „субверзивног“ и „доследног“ критичара америчке спољње политике?

Стога нема потреба да призивате Обаму, Тадића и Мићу Јовановића да би решили мој „случај“. Ако већ Милошевић није био протеран са титоистичког Универзитета, мада је био „субверзиван“ и „доследан“ „антититоста“ и антимарксиста, можда би ту нелогичност могао да исправи његов следбеник Ломпар. Он ионако спомиње да је американизам један облик „титоизма“, а овај је, као што знамо, „успостављени начин мишљења“ против кога, као што такође знамо, Ломпар „субверзивно“ делује. Зато, много пре решења питања моје маргиналне маленкости, очекујем да, због овог страховите антиамериканистичке субверзије, Обама пошаље захтев Тадићу да изврши притисак на Ковачевића да отпусти Ломпара са Универзитета. Не сумњам да ће га они, као „титоисти“, испунити, или се бар потрудити. А за почетак очекујемо неку аферицу по том питању!