Полемика о Марксовом "антисемитизму" и "антисловенству"

Овде је доступан наставак полемике коју сам са једним коментатором НСПМ-а имао поводом текста о Туцовићевим погледима на српско-албанске односе. Текст је очекивано изазвао  вулгарно поједностављујуће коментаре српских националиста у којима се са Туцовића врло брзо прешло на дифамирање Маркса, марксизма, комунизма, па и левице уопште, све то "објашњавано" њиховом чувеном фантазмагоријом да је код ових идеја и пројеката реч о изворној и злоћудној "антисрпској" и "антисловенској" мржњи и работи...



Слично важи за Србе у 19. и почетком 20. века. Наша еманципација је у том периоду пре свега спољашња, а не унутрашња. Либерални елементи су били слаби и брзо потискивани и гушени апсолутистичким тенденцијама српског монарха, а социјалистичких је било још мање. Знамо за судбину Светозара Марковића у тој "еманципованој" држави. Практично све до појаве Туцовића и рађања социјалдемократске партије у Србији није била присутна идеја социјалне правде и оцијалне еманципације. Зато ми није јасно о каквом значајном угледању на "напредне" и "реформаторске" духове из Русије Ви говорите. Мање-више је то било доба континуираног монархистичког самодржавља, по угледу на тадашње спољње савезнике Србије, царску Аустрију и царску Русију. Овима се Србија наизменично приклањала. А они су, пре свега, били заинтересовани за потискивање Отоманског царства из Европе. Е сад, можемо говорити да би наша еманципација од Турака тешко ишла без ослањања на Аустрију или Русију, али никако не можемо порицати да су ту итекако били присутни њихови властити империјални интереси, укључујући претензију на саму Србију и Балкан уопште. Уз истовремену одбрану историјски превазиђеног апсолутистичко-монархистичког и феудалног поретка. Када је аустријски цар 1848. укинуо Мађарски сабор, а тиме и мађарску аутономију, народ Беча се подигао против такве одлуке, чак је кренуо у помоћ мађарским јединицама. Цар је привремено побегао из Беча, али је успео да организује војску састављену махом од Руса, Чеха, Хрвата, па и Срба, која је била надмоћнија и поразила Мађаре. Маркс је то оценио као контрареволуцију. Словенске снаге пресудно су помогле одбрани аустријског апсолутизма. Зарад неке илузорне добити бранили су интересе режима који је почетком 20. века извршио анексију Босне и Херцеговине, подривао уједињење јужнословенских народа и, на крају, директно напао  Србију, чиме је почео Први светски рат. Толико о нашим аустријским "савезницима".

А приврженост царској Русији ишла је преко Карађорђевића у 19. веку и Александра Обреновића на крају тог века. Након Октобарске револуције, у Србију и Југославију долази велики број припадника поражених контрареволуционарних снага, и наша земља им пружа безбедно уточиште. "Црни барон" Врангел, командант царске војске, бива сахрањен у Руској цркви у Београду, а у Сремским Карловцима, где је било седиште Руске православне цркве у иностранству, подиже му се споменик. Александрова Југославија постаје један од бастиона антисовјетског и антикомунистичког блока. Кроз све те политичке и културне везе провлачила се идеја свесловенског православног јединства. Треба ли онда да чуди, након свих ових историјских чињеница, што су Маркс, а касније и руски бољшевици, били противници и критичари оваквог панславизма као паравана иза којег стоје реакционарни интереси руског цара, племства и свештенства. О таквом словенству је овде реч, а не о било каквом, тј. о словенству уопште.

И зато је Марксова критика тако одређеног словенства, као и критика јеврејства, заснована на социјалистичком интернационализму, а не на (немачком) буржоаском национализму или расизму, како Ви погрешно замишљате. Он се једноставно супротстављао свакој појави која је ишла у прилог европских контрареволуционарних снага, као што је поздрављао сваку промену у правцу револуционарне еманципације.

На основу те историјске чињеничности и логике ја сам изнео став да би Маркс позитивно оценио еманципацију унутар словенског света са појавом и јачањем комунизма на том простору. Навео сам пример промене става у случају Пољака, као и његово мишљење о перспективама социјалистичке револуције у Русији, изнесено у предговору руском издању Манифеста.  Дакле, реч је о сасвим рационалном предвиђању, а не о ирационалном прорицању, односно "видовитим зоркама", како сте ми приписали. Опет, можете то назвати како год хоћете, па и "догматизмом", али у питању су некакви аргументи.

Заправо, Ви сте тај који се бави видовњаштвом и прорицањем. Јер, Ви сте апсолутно сигурни да је Марксово антисловенство супстанцијално, зацементирано, непроменљиво. Оно, по Вама, извире из његове германске шовинистичке душе, а не из историјског контекста и његове анализе. Ви пророчки "видите" да Маркс не био променио своју "антисловенску стереотипију". Онда сте Ви тај који заступа догматизам, који конзервира Марксово учење изван времена и простора. Он је у Вашим, а не у мојим очима, "Ким Џонг II" или "смехотресна мешавина Бетмена и Рамзеса II". А онда сте тако исконструисано и искарикирано биће пророчки прогласили Вођом Који Увек Греши. Бар кад су у питању Јевреји или Словени. Једном критичар Јевреја, увек антисемита; једном критичар Словена, увек антисловен. И после свега овога још смехотресно изјављујете како, у ствари, "не сматрате да Маркс касније није ревидирао" антисемитске и антисловенске моменте?!

То је стари, препознатљив манир антимарксиста. Лишимо стварног Маркса сложености и историјске динамике његове мисли, и тако искасапљеног и препарираног прогласимо га "правим Марксом". Јер, са тако зготовљеним противником много лакше ћемо се обрачунати. Ми наравно увиђамо да се ту радио перфидно измишљеном и подметнутом Марксу. Ми знамо да је Ваша оптужба за наш "догматизам" само пројекција Вашег догматизма у погледу Маркса, одраз Вашег одустајања да се проникне у смисао Марксових идеја и ставова. Ми не кажемо олако да је Маркс у праву. Ви кажете олако да је Маркс у криву. То се овде јасно видело. На понуђену контраарументацију која покушава да покаже зашто је Маркс у праву, нервозно и жустро сте одреаговали понављањем претходних оптужби, нимало се не трудећи да размислите о смислу мојих контрааргумената. Штавише, изричито сте рекли да за тако нешто (тобоже) немате времена ни воље...

Исто тако брзоплето прогласили сте ме за "догмату" и "апсолутног и безусловног апологету СВЕГА што је Маркс икада написао". Анонимни Читаоче, а кад смо ми то претресли све што је Маркс икада написао?! Јер су мисли о Јеврејима и Словенима са маргина Марксовог опуса заиста све што је Маркс икада написао? Зар толико слабо познајете Маркса?! Одаћу вам једну "тајну". Не мислим да је Маркс у свему био у праву, и не одбацујем сваки критички приступ спрам Маркса. То су само Ваше пусте жеље и сновиђења. Али, то у чему је, по мени, он био у криву, и због чега га треба критиковати, нећу Вам открити. Тако нешто откривам и о томе дискутујем само у кругу доказаних марксиста. Ви се као марксиста нисте доказали. Напротив, начин на који сте реаговали и "аргументи" које сте потегли увелико су антимарксистички. А ја не желим да поделим критику Маркса у појединостима са оним ко се није легитимисао да прихвата Маркса у начелу. Јер, таква критика онда може бити злоупотребљена за подупирање антимарксистичког става. Извините, али Ваша (само)уверевања како сте Ви некакав марксиста, нису довољна. Када је Маркс својевремено чуо за неке који су се, слично Вама, представљали као марксисти, изјавио је: "Ја нисам марксиста"...

Ваша оцена савременог марксизма који наводно познајете такође показује колико дубоко је корумпиран Ваш "марксизам". Тај марксизам упоредили сте са јефтиним слоганима које испаљују Жижек, Хиченс и друга "империјална интелектуална служинчад по фундираним катедрама". Штавише, сматрате да је ова околност "пресудно допринела кризи глобалне левице". Дакле, опет су некакви "некритички" марксисти пресудни кривци за кризу марксизма, као да никаква антимарксистичка стварност не постоји, или бар није снажна и делатна. Могу се сложити са оценом да је нпр. Жижек склон популаристичком представљању Марксових идеја, и да је то пракса коју треба проблематизовати. Такође, његов став према НАТО бомбардовању Србије и уопште ратовима на простору бивше Југославије несумњиво је ишао низ струју западне империјалистичке акције и пропаганде. Али, и његова популарност и овакви ставови, пре су последица, а не узрок кризе глобалне левице. Осим тога, чак и код њега се могу наћи интересантни доприноси марксистичкој теорији, ма колико он раскинуо са марксистичким принципом јединства теорије и праксе, тј. ма колико по некој својој пракси изневеравао радикални ангажман. Код других, чистијих марксиста и левичара него што је Жижек, показује се да Ваша дијагноза савременог марксизма никако не стоји. Тешко да су они некритички поп-мислиоци који светској интелектуалној јавности лиферују лако разумљиве и сварљиве (псеудо)марксистичке пароле. Реч је о људима несумњиво дубоког образовања и оригиналног духа, који на креативан начин тумаче и афирмишу Марксову мисао, не избегавајући критичко преиспитивање појединих Марксових поставки. Такви су нпр. Алан Бадју, Тери Иглтон, Фредерик Џејмсон, Антонио Негри, Етјен Балибар, Жан-Лик Нанси, Пјер Бурдије, Имануел Волерстин, Ђани Ватимо, Режис Дебре, Игњасио Рамоне и други. Не примећујем међу овима "империјалну интелектуалну служинчад". Штавише, неки од њих су врло отворени критичари владајућег система, укључујући његове империјалистичке амбиције. Имена на која сте ми Ви упутили су у односу на споменута су "друга лига", бар кад је филозофија и друштвена теорија у питању. Некакво безобално левичарење иначе ми није блиско. За мене аутентична левица мора да има укотвљеност и убојитост. А то јој пружа једино Марксова мисао, тамо су њени извори којима се мора враћати.

Што се тиче Туцовића, и његово мишљење о српско-албанским односима треба ставити у историјски контекст. Сами кажете да су "за похвалу његове оптужбе разних девијација и мегаломанских претеривања са српске стране". Зато ме чуди да њега називате еталоном онога што је метастазирало са тзв. Другом Србијом. Можда је начин на који је завршио свој живот еталон за огромну разлику која заправо постоји између њега и другосрбијанаца. Уочи почетка Првог светског рата, он он борави у Берлину са намером да докторира, али се, након аустро-угарске објаве рата Србији, враћа у земљу, ступа у српску војску и гине у Колубарској бици (а претходно се борио и у балканским ратовима). Није ми познат ниједан другосрбијанац који је испољио овакав патриотизам, штавише, они раде све супротно. Стога овакво Ваше дифамирање Туцовића прилично вређа, о осталим коментаторима који блате његово име и дело да не говорим. Због чега то раде? Само зато што се противио идеји Велике Србије која не признаје право Албанаца да имају своју државу (тој идеји супротстављао се и Светозар Марковић). Ни ја такву идеју не прихватам, нити је може прихватити иједан левичар интернационалиста. То је та национал-шовинистичка мегаломанија коју сами карактеришете као девијацију. Једно је сузбијање Велике Албаније, а друго сузбијање сваке Албаније. Другим речима, једно је да је Косово део Србије, а друго да је Албанија део Србије. "Друга Србија" се противи првом, Туцовић другом. "Друга Србија" је зато против Србије, док је Туцовић само против Велике Србије. "Друга Србија" нема ништа против Велике Албаније, док Туцовић итекако има против нестајања Србије (зато се и вратио у земљу да је брани). У томе је провалија која раздваја Туцовића и "Другу Србију" ма колико се њени представници ту и тамо позивали на њега.

Срспки патриота не мора да буде великосрспки националиста и шовиниста, а може да буде комуниста и интернационалиста. Туцовић је то најбоље доказао и зато његов живот и смрт треба да нам служе као пример како се воли и брани своја земља, али истовремено поштује суседни народ и брани његово право на државност. Једино такав став може допринети мирном и заједничком суживоту балканских народа, док их њихове националистичке мегаломаније, углавном подупиране и још више подстицане споља, од стране великих империјалних сила, непрестано гурају у крваве ратове који никоме и ништа добро нису донели. Стара империјална девиза "Завади па владај!" толико пута је показала своје присуство и, на жалост, успешност на овим просторима.

На крају, када сам споменуо плиткоумне антимарксистичке стереотипе и дифамације, нисам мислио толико на Вас, колико на остале коментаторе. Јер, иако делите њихове стереотипе и дифамације у погледу Марксове "немачке" мржње према Србима и Словенима уопште, Ви ипак нисте, попут њих, плиткоумни. Ваше умовање свакако није плитко, али ни довољно дубоко. Да би се мислило дубље треба снажније ићи испод површине "очигледности". Само се догматски став задржава и задовољава оним што је непосредно "очигледно". На површном плану чини нам се неумњивим да је Маркс антисемитски и антисловенски оријентисан, слично било ком немачком расисти и шовинисти. Покушао сам да покажем да је то варка, налик оптичкој илузији да је штап зароњен у воду преломљен. Али, да би се то схватило, уопште не мора да се прихвати, мора се одустати од острашћене оптужбе која образложење и одбрану овог Марксовог става а приори проглашава "догматизмом", и папагајског пропагандистичког понављања како се тиме "штити свака Марксова запета", што сте обилато демонстрирали. Једноставно не смете догматски претпостављати да је моје неслагање са Вашим тумачењем Маркса пуки производ мог "догматизма". Можда ја у Марксу видим дубље и више него што ви видите, можда је мој увид истинитији. Не кажем да јесте, кажем само можда. Ако апсолутно одбацујете ову могућност, ово "можда", ако покушај да се Маркс одбрани у нечему што се Вама чини неодбрањивим слепо проглашавате заслепљеношћу, док сте можда једино ви опчињени и заслепљени, шта је то друго него догматизам?! Мислите о томе...

Коментар текста Стевана Мирковића "Адолф и Павле"

Поводом текста Стевана Мирковића који је НСПМ пренео из Данаса, оставио сам на сајту коментар подршке ставовима изнетим у том тексту. Наравно, као више пута до сада показало се да већина коментатора НСПМ-а и ја, кад је у питању српска и југословенска историја у 20. веку, стојимо на супротстављеним позицијама...

Стеван Мирковић: Адолф и Павле

Наша и светска историја је сараднике окупатора у Другом светском рату лоцирала за векове на своје црне странице. Покушаји њихових наследника, неких политичара, историчара и адвоката да их рехабилитују је Сизифов посао, што је случај и са кнезом Павлом Карађорђевићем. Кнез, иначе, не завређује да се о њему много пише али тај случај упозорава српску јавност на следеће: и данас су наши „кнезови“ у ситуацији да учине сличан издајнички корак и спанђају се са НАТО, чији је циљ, као и Хитлеров, комадање Србије. То се може спречити.


Да се подсетимо. Кнез Павле је на тајном састанку са Хитлером 4. марта 1941. у Берхтесгадену (састанак је трајао пет часова) одлучио да Југославија приступи Тројном пакту, што је био увод у нестајање Србије као самосталне државе. Хитлер нас је раскомадао „ко Панта питу“: Немци су узели Банат, Мађари Бачку, усташе Срем, Албанија Косово, а Бугарска босилеградски и пиротски округ. Народ је мислио друкчије. Његов одговор је био „Боље рат него пакт“. Почела је НОБ.

Да није било НОБ свет данас не би ни знао да постоји Србија. НОБ је онемогућила немачки план о формирању посебне немачке подунавске државе („Donaustaat“, „Donauschwabenland“, „Prinz Eugen - Gau“...) са Београдом као немачком националном тврђавом и етничко потискивање и прогон Срба на простор преткумановске Србије. Ово показује да Трећи Рајх у свом концепту Нове Европе није имао Србију као државу, што је још један аргумент да је потписивање Тројног пакта 25.3.1941. био штетан и анационални потез издајничке владе Цветковић - Мачек. То је поука и за данашњу ситуацију јер у новом светском поретку, кога креирају САД, нема данашње Србије већ неке преткумановске и слично, а у сваком случају без КиМ, Војводине и Санџака. НОБ је Србију винуо у сам светски врх међу 50 земаља света, који су сачињавале први сазив ОУН у Сан Франциску априла 1945. године. Кнез Павле је срамота Србије. Због побуне војске и народа 27. марта 1941. Хитлер је мучки напао и покорио Југославију. Наравно, Павле није чекао Немце већ је“ухватио маглу“ у Грчку и даље, заједно са породицом, а за њим и цела династија. Зар се међу толиким принчевима, који су годинама дембелисали на грбачи народа, не нађе ниједан јунак и стави на чело народа у тим тешким тренуцима? Не, времена су се променила. У старо доба српски кнезови и краљеви ишли су у борбу против нападача на челу народне војске и заједно са војницима ступали у борбу, делећи с њима и добро и зло на бојишту. Прича да је кнез, приступајући Тројном пакту 25. марта 1941. учинио једини прави и могући избор у то време и спасао земљу од веће катастрофе је срамотна. Зар је могла бити већа катастрофа од њеног комадања само неколико недеља после тог потписивања? Није било другог избора, кажу. Како смо ми, скоро деца, са 16, 17 година имали избор. Па ми смо, заједно да старим партизанским борцима, најурили немачке хорде из Србије, опколили и заробили стотине хиљада Шваба у Словенији маја 1945. Не треба за то бити кнез већ имати срце и љубав за земљу и народ. То Павле није имао. Он је чувао своју кожу, као и сви слични њему, који га данас славе и величају. Не бране они само Павла већ и свој кукавичлук данас, а верујем и сутра, ако их земља позове да је бране. Нико паметан не воли рат. Нисмо га ни ми волели 1941-1945, али постоје тренуци и време када се мора ратовати и онда мораш бити човек или си гад! Па, бирај - избор је твој. Немој само говорити да нема избора!

На крају, пишући ово не желим ни на који начин да повредим осећања потомака кнеза Павла. Жеља је свакога од нас да има славне претке. Деца не одговарају за поступке својих родитеља, били они добри или лоши.

Аутор је генерал у пензији и бивши борац X крајишке бригаде НОВ и ПОЈ

(Данас)


Марио Калик

Стеван Мирковић је у праву. На делу је безочна не ревизија, већ фалсификовање и изокретање историје наглавачке. Ово су малобројни, али храбри покушаји да се она опет постави на ноге. Мирковић показује да се и даље бори, што је часно и похвално.


Данас се кукавице, дезертери и квислинзи из периода Другог светског рата на сав глас рехабилитују и величају као борци за слободу и спас српског народа. Има ли већих фалсификата и памфлета од таквих работа? Осим буке, беса и псовки код коментатора нисам приметио ниједан аргумент против Мирковићевих тврдњи. Да ли је то зато што заправо ништа аргументовано и не могу да кажу?

Српска елита између два рата и током Другог светског рата отворено је напустила и издала ослободилачку традицију српског народа, укључујући своје непосредне претке, јунаке Првог светског рата. Обилић, Синђелић, Мишић и други српски хероји сигурно би је презрели.

А комунисти су опет СТВОРИЛИ Србију, а не уништили је. Подсећам да пре рата Србија није ни постојала...

Полемика о Северној Кореји

Поводом смрти Ким Џонг-Ила један коментатор је на НСПМ-у острашћено напао и извређао власт Северне Кореје, тобоже се залажући за слободу севернокорејског народа, тј. његово ослобођење од те власти. Коментар је неук и прост, и као такав свакако не би заслуживао реаговање да, на жалост, не одсликава предрасуде и мржњу једног великог броја људи не само према севернокорејском "режиму", већ и према читавом севернокорејском народу који том "режиму" даје безрезервну подршку...

srbinbanjaluka

@ Đuka @ Vlada

Vaši komentari su neumesni. Ako je tako tamo dobro, i ako je zaista u pitanju sposoban čovjek, onda ja eto vama želim dvojici da osjetite život tih ljudi tamo, ljudi koji za ništa bolje u životu i ne znaju.

Naravno i nažalost,zapad će ovo željeti da iskoristi za svoje imperijalističke ciljeve, mislim da iako imaju nuklearnu bombu zapad će to znati razglabati, po principu SFRJ, istoka Evrope, arapskog svijeta....

Naravno da Rusi i Kinezi razmišljaju od dva zla, pa naravno, bolje je imati i ovakvu Sjev. Koreju na granici nego američke vojnije naoružane do zuba. Medjutim to neće dugo potrajati, barem ne, ako sami Rusi i Kinezi ne shvate značaj ove zemlje po svoj vlastiti interes i oni sami sad preuzmu veću aktivnost unutar Sjev. Koreje, da prosto pomoć im uslove nekim bitno labavijim režimom od ovog koja danas , nažalost, živi u toj zemlji.

Rusi i Kinezi zarad sebe prvo to moraju da odrade.

Rusi i Kinezi ne smiju poput ranijih godina i decenija, što je inače tipično za nas istočne narode, da budu pasivni, još naročito ak ose zna da se u pitanju njihovo najbliže susjedstvo. Oni moraju zarad sebe da doprinesu da se u toj zemlji mozgovi ljudi olabave, da se u toj zemlji uspostavi nešto ako ne kao u Kini, onda barem nalik tome, ali ovo što je danas, pa oprostite to je ravno najvećoj bolesti.

To je fašizam nad sopstvenim narodom.

Znam, reći ćete ali tako se protvi zapada jedino može.

Ne , ne mora tako. Takva borba je poraz, unaprijed već, vjerujte mi.

Zašto onda tako nije u Kini, isto imate čvrst režim, ali opet jako velike slobode, otvorenost prema svijetu, isto je i s Rusijom, ali ovo što tamo imamo, kako ova dva komentara Đuke i Vlade kazu, maltane, briljantnog vladara, to je onda za žaliti, to je onda zaista zlo, i ne dao Bog nikad nikome ovakvih "briljantnih" vladara.

Ako Rusi i Kinezi ne pokažu više agilnosti za ono što taj narod prolazi u Sjev. Koreju, zbog samog naroda, ali i zbog svojih, ruskih i kineskih interesa, onda to znači da istok nije ništa naučio, da igra na sirovu kartu i da je naivan, i onda se otvara prostor za zapad, da sa svojim parama, razno raznim hohštaplerima i nevladinim organizacijama odrade posao za sebe, slome taj sistem, za šta vjerujte, imaće podršku svih normalnih ljudi, i tako izadju na granice KIne i Rusje.

Zato Kina i Rusija moraju da shvate važnost njihove aktive unutar Sjev. Koreje, kako bi se taj jedan rigidni i bolesni sistem doveo u nešto bitno humanije, normlnije, ljudskije, jer ovo što je danas to je bolest, budimo realni.

Samo što naravno, ponavljam, i ta bolest je Rusima i Kinezima bila bolje od zapadnih vojnika, ali vrijeme je za to prošlo, vjerujte mi.

Tamo samo živi njiova elita, a narod se pati.

Pobrojaću neke samo činjenice i fakte.

Sjev Koreja broji oko 25 000 000 stan.

U junu mjesecu država je, pazite idiotluka, suspendovala rad univerziteta do aprila 2012 godine kako bi, u saopštenju zvaničnom tako piše, studenti pomgli aktivno radnicima u fabrikama i seljacima na zemlji, znači u poljoprivredi, da država izadje iz recesije. Da nije smiješno, bilo bi žalostno.

Gle čuda, ova regulativa, kako isto saopštenje navodi, ne važi sa studente u inostranstvu koji mogu nesmetano da žive i školuju se.

To su mahom, znamo svi, djeca njihove tmao bolesne elite, i na kraju krajeva i samog predsednika, čiji je sin doskora studirao u Švajcarskoj.

Pa pitam ovog Đuku i Vladu, zašto taj veliki "um" nije sina školovao kod sebe, kad je sve bajno i dobro. Znači djeca privilegovanih tamo mu da studiraju vani,da sve što zna i osjeća većina mladih u svijetu a vi narode kulučite, radite, i vama te blagodeti ne trebaju.

To je fašizam Đuka i Vlado


Марио Калик

Оно што ви износите је фашизам и болест док понављате те изразе као покварена плоча. Болесно острашћено мрзите једну државу, њен народ и власт а да о томе заправо не знате ништа. Тачније, све што знате су отрцане флоскуле западне империјалистичке пропаганде. То су „људи који ни за шта боље не знају“, којима треба да се „олабаве мозгови“, да имају „велике слободе“, да буду „отворени према свету“ и онда ће „имати подршку свих нормалних људи“. Сву ову реторику, споља и изнутра, искусили смо када се „демократски Запад“ борио против „болесног“ и „недемократског Милошевићевог режима“. Слично је било са Ираком, Либијом, на реду је Иран итд.


Да ли сте икада били у Северној Кореји? Да ли сте икада прочитали, погледали или чули нешто што не долази из арсенала западне пропаганде? Ако нисте, одакле вам право да износите овакве ставове као непобитну истину? Та „истина“ се у нашем и осталим случајевима показала као велика лаж. Зашто би било другачије у случају С. Кореје?

А фашизам је у томе што заговарате спољни напад и покоравање једне суверене државе у којој народ даје неоспорну подршку својој власти. То је некада радио Хитлер, а данас западни империјализам. Надамо се да Русија и Кина неће кренути њиховим стопама и напасти једну суверену земљу која им је, уз то, партнер на геополитичкој сцени. Севернокорејски народ би у том случају бранио своју слободу ништа мање него у случају америчког напада. Јер Русија и Кина треба да имају тај народ против себе док воде битку са Западом?! Зато пустите тај народ да сам одлучује о својој судбини, и не брините се за његово добро. Више пута смо видели резултате које иза себе остављају „добротвори“ и „ослободиоци“...

То што јединство (будуће) интелигенције са радницима и сељацима називате "идиотлуком" само показује да ништа не знате о марксистичком принципу укидања класне поделе рада који је овде на делу. Тиме се чува друштвена једнакост и солидарност који су темељ опстанка једне заједнице.

Наравно да ће студенти који су у иностранству тамо остати и наставити да студирају. Треба неко да прикупља сазнања и достигнућа западне и осталих цивилизација да би их после искористио за развој и добробит своје земље. Да тога није било, С. Кореја данас не би ни имала атомску бомбу која је важан гарант њене независности. Уосталом, многи комунистички вођи и активисти живели су и студирали на Западу (Лењин, Мао итд.) А ово има још једну значајну страну - треба што боље познавати свог противника...

Из чињенице да се нечија деца школују на Западу не следи закључак да је реч о напуштању или издаји интереса властите земље. И Гадафијеви синови су се тамо школовали, па су до краја остали уз свог оца и своју земљу. Зато не шпекулишите о наводном разједињавању између оних који су ван и оних који су унутар С. Кореје. Севернокорејци на срећу још увек чувају своје национално и идеолошко јединство.

Иницијални текст и коментари доступни су на сајту Нове српске политичке мисли

Полемика о случају Поњигер (2)

Одговор Јовани Папан - Поњигер можемо бити ми

Јована Папан је ауторка која својим ставовима и стилом писања даје значајан допринос свежини и потребној провокативности сајта Нове српске политичке мисли. Са већином њених текстова и коментара углавном се слажем и сматрам их врло оригиналним и инспиративним. Овај текст по свој прилици је први поводом којег морам да изразим дубоко неслагање. Тема је болна и фундаментална; она говори о трагичном крају једног човека и једне породице који је симптом темељног устројства данашњег друштва.


Ками је својевремено рекао: "Постоји само један озбиљан филозофски проблем - самоубиство". Ипак, уместо да се запита пред овим сложеним проблемом или бар дубље протумачи конкретни чин који коментарише (самоубиство једног човека и трагедију једне породице), Папан врло брзо, без много премишљања, доноси пресуду и изриче тешку моралну осуду. Поњигер је просто „лудак“ који нимало не заслужује ни разумевање ни оправдање. На првом месту, олако дисквалификовање одређених људи као "лудака" увредљив је и дискриминаторски гест према овом делу популације. И луди су људи. Пре него што их етикетирамо и деградирамо, треба да их разумемо.

Али, Папан не жели да разуме, а не само да не жели да оправда (што не мора бити толико спорно). Ствари су, по њој, сасвим јасне и непобитне. Ако су је неки коментари поводом овог трагичног догађаја (с правом) изиритирали, не значи да треба да оде у сасвим другу крајност и преузме улогу оног неправедног судије који изриче некоме најтежу казну упркос постојању низа олакшавајућих околности (овај доноси смртну казну у погледу права, а Папан, морално убијајући Поњигера, у погледу морала). Јер, околности у којима огроман број људи унутар нашег друштва живи су такве да скоро да сасвим важи да ко овде није полудео, тај није нормалан. Иако ово може бити духовита иронија, ова тврдња, као и свака друга иронија, садржи у себи горку, штавише мучну истину. Околности су за многе заиста лудачке и под њиховим теретом дешава се да људи неминовно и очекивано пуцају. Гордо је и безосећајно захтевати од њих да их по сваку цену подносе. Као што је крајње банализујуће, па и вулгарно, поредити питање самоубиства, односно живота и смрти, са (не)добијањем некакве стипендије или лактањем, псовањем и кукањем. Они који се одлучују на самоубиство, бар у том тренутку, више се не лактају, не псују и не кукају. Они заћуте и умирују се. Они се постављају у однос са самим животом који има карактер светости, и предузимају чин који се тиче те светости. У име светости живота, они одлучују да себи одузму живот. Да им живот ионако ништа не значи, не би га себи ни одузели. Зато је тај чин изузетно сложен и поноран. Да би се дошло до његовог дна (темеља) треба нам дубоко размишљање и суосећање, а не приземно профанисање и пљување...

Марио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли

Полемика о случају Поњигер (1)

Поводом трагедије породице Поњигер имао сам полемику са Јованом Папан, коментаторком Нове српске политичке мисли. Овај догађај одмах је изазвао код мене мучнину и револт према владајућем систему који на све стране гура људе у провалију и ништавило, али ме је непримерена реакција ове коментаторке испровоцирала да на њен текст одговорим и поводом читаве ове ствари нешто кажем...

Сви смо ми Поњигер?



Јована Папан



У Србији изгледа не постоје лудаци. Постоје само околности, лудачке околности. Кад нормалан човек живи у Србији, онда му се просто сама намеће идеја да треба да побије своју породицу и себе. Зато што живи у „логору“, тј. малом и некомфорном стану у коме „топлу воду имају само три пута недељно“, зато што је „гурнут на маргину“, зато што „жели да искаже протест и скрене пажњу на положај многих у овој несрећној земљи“, зато што га „нико није желео“, зато што је био „чисте душе и није хтео да краде“. „Разлог није девијација овог човека, него је разлог стамбени проблем!”


Тако се о трагедији породице Поњигер, у којој је капетан у пензији гурнуо са терасе своју жену, а онда се са трогодишњим сином бацио за њом са шестог спрата самачког хотела, писало и говорило последњих недеља. А говорио је свако ко је хтео или стигао. Стручњаци свих фела, од новинара и водитеља, преко психолога и ватерполиста, до читалаца и коментатора...

цео текст на сајту Нове српске политичке мисли

Либија - диктатура или непокорност?

У овом тексту позабавићемо се начинима на који се у западној и светској јавности оправдава текућа војна „интервенција“  НАТО-а против Либије. Говори се, пре свега, о Гадафијевој „диктатури“, „репресији“ итд. усмереним „против сопственог народа“, наспрам које се НАТО бомбардери и западне силе појављују као „ослободиоци“ и „спаситељи“ „потлаченог“ либијског становништва. Међутим, већ на нивоу просте емпирије ове ствари звуче врло нејасно и сумњиво, или боље рећи, сасвим провидно и очигледно. 

Упоредимо Либију са рецимо Јеменом и Бахреином у којима се такође одвијају демонстрације против званичне власти, а њима можемо додати и Саудијску Арабију која Бахреину пружа директну војну подршку. Председник Јемена је на власти од 1978., дакле свега девет година мање од Гадафија; кад трајање власти пређе неких тридесетак година, то су занемарљиве разлике. За разлику од Либије која је република, Бахреин и Саудијска Арабија су монархије. И у Јемену и у Бахреину имамо побуне грађана, штавише правих грађана, цивила (а не наоружаних до зуба као у Либији), којих има на десетине побијених, а у Бахреин улазе тенкови С. Арабије као помоћ. Видим и да у националном слогану С. Арабије стоји: „Нема другог Бога од Алаха“. Баш толерантна религиозна порука, сасвим у складу са вредностима демократског Запада!  

Поставимо сада нека логична питања. Ако је реч о „диктатури“, да ли је већа диктатура тамо где имаш додуше доживотног вођу, али кога нико не наслеђује (а испод њега формалне шефове држава који се смењују и народну скупштину), или тамо где имаш доживотне монархе које обавезно наслеђују њихови синови, већ генерацијама уназад и ко зна докле у будућност, а у С. Арабији све то додатно зачињено краљевим апсолутизмом (нема чак ни скупштине)? У Бахреину је, осим тога, једно од горућих питања захтев шиитске већине (70 одсто становника) да буду равноправни са сунитима, којима припада и краљевска династија, дакле, није се стигло ни до идеје, а камоли праксе грађанске равноправности. Такође, ако се, с друге стране, позабавимо самим Западом који у овим сукобима, као и обично, на себе преузима улогу и кадије и судије, да ли је моћнија и опаснија лична, видљива власт једног човека, нека буде и диктатура, која је ипак ограничена на трајање његовог живота, од безличне, анонимне диктатуре експлоататорског, империјалистичког Капитала која западне радничке масе и читав свет држи у шаци много чвршће и дуже од свих тих стварних или измишљених, али у сваком случају, глобално оцрњених личних диктатура? Неко је лепо рекао да најјаче стеже невидљива рука, а Гете је имао сличну мисао: „Нико није тако безнадежно поробљен као онај који погрешно верује да је слободан“, што се на западни свет увелико илузорних слобода непосредно може применити.

Ако је реч о „репресији“, да ли је већа репресија тамо где се власт силом бори против оружане побуне (која је, гле чуда, избила баш тамо где су богата изворишта нафте), или тамо где силом разбија ненаоружане демонстрације (Јемен), па још уз подршку тенкова из суседне земље (Бахреин)? Такође, да ли је већа репресија тамо где подршку власти непосредно пружају хиљаде људи спремних да у тој борби погину, или тамо где су уз власт остале само полицијске и војне снаге? По западној пропаганди, испада да су либијски побуњеници више либијски народ од оних Либијаца који бране Гадафија, да су некако једнакији од ових других. А иначе како би, по овим западним „пацифистима“, либијска власт требало да реагује, да ли би се можда у „узорним западним демократијама“ борили на „демократски“, мирољубив начин, дијалогом са наоружаним побуњеницима?! Бар би САД о томе требало да ћуте, више пута смо видели како оне решавају случајеве оружаног супротстављања федералним властима у неким својим локалним срединама.

На жалост, ма колико логика и чињенице у овом рату били у корист Либије, тј. на штету Јемена, Бахреина, С. Арабије и њима сличних, све њих реално поништава једна друга одлучујућа ствар. Наиме, насупрот Либији, ове оријенталне деспотије су већ дуго сасвим доследни и лојални западни и амерички савезници. И ту је сва прича завршена. Колико год те државе одударале од свега онога што се сматра западним духом демократизације, модернизације и просвећености, илузорно је очекивати резолуције и санкције УН, унисону харангу глобалних медија, о бомбардовању да не говорим, који би се против њих усмерили и угрозили их. Уосталом, све ово је ефектно објаснио Рузвелт рекавши својевремeно за никарагванског диктатора Сомозу: „Можда је он кучкин син. Али, он је наш кучкин син“...

У одбрану либијске револуције

На овај текст подстакла ме преписка с једним колегом с којим сам, између осталог, дискутовао о Либији. На почетку свог коментара, иначе врло критичког према НАТО агресији на Либију, рекао је да му „разуме се, Гадафи ни на који начин није симпатичан, али да упркос кооперативносни Либије последњих неколико година и њеном наглашеном мирењу са Западом - ипак персонификује некакав отпор безрезервној подређености савременом имеријализму“. Шаљиво сам му одговорио да мени Гадафи јесте симпатичан, нарочито откако је набацио оне брчиће и брадицу, па још наочаре за сунце и дужу, разбарушену косу - изгледа ми млађи једно 15-20 година, налик некадашњим холивудским глумцима-заводницима типа Клерка Гебла и сличних.


Гадафијев револуционарни и антиимперијалистички пројекат

Али, шалу на страну у оваквој ситуацији, са другим делом његовог коментара сам се у потпуности сложио. Наравно да Гадафи симболизује отпор империјализму, и да се у том контексту његов револуционарни background и самопоимање никада се не смеју превидети или занемарити. То је видљиво почев од самог државног уређења Либије. Пуковник Гадафи је, након државног удара против  краља Идриса, изведеног у сарадњи са још неколико официра 1. септембра 1969. године, укинуо монархију и Либију претворио прво у арапску републику, а касније у „велику социјалистичку народну арапску џамахирију“, како гласи њено пуно име од 1977. године. „Џамахирија“ је иначе арапски назив за „републику“, па се њиме означава народна република као државно уређење. Гадафи је тиме желео да истакне да је Либија држава непосредне демократије, без супротстављених политичких странака као главних носиоца (од народа отуђене) политичке моћи, односно држава којом изворно владају народне масе посредством својих локалних савета и комуна. То су тзв. основни народни конгреси који бирају своје представнике у Општи народни конгрес као врховно државно тело...

Марио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли