Saturday, April 23, 2011

Либија - диктатура или непокорност?


У овом тексту позабавићемо се начинима на који се у западној и светској јавности оправдава текућа војна „интервенција“  НАТО-а против Либије. Говори се, пре свега, о Гадафијевој „диктатури“, „репресији“ итд. усмереним „против сопственог народа“, наспрам које се НАТО бомбардери и западне силе појављују као „ослободиоци“ и „спаситељи“ „потлаченог“ либијског становништва. Међутим, већ на нивоу просте емпирије ове ствари звуче врло нејасно и сумњиво, или боље рећи, сасвим провидно и очигледно. 

Упоредимо Либију са рецимо Јеменом и Бахреином у којима се такође одвијају демонстрације против званичне власти, а њима можемо додати и Саудијску Арабију која Бахреину пружа директну војну подршку. Председник Јемена је на власти од 1978., дакле свега девет година мање од Гадафија; кад трајање власти пређе неких тридесетак година, то су занемарљиве разлике. За разлику од Либије која је република, Бахреин и Саудијска Арабија су монархије. И у Јемену и у Бахреину имамо побуне грађана, штавише правих грађана, цивила (а не наоружаних до зуба као у Либији), којих има на десетине побијених, а у Бахреин улазе тенкови С. Арабије као помоћ. Видим и да у националном слогану С. Арабије стоји: „Нема другог Бога од Алаха“. Баш толерантна религиозна порука, сасвим у складу са вредностима демократског Запада!  

Поставимо сада нека логична питања. Ако је реч о „диктатури“, да ли је већа диктатура тамо где имаш додуше доживотног вођу, али кога нико не наслеђује (а испод њега формалне шефове држава који се смењују и народну скупштину), или тамо где имаш доживотне монархе које обавезно наслеђују њихови синови, већ генерацијама уназад и ко зна докле у будућност, а у С. Арабији све то додатно зачињено краљевим апсолутизмом (нема чак ни скупштине)? У Бахреину је, осим тога, једно од горућих питања захтев шиитске већине (70 одсто становника) да буду равноправни са сунитима, којима припада и краљевска династија, дакле, није се стигло ни до идеје, а камоли праксе грађанске равноправности. Такође, ако се, с друге стране, позабавимо самим Западом који у овим сукобима, као и обично, на себе преузима улогу и кадије и судије, да ли је моћнија и опаснија лична, видљива власт једног човека, нека буде и диктатура, која је ипак ограничена на трајање његовог живота, од безличне, анонимне диктатуре експлоататорског, империјалистичког Капитала која западне радничке масе и читав свет држи у шаци много чвршће и дуже од свих тих стварних или измишљених, али у сваком случају, глобално оцрњених личних диктатура? Неко је лепо рекао да најјаче стеже невидљива рука, а Гете је имао сличну мисао: „Нико није тако безнадежно поробљен као онај који погрешно верује да је слободан“, што се на западни свет увелико илузорних слобода непосредно може применити.

Ако је реч о „репресији“, да ли је већа репресија тамо где се власт силом бори против оружане побуне (која је, гле чуда, избила баш тамо где су богата изворишта нафте), или тамо где силом разбија ненаоружане демонстрације (Јемен), па још уз подршку тенкова из суседне земље (Бахреин)? Такође, да ли је већа репресија тамо где подршку власти непосредно пружају хиљаде људи спремних да у тој борби погину, или тамо где су уз власт остале само полицијске и војне снаге? По западној пропаганди, испада да су либијски побуњеници више либијски народ од оних Либијаца који бране Гадафија, да су некако једнакији од ових других. А иначе како би, по овим западним „пацифистима“, либијска власт требало да реагује, да ли би се можда у „узорним западним демократијама“ борили на „демократски“, мирољубив начин, дијалогом са наоружаним побуњеницима?! Бар би САД о томе требало да ћуте, више пута смо видели како оне решавају случајеве оружаног супротстављања федералним властима у неким својим локалним срединама.

На жалост, ма колико логика и чињенице у овом рату били у корист Либије, тј. на штету Јемена, Бахреина, С. Арабије и њима сличних, све њих реално поништава једна друга одлучујућа ствар. Наиме, насупрот Либији, ове оријенталне деспотије су већ дуго сасвим доследни и лојални западни и амерички савезници. И ту је сва прича завршена. Колико год те државе одударале од свега онога што се сматра западним духом демократизације, модернизације и просвећености, илузорно је очекивати резолуције и санкције УН, унисону харангу глобалних медија, о бомбардовању да не говорим, који би се против њих усмерили и угрозили их. Уосталом, све ово је ефектно објаснио Рузвелт рекавши својевремeно за никарагванског диктатора Сомозу: „Можда је он кучкин син. Али, он је наш кучкин син“...

No comments: