Levica

Полемика о Марксовом "антисемитизму" и "антисловенству"

2012-01-14T10:28:00.000-08:00

Овде је доступан наставак полемике коју сам са једним коментатором НСПМ-а имао поводом текста о Туцовићевим погледима на српско-албанске односе. Текст је очекивано изазвао вулгарно поједностављујуће коментаре српских националиста у којима се са Туцовића врло брзо прешло на дифамирање Маркса, марксизма, комунизма, па и левице уопште, све то "објашњавано" њиховом чувеном фантазмагоријом да је код ових идеја и пројеката реч о изворној и злоћудној "антисрпској" и "антисловенској" мржњи и работи...

Слично важи за Србе у 19. и почетком 20. века. Наша еманципација је у том периоду пре свега спољашња, а не унутрашња. Либерални елементи су били слаби и брзо потискивани и гушени апсолутистичким тенденцијама српског монарха, а социјалистичких је било још мање. Знамо за судбину Светозара Марковића у тој "еманципованој" држави. Практично све до појаве Туцовића и рађања социјалдемократске партије у Србији није била присутна идеја социјалне правде и оцијалне еманципације. Зато ми није јасно о каквом значајном угледању на "напредне" и "реформаторске" духове из Русије Ви говорите. Мање-више је то било доба континуираног монархистичког самодржавља, по угледу на тадашње спољње савезнике Србије, царску Аустрију и царску Русију. Овима се Србија наизменично приклањала. А они су, пре свега, били заинтересовани за потискивање Отоманског царства из Европе. Е сад, можемо говорити да би наша еманципација од Турака тешко ишла без ослањања на Аустрију или Русију, али никако не можемо порицати да су ту итекако били присутни њихови властити империјални интереси, укључујући претензију на саму Србију и Балкан уопште. Уз истовремену одбрану историјски превазиђеног апсолутистичко-монархистичког и феудалног поретка. Када је аустријски цар 1848. укинуо Мађарски сабор, а тиме и мађарску аутономију, народ Беча се подигао против такве одлуке, чак је кренуо у помоћ мађарским јединицама. Цар је привремено побегао из Беча, али је успео да организује војску састављену махом од Руса, Чеха, Хрвата, па и Срба, која је била надмоћнија и поразила Мађаре. Маркс је то оценио као контрареволуцију. Словенске снаге пресудно су помогле одбрани аустријског апсолутизма. Зарад неке илузорне добити бранили су интересе режима који је почетком 20. века извршио анексију Босне и Херцеговине, подривао уједињење јужнословенских народа и, на крају, директно напао Србију, чиме је почео Први светски рат. Толико о нашим аустријским "савезницима".

А приврженост царској Русији ишла је преко Карађорђевића у 19. веку и Александра Обреновића на крају тог века. Након Октобарске револуције, у Србију и Југославију долази велики број припадника поражених контрареволуционарних снага, и наша земља им пружа безбедно уточиште. "Црни барон" Врангел, командант царске војске, бива сахрањен у Руској цркви у Београду, а у Сремским Карловцима, где је било седиште Руске православне цркве у иностранству, подиже му се споменик. Александрова Југославија постаје један од бастиона антисовјетског и антикомунистичког блока. Кроз све те политичке и културне везе провлачила се идеја свесловенског православног јединства. Треба ли онда да чуди, након свих ових историјских чињеница, што су Маркс, а касније и руски бољшевици, били противници и критичари оваквог панславизма као паравана иза којег стоје реакционарни интереси руског цара, племства и свештенства. О таквом словенству је овде реч, а не о било каквом, тј. о словенству уопште.

И зато је Марксова критика тако одређеног словенства, као и критика јеврејства, заснована на социјалистичком интернационализму, а не на (немачком) буржоаском национализму или расизму, како Ви погрешно замишљате. Он се једноставно супротстављао свакој појави која је ишла у прилог европских контрареволуционарних снага, као што је поздрављао сваку промену у правцу револуционарне еманципације.

На основу те историјске чињеничности и логике ја сам изнео став да би Маркс позитивно оценио еманципацију унутар словенског света са појавом и јачањем комунизма на том простору. Навео сам пример промене става у случају Пољака, као и његово мишљење о перспективама социјалистичке револуције у Русији, изнесено у предговору руском издању Манифеста. Дакле, реч је о сасвим рационалном предвиђању, а не о ирационалном прорицању, односно "видовитим зоркама", како сте ми приписали. Опет, можете то назвати како год хоћете, па и "догматизмом", али у питању су некакви аргументи.

Заправо, Ви сте тај који се бави видовњаштвом и прорицањем. Јер, Ви сте апсолутно сигурни да је Марксово антисловенство супстанцијално, зацементирано, непроменљиво. Оно, по Вама, извире из његове германске шовинистичке душе, а не из историјског контекста и његове анализе. Ви пророчки "видите" да Маркс не био променио своју "антисловенску стереотипију". Онда сте Ви тај који заступа догматизам, који конзервира Марксово учење изван времена и простора. Он је у Вашим, а не у мојим очима, "Ким Џонг II" или "смехотресна мешавина Бетмена и Рамзеса II". А онда сте тако исконструисано и искарикирано биће пророчки прогласили Вођом Који Увек Греши. Бар кад су у питању Јевреји или Словени. Једном критичар Јевреја, увек антисемита; једном критичар Словена, увек антисловен. И после свега овога још смехотресно изјављујете како, у ствари, "не сматрате да Маркс касније није ревидирао" антисемитске и антисловенске моменте?!

То је стари, препознатљив манир антимарксиста. Лишимо стварног Маркса сложености и историјске динамике његове мисли, и тако искасапљеног и препарираног прогласимо га "правим Марксом". Јер, са тако зготовљеним противником много лакше ћемо се обрачунати. Ми наравно увиђамо да се ту радио перфидно измишљеном и подметнутом Марксу. Ми знамо да је Ваша оптужба за наш "догматизам" само пројекција Вашег догматизма у погледу Маркса, одраз Вашег одустајања да се проникне у смисао Марксових идеја и ставова. Ми не кажемо олако да је Маркс у праву. Ви кажете олако да је Маркс у криву. То се овде јасно видело. На понуђену контраарументацију која покушава да покаже зашто је Маркс у праву, нервозно и жустро сте одреаговали понављањем претходних оптужби, нимало се не трудећи да размислите о смислу мојих контрааргумената. Штавише, изричито сте рекли да за тако нешто (тобоже) немате времена ни воље...

Исто тако брзоплето прогласили сте ме за "догмату" и "апсолутног и безусловног апологету СВЕГА што је Маркс икада написао". Анонимни Читаоче, а кад смо ми то претресли све што је Маркс икада написао?! Јер су мисли о Јеврејима и Словенима са маргина Марксовог опуса заиста све што је Маркс икада написао? Зар толико слабо познајете Маркса?! Одаћу вам једну "тајну". Не мислим да је Маркс у свему био у праву, и не одбацујем сваки критички приступ спрам Маркса. То су само Ваше пусте жеље и сновиђења. Али, то у чему је, по мени, он био у криву, и због чега га треба критиковати, нећу Вам открити. Тако нешто откривам и о томе дискутујем само у кругу доказаних марксиста. Ви се као марксиста нисте доказали. Напротив, начин на који сте реаговали и "аргументи" које сте потегли увелико су антимарксистички. А ја не желим да поделим критику Маркса у појединостима са оним ко се није легитимисао да прихвата Маркса у начелу. Јер, таква критика онда може бити злоупотребљена за подупирање антимарксистичког става. Извините, али Ваша (само)уверевања како сте Ви некакав марксиста, нису довољна. Када је Маркс својевремено чуо за неке који су се, слично Вама, представљали као марксисти, изјавио је: "Ја нисам марксиста"...

Ваша оцена савременог марксизма који наводно познајете такође показује колико дубоко је корумпиран Ваш "марксизам". Тај марксизам упоредили сте са јефтиним слоганима које испаљују Жижек, Хиченс и друга "империјална интелектуална служинчад по фундираним катедрама". Штавише, сматрате да је ова околност "пресудно допринела кризи глобалне левице". Дакле, опет су некакви "некритички" марксисти пресудни кривци за кризу марксизма, као да никаква антимарксистичка стварност не постоји, или бар није снажна и делатна. Могу се сложити са оценом да је нпр. Жижек склон популаристичком представљању Марксових идеја, и да је то пракса коју треба проблематизовати. Такође, његов став према НАТО бомбардовању Србије и уопште ратовима на простору бивше Југославије несумњиво је ишао низ струју западне империјалистичке акције и пропаганде. Али, и његова популарност и овакви ставови, пре су последица, а не узрок кризе глобалне левице. Осим тога, чак и код њега се могу наћи интересантни доприноси марксистичкој теорији, ма колико он раскинуо са марксистичким принципом јединства теорије и праксе, тј. ма колико по некој својој пракси изневеравао радикални ангажман. Код других, чистијих марксиста и левичара него што је Жижек, показује се да Ваша дијагноза савременог марксизма никако не стоји. Тешко да су они некритички поп-мислиоци који светској интелектуалној јавности лиферују лако разумљиве и сварљиве (псеудо)марксистичке пароле. Реч је о људима несумњиво дубоког образовања и оригиналног духа, који на креативан начин тумаче и афирмишу Марксову мисао, не избегавајући критичко преиспитивање појединих Марксових поставки. Такви су нпр. Алан Бадју, Тери Иглтон, Фредерик Џејмсон, Антонио Негри, Етјен Балибар, Жан-Лик Нанси, Пјер Бурдије, Имануел Волерстин, Ђани Ватимо, Режис Дебре, Игњасио Рамоне и други. Не примећујем међу овима "империјалну интелектуалну служинчад". Штавише, неки од њих су врло отворени критичари владајућег система, укључујући његове империјалистичке амбиције. Имена на која сте ми Ви упутили су у односу на споменута су "друга лига", бар кад је филозофија и друштвена теорија у питању. Некакво безобално левичарење иначе ми није блиско. За мене аутентична левица мора да има укотвљеност и убојитост. А то јој пружа једино Марксова мисао, тамо су њени извори којима се мора враћати.

Што се тиче Туцовића, и његово мишљење о српско-албанским односима треба ставити у историјски контекст. Сами кажете да су "за похвалу његове оптужбе разних девијација и мегаломанских претеривања са српске стране". Зато ме чуди да њега називате еталоном онога што је метастазирало са тзв. Другом Србијом. Можда је начин на који је завршио свој живот еталон за огромну разлику која заправо постоји између њега и другосрбијанаца. Уочи почетка Првог светског рата, он он борави у Берлину са намером да докторира, али се, након аустро-угарске објаве рата Србији, враћа у земљу, ступа у српску војску и гине у Колубарској бици (а претходно се борио и у балканским ратовима). Није ми познат ниједан другосрбијанац који је испољио овакав патриотизам, штавише, они раде све супротно. Стога овакво Ваше дифамирање Туцовића прилично вређа, о осталим коментаторима који блате његово име и дело да не говорим. Због чега то раде? Само зато што се противио идеји Велике Србије која не признаје право Албанаца да имају своју државу (тој идеји супротстављао се и Светозар Марковић). Ни ја такву идеју не прихватам, нити је може прихватити иједан левичар интернационалиста. То је та национал-шовинистичка мегаломанија коју сами карактеришете као девијацију. Једно је сузбијање Велике Албаније, а друго сузбијање сваке Албаније. Другим речима, једно је да је Косово део Србије, а друго да је Албанија део Србије. "Друга Србија" се противи првом, Туцовић другом. "Друга Србија" је зато против Србије, док је Туцовић само против Велике Србије. "Друга Србија" нема ништа против Велике Албаније, док Туцовић итекако има против нестајања Србије (зато се и вратио у земљу да је брани). У томе је провалија која раздваја Туцовића и "Другу Србију" ма колико се њени представници ту и тамо позивали на њега.

Срспки патриота не мора да буде великосрспки националиста и шовиниста, а може да буде комуниста и интернационалиста. Туцовић је то најбоље доказао и зато његов живот и смрт треба да нам служе као пример како се воли и брани своја земља, али истовремено поштује суседни народ и брани његово право на државност. Једино такав став може допринети мирном и заједничком суживоту балканских народа, док их њихове националистичке мегаломаније, углавном подупиране и још више подстицане споља, од стране великих империјалних сила, непрестано гурају у крваве ратове који никоме и ништа добро нису донели. Стара империјална девиза "Завади па владај!" толико пута је показала своје присуство и, на жалост, успешност на овим просторима.

На крају, када сам споменуо плиткоумне антимарксистичке стереотипе и дифамације, нисам мислио толико на Вас, колико на остале коментаторе. Јер, иако делите њихове стереотипе и дифамације у погледу Марксове "немачке" мржње према Србима и Словенима уопште, Ви ипак нисте, попут њих, плиткоумни. Ваше умовање свакако није плитко, али ни довољно дубоко. Да би се мислило дубље треба снажније ићи испод површине "очигледности". Само се догматски став задржава и задовољава оним што је непосредно "очигледно". На површном плану чини нам се неумњивим да је Маркс антисемитски и антисловенски оријентисан, слично било ком немачком расисти и шовинисти. Покушао сам да покажем да је то варка, налик оптичкој илузији да је штап зароњен у воду преломљен. Али, да би се то схватило, уопште не мора да се прихвати, мора се одустати од острашћене оптужбе која образложење и одбрану овог Марксовог става а приори проглашава "догматизмом", и папагајског пропагандистичког понављања како се тиме "штити свака Марксова запета", што сте обилато демонстрирали. Једноставно не смете догматски претпостављати да је моје неслагање са Вашим тумачењем Маркса пуки производ мог "догматизма". Можда ја у Марксу видим дубље и више него што ви видите, можда је мој увид истинитији. Не кажем да јесте, кажем само можда. Ако апсолутно одбацујете ову могућност, ово "можда", ако покушај да се Маркс одбрани у нечему што се Вама чини неодбрањивим слепо проглашавате заслепљеношћу, док сте можда једино ви опчињени и заслепљени, шта је то друго него догматизам?! Мислите о томе...

Коментар текста Стевана Мирковића "Адолф и Павле"

2011-12-25T02:35:00.000-08:00

Поводом текста Стевана Мирковића који је НСПМ пренео из Данаса, оставио сам на сајту коментар подршке ставовима изнетим у том тексту. Наравно, као више пута до сада показало се да већина коментатора НСПМ-а и ја, кад је у питању српска и југословенска историја у 20. веку, стојимо на супротстављеним позицијама...

Стеван Мирковић: Адолф и Павле

Наша и светска историја је сараднике окупатора у Другом светском рату лоцирала за векове на своје црне странице. Покушаји њихових наследника, неких политичара, историчара и адвоката да их рехабилитују је Сизифов посао, што је случај и са кнезом Павлом Карађорђевићем. Кнез, иначе, не завређује да се о њему много пише али тај случај упозорава српску јавност на следеће: и данас су наши „кнезови“ у ситуацији да учине сличан издајнички корак и спанђају се са НАТО, чији је циљ, као и Хитлеров, комадање Србије. То се може спречити.

Да се подсетимо. Кнез Павле је на тајном састанку са Хитлером 4. марта 1941. у Берхтесгадену (састанак је трајао пет часова) одлучио да Југославија приступи Тројном пакту, што је био увод у нестајање Србије као самосталне државе. Хитлер нас је раскомадао „ко Панта питу“: Немци су узели Банат, Мађари Бачку, усташе Срем, Албанија Косово, а Бугарска босилеградски и пиротски округ. Народ је мислио друкчије. Његов одговор је био „Боље рат него пакт“. Почела је НОБ.

Да није било НОБ свет данас не би ни знао да постоји Србија. НОБ је онемогућила немачки план о формирању посебне немачке подунавске државе („Donaustaat“, „Donauschwabenland“, „Prinz Eugen - Gau“...) са Београдом као немачком националном тврђавом и етничко потискивање и прогон Срба на простор преткумановске Србије. Ово показује да Трећи Рајх у свом концепту Нове Европе није имао Србију као државу, што је још један аргумент да је потписивање Тројног пакта 25.3.1941. био штетан и анационални потез издајничке владе Цветковић - Мачек. То је поука и за данашњу ситуацију јер у новом светском поретку, кога креирају САД, нема данашње Србије већ неке преткумановске и слично, а у сваком случају без КиМ, Војводине и Санџака. НОБ је Србију винуо у сам светски врх међу 50 земаља света, који су сачињавале први сазив ОУН у Сан Франциску априла 1945. године. Кнез Павле је срамота Србије. Због побуне војске и народа 27. марта 1941. Хитлер је мучки напао и покорио Југославију. Наравно, Павле није чекао Немце већ је“ухватио маглу“ у Грчку и даље, заједно са породицом, а за њим и цела династија. Зар се међу толиким принчевима, који су годинама дембелисали на грбачи народа, не нађе ниједан јунак и стави на чело народа у тим тешким тренуцима? Не, времена су се променила. У старо доба српски кнезови и краљеви ишли су у борбу против нападача на челу народне војске и заједно са војницима ступали у борбу, делећи с њима и добро и зло на бојишту. Прича да је кнез, приступајући Тројном пакту 25. марта 1941. учинио једини прави и могући избор у то време и спасао земљу од веће катастрофе је срамотна. Зар је могла бити већа катастрофа од њеног комадања само неколико недеља после тог потписивања? Није било другог избора, кажу. Како смо ми, скоро деца, са 16, 17 година имали избор. Па ми смо, заједно да старим партизанским борцима, најурили немачке хорде из Србије, опколили и заробили стотине хиљада Шваба у Словенији маја 1945. Не треба за то бити кнез већ имати срце и љубав за земљу и народ. То Павле није имао. Он је чувао своју кожу, као и сви слични њему, који га данас славе и величају. Не бране они само Павла већ и свој кукавичлук данас, а верујем и сутра, ако их земља позове да је бране. Нико паметан не воли рат. Нисмо га ни ми волели 1941-1945, али постоје тренуци и време када се мора ратовати и онда мораш бити човек или си гад! Па, бирај - избор је твој. Немој само говорити да нема избора!

На крају, пишући ово не желим ни на који начин да повредим осећања потомака кнеза Павла. Жеља је свакога од нас да има славне претке. Деца не одговарају за поступке својих родитеља, били они добри или лоши.

Аутор је генерал у пензији и бивши борац X крајишке бригаде НОВ и ПОЈ

(Данас)

Марио Калик

Стеван Мирковић је у праву. На делу је безочна не ревизија, већ фалсификовање и изокретање историје наглавачке. Ово су малобројни, али храбри покушаји да се она опет постави на ноге. Мирковић показује да се и даље бори, што је часно и похвално.

Данас се кукавице, дезертери и квислинзи из периода Другог светског рата на сав глас рехабилитују и величају као борци за слободу и спас српског народа. Има ли већих фалсификата и памфлета од таквих работа? Осим буке, беса и псовки код коментатора нисам приметио ниједан аргумент против Мирковићевих тврдњи. Да ли је то зато што заправо ништа аргументовано и не могу да кажу?

Српска елита између два рата и током Другог светског рата отворено је напустила и издала ослободилачку традицију српског народа, укључујући своје непосредне претке, јунаке Првог светског рата. Обилић, Синђелић, Мишић и други српски хероји сигурно би је презрели.

А комунисти су опет СТВОРИЛИ Србију, а не уништили је. Подсећам да пре рата Србија није ни постојала...

Полемика о Северној Кореји

2011-12-25T00:34:00.000-08:00

Поводом смрти Ким Џонг-Ила један коментатор је на НСПМ-у острашћено напао и извређао власт Северне Кореје, тобоже се залажући за слободу севернокорејског народа, тј. његово ослобођење од те власти. Коментар је неук и прост, и као такав свакако не би заслуживао реаговање да, на жалост, не одсликава предрасуде и мржњу једног великог броја људи не само према севернокорејском "режиму", већ и према читавом севернокорејском народу који том "режиму" даје безрезервну подршку...

srbinbanjaluka

@ Đuka @ Vlada

Vaši komentari su neumesni. Ako je tako tamo dobro, i ako je zaista u pitanju sposoban čovjek, onda ja eto vama želim dvojici da osjetite život tih ljudi tamo, ljudi koji za ništa bolje u životu i ne znaju.

Naravno i nažalost,zapad će ovo željeti da iskoristi za svoje imperijalističke ciljeve, mislim da iako imaju nuklearnu bombu zapad će to znati razglabati, po principu SFRJ, istoka Evrope, arapskog svijeta....

Naravno da Rusi i Kinezi razmišljaju od dva zla, pa naravno, bolje je imati i ovakvu Sjev. Koreju na granici nego američke vojnije naoružane do zuba. Medjutim to neće dugo potrajati, barem ne, ako sami Rusi i Kinezi ne shvate značaj ove zemlje po svoj vlastiti interes i oni sami sad preuzmu veću aktivnost unutar Sjev. Koreje, da prosto pomoć im uslove nekim bitno labavijim režimom od ovog koja danas , nažalost, živi u toj zemlji.

Rusi i Kinezi zarad sebe prvo to moraju da odrade.

Rusi i Kinezi ne smiju poput ranijih godina i decenija, što je inače tipično za nas istočne narode, da budu pasivni, još naročito ak ose zna da se u pitanju njihovo najbliže susjedstvo. Oni moraju zarad sebe da doprinesu da se u toj zemlji mozgovi ljudi olabave, da se u toj zemlji uspostavi nešto ako ne kao u Kini, onda barem nalik tome, ali ovo što je danas, pa oprostite to je ravno najvećoj bolesti.

To je fašizam nad sopstvenim narodom.

Znam, reći ćete ali tako se protvi zapada jedino može.

Ne , ne mora tako. Takva borba je poraz, unaprijed već, vjerujte mi.

Zašto onda tako nije u Kini, isto imate čvrst režim, ali opet jako velike slobode, otvorenost prema svijetu, isto je i s Rusijom, ali ovo što tamo imamo, kako ova dva komentara Đuke i Vlade kazu, maltane, briljantnog vladara, to je onda za žaliti, to je onda zaista zlo, i ne dao Bog nikad nikome ovakvih "briljantnih" vladara.

Ako Rusi i Kinezi ne pokažu više agilnosti za ono što taj narod prolazi u Sjev. Koreju, zbog samog naroda, ali i zbog svojih, ruskih i kineskih interesa, onda to znači da istok nije ništa naučio, da igra na sirovu kartu i da je naivan, i onda se otvara prostor za zapad, da sa svojim parama, razno raznim hohštaplerima i nevladinim organizacijama odrade posao za sebe, slome taj sistem, za šta vjerujte, imaće podršku svih normalnih ljudi, i tako izadju na granice KIne i Rusje.

Zato Kina i Rusija moraju da shvate važnost njihove aktive unutar Sjev. Koreje, kako bi se taj jedan rigidni i bolesni sistem doveo u nešto bitno humanije, normlnije, ljudskije, jer ovo što je danas to je bolest, budimo realni.

Samo što naravno, ponavljam, i ta bolest je Rusima i Kinezima bila bolje od zapadnih vojnika, ali vrijeme je za to prošlo, vjerujte mi.

Tamo samo živi njiova elita, a narod se pati.

Pobrojaću neke samo činjenice i fakte.

Sjev Koreja broji oko 25 000 000 stan.

U junu mjesecu država je, pazite idiotluka, suspendovala rad univerziteta do aprila 2012 godine kako bi, u saopštenju zvaničnom tako piše, studenti pomgli aktivno radnicima u fabrikama i seljacima na zemlji, znači u poljoprivredi, da država izadje iz recesije. Da nije smiješno, bilo bi žalostno.

Gle čuda, ova regulativa, kako isto saopštenje navodi, ne važi sa studente u inostranstvu koji mogu nesmetano da žive i školuju se.

To su mahom, znamo svi, djeca njihove tmao bolesne elite, i na kraju krajeva i samog predsednika, čiji je sin doskora studirao u Švajcarskoj.

Pa pitam ovog Đuku i Vladu, zašto taj veliki "um" nije sina školovao kod sebe, kad je sve bajno i dobro. Znači djeca privilegovanih tamo mu da studiraju vani,da sve što zna i osjeća većina mladih u svijetu a vi narode kulučite, radite, i vama te blagodeti ne trebaju.

To je fašizam Đuka i Vlado

Марио Калик

Оно што ви износите је фашизам и болест док понављате те изразе као покварена плоча. Болесно острашћено мрзите једну државу, њен народ и власт а да о томе заправо не знате ништа. Тачније, све што знате су отрцане флоскуле западне империјалистичке пропаганде. То су „људи који ни за шта боље не знају“, којима треба да се „олабаве мозгови“, да имају „велике слободе“, да буду „отворени према свету“ и онда ће „имати подршку свих нормалних људи“. Сву ову реторику, споља и изнутра, искусили смо када се „демократски Запад“ борио против „болесног“ и „недемократског Милошевићевог режима“. Слично је било са Ираком, Либијом, на реду је Иран итд.

Да ли сте икада били у Северној Кореји? Да ли сте икада прочитали, погледали или чули нешто што не долази из арсенала западне пропаганде? Ако нисте, одакле вам право да износите овакве ставове као непобитну истину? Та „истина“ се у нашем и осталим случајевима показала као велика лаж. Зашто би било другачије у случају С. Кореје?

А фашизам је у томе што заговарате спољни напад и покоравање једне суверене државе у којој народ даје неоспорну подршку својој власти. То је некада радио Хитлер, а данас западни империјализам. Надамо се да Русија и Кина неће кренути њиховим стопама и напасти једну суверену земљу која им је, уз то, партнер на геополитичкој сцени. Севернокорејски народ би у том случају бранио своју слободу ништа мање него у случају америчког напада. Јер Русија и Кина треба да имају тај народ против себе док воде битку са Западом?! Зато пустите тај народ да сам одлучује о својој судбини, и не брините се за његово добро. Више пута смо видели резултате које иза себе остављају „добротвори“ и „ослободиоци“...

То што јединство (будуће) интелигенције са радницима и сељацима називате "идиотлуком" само показује да ништа не знате о марксистичком принципу укидања класне поделе рада који је овде на делу. Тиме се чува друштвена једнакост и солидарност који су темељ опстанка једне заједнице.

Наравно да ће студенти који су у иностранству тамо остати и наставити да студирају. Треба неко да прикупља сазнања и достигнућа западне и осталих цивилизација да би их после искористио за развој и добробит своје земље. Да тога није било, С. Кореја данас не би ни имала атомску бомбу која је важан гарант њене независности. Уосталом, многи комунистички вођи и активисти живели су и студирали на Западу (Лењин, Мао итд.) А ово има још једну значајну страну - треба што боље познавати свог противника...

Из чињенице да се нечија деца школују на Западу не следи закључак да је реч о напуштању или издаји интереса властите земље. И Гадафијеви синови су се тамо школовали, па су до краја остали уз свог оца и своју земљу. Зато не шпекулишите о наводном разједињавању између оних који су ван и оних који су унутар С. Кореје. Севернокорејци на срећу још увек чувају своје национално и идеолошко јединство.

Иницијални текст и коментари доступни су на сајту Нове српске политичке мисли

Полемика о случају Поњигер (2)

2011-12-25T00:16:00.000-08:00

Одговор Јовани Папан - Поњигер можемо бити ми

Јована Папан је ауторка која својим ставовима и стилом писања даје значајан допринос свежини и потребној провокативности сајта Нове српске политичке мисли. Са већином њених текстова и коментара углавном се слажем и сматрам их врло оригиналним и инспиративним. Овај текст по свој прилици је први поводом којег морам да изразим дубоко неслагање. Тема је болна и фундаментална; она говори о трагичном крају једног човека и једне породице који је симптом темељног устројства данашњег друштва.

Ками је својевремено рекао: "Постоји само један озбиљан филозофски проблем - самоубиство". Ипак, уместо да се запита пред овим сложеним проблемом или бар дубље протумачи конкретни чин који коментарише (самоубиство једног човека и трагедију једне породице), Папан врло брзо, без много премишљања, доноси пресуду и изриче тешку моралну осуду. Поњигер је просто „лудак“ који нимало не заслужује ни разумевање ни оправдање. На првом месту, олако дисквалификовање одређених људи као "лудака" увредљив је и дискриминаторски гест према овом делу популације. И луди су људи. Пре него што их етикетирамо и деградирамо, треба да их разумемо.

Али, Папан не жели да разуме, а не само да не жели да оправда (што не мора бити толико спорно). Ствари су, по њој, сасвим јасне и непобитне. Ако су је неки коментари поводом овог трагичног догађаја (с правом) изиритирали, не значи да треба да оде у сасвим другу крајност и преузме улогу оног неправедног судије који изриче некоме најтежу казну упркос постојању низа олакшавајућих околности (овај доноси смртну казну у погледу права, а Папан, морално убијајући Поњигера, у погледу морала). Јер, околности у којима огроман број људи унутар нашег друштва живи су такве да скоро да сасвим важи да ко овде није полудео, тај није нормалан. Иако ово може бити духовита иронија, ова тврдња, као и свака друга иронија, садржи у себи горку, штавише мучну истину. Околности су за многе заиста лудачке и под њиховим теретом дешава се да људи неминовно и очекивано пуцају. Гордо је и безосећајно захтевати од њих да их по сваку цену подносе. Као што је крајње банализујуће, па и вулгарно, поредити питање самоубиства, односно живота и смрти, са (не)добијањем некакве стипендије или лактањем, псовањем и кукањем. Они који се одлучују на самоубиство, бар у том тренутку, више се не лактају, не псују и не кукају. Они заћуте и умирују се. Они се постављају у однос са самим животом који има карактер светости, и предузимају чин који се тиче те светости. У име светости живота, они одлучују да себи одузму живот. Да им живот ионако ништа не значи, не би га себи ни одузели. Зато је тај чин изузетно сложен и поноран. Да би се дошло до његовог дна (темеља) треба нам дубоко размишљање и суосећање, а не приземно профанисање и пљување...

Марио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли

Полемика о случају Поњигер (1)

2011-12-25T00:11:00.000-08:00

Поводом трагедије породице Поњигер имао сам полемику са Јованом Папан, коментаторком Нове српске политичке мисли. Овај догађај одмах је изазвао код мене мучнину и револт према владајућем систему који на све стране гура људе у провалију и ништавило, али ме је непримерена реакција ове коментаторке испровоцирала да на њен текст одговорим и поводом читаве ове ствари нешто кажем...

Сви смо ми Поњигер?

Јована Папан

У Србији изгледа не постоје лудаци. Постоје само околности, лудачке околности. Кад нормалан човек живи у Србији, онда му се просто сама намеће идеја да треба да побије своју породицу и себе. Зато што живи у „логору“, тј. малом и некомфорном стану у коме „топлу воду имају само три пута недељно“, зато што је „гурнут на маргину“, зато што „жели да искаже протест и скрене пажњу на положај многих у овој несрећној земљи“, зато што га „нико није желео“, зато што је био „чисте душе и није хтео да краде“. „Разлог није девијација овог човека, него је разлог стамбени проблем!”

Тако се о трагедији породице Поњигер, у којој је капетан у пензији гурнуо са терасе своју жену, а онда се са трогодишњим сином бацио за њом са шестог спрата самачког хотела, писало и говорило последњих недеља. А говорио је свако ко је хтео или стигао. Стручњаци свих фела, од новинара и водитеља, преко психолога и ватерполиста, до читалаца и коментатора...

цео текст на сајту Нове српске политичке мисли

Либија - диктатура или непокорност?

2011-04-23T23:36:00.000-07:00

У овом тексту позабавићемо се начинима на који се у западној и светској јавности оправдава текућа војна „интервенција“ НАТО-а против Либије. Говори се, пре свега, о Гадафијевој „диктатури“, „репресији“ итд. усмереним „против сопственог народа“, наспрам које се НАТО бомбардери и западне силе појављују као „ослободиоци“ и „спаситељи“ „потлаченог“ либијског становништва. Међутим, већ на нивоу просте емпирије ове ствари звуче врло нејасно и сумњиво, или боље рећи, сасвим провидно и очигледно.

Упоредимо Либију са рецимо Јеменом и Бахреином у којима се такође одвијају демонстрације против званичне власти, а њима можемо додати и Саудијску Арабију која Бахреину пружа директну војну подршку. Председник Јемена је на власти од 1978., дакле свега девет година мање од Гадафија; кад трајање власти пређе неких тридесетак година, то су занемарљиве разлике. За разлику од Либије која је република, Бахреин и Саудијска Арабија су монархије. И у Јемену и у Бахреину имамо побуне грађана, штавише правих грађана, цивила (а не наоружаних до зуба као у Либији), којих има на десетине побијених, а у Бахреин улазе тенкови С. Арабије као помоћ. Видим и да у националном слогану С. Арабије стоји: „Нема другог Бога од Алаха“. Баш толерантна религиозна порука, сасвим у складу са вредностима демократског Запада!

Поставимо сада нека логична питања. Ако је реч о „диктатури“, да ли је већа диктатура тамо где имаш додуше доживотног вођу, али кога нико не наслеђује (а испод њега формалне шефове држава који се смењују и народну скупштину), или тамо где имаш доживотне монархе које обавезно наслеђују њихови синови, већ генерацијама уназад и ко зна докле у будућност, а у С. Арабији све то додатно зачињено краљевим апсолутизмом (нема чак ни скупштине)? У Бахреину је, осим тога, једно од горућих питања захтев шиитске већине (70 одсто становника) да буду равноправни са сунитима, којима припада и краљевска династија, дакле, није се стигло ни до идеје, а камоли праксе грађанске равноправности. Такође, ако се, с друге стране, позабавимо самим Западом који у овим сукобима, као и обично, на себе преузима улогу и кадије и судије, да ли је моћнија и опаснија лична, видљива власт једног човека, нека буде и диктатура, која је ипак ограничена на трајање његовог живота, од безличне, анонимне диктатуре експлоататорског, империјалистичког Капитала која западне радничке масе и читав свет држи у шаци много чвршће и дуже од свих тих стварних или измишљених, али у сваком случају, глобално оцрњених личних диктатура? Неко је лепо рекао да најјаче стеже невидљива рука, а Гете је имао сличну мисао: „Нико није тако безнадежно поробљен као онај који погрешно верује да је слободан“, што се на западни свет увелико илузорних слобода непосредно може применити.

Ако је реч о „репресији“, да ли је већа репресија тамо где се власт силом бори против оружане побуне (која је, гле чуда, избила баш тамо где су богата изворишта нафте), или тамо где силом разбија ненаоружане демонстрације (Јемен), па још уз подршку тенкова из суседне земље (Бахреин)? Такође, да ли је већа репресија тамо где подршку власти непосредно пружају хиљаде људи спремних да у тој борби погину, или тамо где су уз власт остале само полицијске и војне снаге? По западној пропаганди, испада да су либијски побуњеници више либијски народ од оних Либијаца који бране Гадафија, да су некако једнакији од ових других. А иначе како би, по овим западним „пацифистима“, либијска власт требало да реагује, да ли би се можда у „узорним западним демократијама“ борили на „демократски“, мирољубив начин, дијалогом са наоружаним побуњеницима?! Бар би САД о томе требало да ћуте, више пута смо видели како оне решавају случајеве оружаног супротстављања федералним властима у неким својим локалним срединама.

На жалост, ма колико логика и чињенице у овом рату били у корист Либије, тј. на штету Јемена, Бахреина, С. Арабије и њима сличних, све њих реално поништава једна друга одлучујућа ствар. Наиме, насупрот Либији, ове оријенталне деспотије су већ дуго сасвим доследни и лојални западни и амерички савезници. И ту је сва прича завршена. Колико год те државе одударале од свега онога што се сматра западним духом демократизације, модернизације и просвећености, илузорно је очекивати резолуције и санкције УН, унисону харангу глобалних медија, о бомбардовању да не говорим, који би се против њих усмерили и угрозили их. Уосталом, све ово је ефектно објаснио Рузвелт рекавши својевремeно за никарагванског диктатора Сомозу: „Можда је он кучкин син. Али, он је наш кучкин син“...

У одбрану либијске револуције

2011-04-23T23:32:00.000-07:00

На овај текст подстакла ме преписка с једним колегом с којим сам, између осталог, дискутовао о Либији. На почетку свог коментара, иначе врло критичког према НАТО агресији на Либију, рекао је да му „разуме се, Гадафи ни на који начин није симпатичан, али да упркос кооперативносни Либије последњих неколико година и њеном наглашеном мирењу са Западом - ипак персонификује некакав отпор безрезервној подређености савременом имеријализму“. Шаљиво сам му одговорио да мени Гадафи јесте симпатичан, нарочито откако је набацио оне брчиће и брадицу, па још наочаре за сунце и дужу, разбарушену косу - изгледа ми млађи једно 15-20 година, налик некадашњим холивудским глумцима-заводницима типа Клерка Гебла и сличних.

Гадафијев револуционарни и антиимперијалистички пројекат

Али, шалу на страну у оваквој ситуацији, са другим делом његовог коментара сам се у потпуности сложио. Наравно да Гадафи симболизује отпор империјализму, и да се у том контексту његов револуционарни background и самопоимање никада се не смеју превидети или занемарити. То је видљиво почев од самог државног уређења Либије. Пуковник Гадафи је, након државног удара против краља Идриса, изведеног у сарадњи са још неколико официра 1. септембра 1969. године, укинуо монархију и Либију претворио прво у арапску републику, а касније у „велику социјалистичку народну арапску џамахирију“, како гласи њено пуно име од 1977. године. „Џамахирија“ је иначе арапски назив за „републику“, па се њиме означава народна република као државно уређење. Гадафи је тиме желео да истакне да је Либија држава непосредне демократије, без супротстављених политичких странака као главних носиоца (од народа отуђене) политичке моћи, односно држава којом изворно владају народне масе посредством својих локалних савета и комуна. То су тзв. основни народни конгреси који бирају своје представнике у Општи народни конгрес као врховно државно тело...

Марио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли

Политика отуђена од друштвене стварности (дужа верзија)

2011-03-10T07:05:00.000-08:00

Поводом последњих догађаја у влади и владајућој коалицији који су се и раније дешавали (са истим или неким другим актерима), у јавности се по ко зна који пут поставља питање узрока таквих појава и начина како се она могу избећи у будућности, а све зарад наводне, свима заједничке посвећености добробити грађана Србије. Говори се о проблему коалиција као таквих, недостатку политичке културе, бављењу власти собом и сопственим интересима, а не интересима грађана итд. Једном речју, ламентира се над хроничном политичком нестабилношћу за коју се решења нуде у облику разних палијативних рецептура за поправљање и дотеривање политичког живота, тј. подизања квалитета односа унутар власти, или између власти и опозиције. Међутим, да би се проценило колико су ова решења озбиљна и далекосежна, чини се да претходно морамо одговорити на нека питања другачија од ових која нам се непрестано намећу кроз текућу јавну сферу.

Психологистички и културолошки приступ политици

Прво од њих је зашто су уопште коалиције политичка стварност Србије и шта оне са собом нужно доносе. Одговор на прво питање је врло једноставан. Сем прве владе коју су могли да формирају искључиво социјалисти (1990-1992), остале владе су морале да буду коалиционе и са подршком више странака будући да ниједна странка након 1992. више није могла сама да влада. Социјалисти су морали током 90-тих да се ослоне на Нову демократију или радикале, а 2000-те су обележиле владајуће коалиције формиране око ДС-а, ДСС-а и Г17, да би се у новије време њима придружили реформисани социјалисти. Нову власт након 5. октобра могла је да формира искључиво Демократска странка да се већ почетком 90-тих није поделила и тако изгубила на својој величини и снази. Када је о том и сличним страначким расцепима реч, у јавности се често говори да им је главни узрок у личностима оних који су се сукобили око првенства у странци, а не у дубљим политичким разликама, и да су ове друге само покриће за личне и групне аспирације унутар странке. Ипак, тешко је рећи шта је у овој и сличним поделама које су обележиле политичку сцену Србије „старије“, лидерске амбиције неких појединаца или извесне разлике и спорења око политичког програма које су временом постајале све оштрије и непремостивије. Ова два плана се преплићу, а за политичку науку и анализу је сасвим довољан други који се може потпуно објективно утврдити. Процена утицаја психичког профила истакнутих страначких правака на њихову политику неминовно остаје мање-више у сфери нагађања и нешто чиме се превасходно занима јавно мнење, а не наука као таква. Оно што можемо видети је да су се неки политички актери и њихове (унутар)страначке групације заиста сукобљавали и разилазили у неким ситуацијама, али и слагали и уједињавали у другим (нпр. сарадња Ђинђића и Коштунице приликом доласка ДОС-а на власт, или останак радикала у влади 1999. упркос Кумановском споразуму због којег су је претходно напустили). Карактер неког политичког актера свакако утиче на његову политику, али ако је у питању озбиљан тренутак у коме треба преузети или сачувати власт, он ће најчешће бити подређен том политичком интересу...

Марио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли

Политика отуђена од друштвене стварности (краћа верзија)

2011-03-10T07:03:00.000-08:00

Када говоримо о коалицијама и проблемима које оне носе, морамо прво констатовати једну ствар. Све док владу не буде могла да формира једна странка, коалиције ће бити нужне, а проблеми које оне стварају, и који имају корена у неизбежној тежњи једних чланица коалиције да увећају своју политичку моћ на рачун других, биће неминовни.

Међутим, на питање зашто су конкретно наше коалиције и наша политичка сцена у целини, мимо овог општег узрока, од почетка толико нестабилни, нешто је теже одговорити. Али, мислим да је прави одговор немогућ ако се из вида испусти базичан друштвени процес који се на овим просторима одвија последњих двадесет година. Наиме, током 90-тих година наше друштво започело је тзв. транзицију из социјализма у капитализам. Друштво је, другим речима, мање-више почело да се дели на тзв. губитнике и добитнике транзиције, да би та деоба последњих десет година постала сасвим јасна и готово завршена. Првима припадају махом старији, слабије образовани, мање урбани или рурални слојеви, и на првом месту највећи део радничке класе. Другима припадају махом млађи, образованији, средњи, урбани слојеви, предузетници и тајкуни. Ови слојеви, у процесу замишљеном и извођеном по принципу мањине добитника и већине губитника, нужно имају супротстављене друштвене интересе, и то је кључно жариште друштвене нестабилности која се мора одразити и на политичку сферу.

Окосницу политичке нестабилности 90-тих чинио је управо сукоб између, с једне стране, социјалиста и радикала, који су за гласачку базу имали углавном губитнике транзиције, а с друге стране тзв. грађанске опозиције која је мобилисала углавном њене добитнике. Иако је у вођству СПС-а и тадашње леве коалиције несумњиво било добитника транзиције, иако је та власт започела или бар активно учествовала у оваквој друштвеној трансформацији, у њеној идеологији и пракси било је неких значајних момената континуитета са претходним социјалистички системом који су омогућавали губитницама транзиције да се у тој власти препознају.

Унутар овог кључног жаришта политичке нестабилности одвијао се у појединим тренуцима сукоб између странака које су сарађивале око власти, или у опозицији, а који је имао супстанцијалнији политички карактер од пуке борбе за што већи утицај властите странке. Тако су се владајућа лева коалиција и радикали сукобљавали превасходно око националне политике (потписивања мировних споразума, сарадње са руководствима Срба изван Србије, степена непопуштања западним силама итд.), док су се у опозицији гложили и око тактике опозиционог деловања, (не)изласка на изборе и сличних питања, а не само око лидерског места.

Након 5. октобра спласнуо је интензитет сукоба између власти и опозиције због велике политичке надмоћи и снажне иницијативе нове власти, али је, упркос томе, све до 2008. остао мање или више оштар сукоб између супротстављених политичких снага из 90-тих. У основи ових сукоба и даље је била наведена транзициона подела, што им је чувало дубљу друштвену и политичку супстанцу.

Међутим, после уласка социјалиста у владу са демократама и расцепа међу радикалима, након којег су реформисани радикали, слично реформисаним социјалистима, прво знатно ублажили опозициони набој, а затим демонстрирали спремност да такође уђу у владу са демократама, чини се да су доминантни политички спорови изгубили своје дубље друштвено тло и отуђили се од друштвене стварности. Губитника транзиције има све више, али они сада немају видљивог и јаког репрезента међу постојећим политичким странкама који ће снажно и одлучно артикулисати њихове друштвене интересе. На политичкој сцени већ пар година влада свеопшта приземна комбинаторика чија је сврха једино долазак на власт, односно останак на власти, а да се уопште не примећује шта би било која од тих странака учинила на суштинском, а не само декларативном или козметичком побољшању социјалног положаја великог броја грађана. Жалосно је констатовати да у овако тешкој социјалној ситуацији власти прети већа опасност од ње саме, односно неких њених коалиционих чланица, него од „опозиције“, и да политичка нестабилност владајуће коалиције почива не на угрожености од опозиције, већ пре свега на оним унутрашњим трвењима и размирицама које свака коалиција нужно носи, и које су сконцентрисане око борбе за што већу политичку добит властите странке и њеног лидера.

Зато се чини да проблем Србије данас не представљају толико саме коалиције, колико непостојање политичке снаге која ће освестити и активирати социјално депримирано и увелико деполитизовано већинско становништво.

Марио Калик, текст објављен у "Политици" 23.2.2011.

Полемика поводом Милошевићевог говора уочи 5. октобра (5)

2010-10-30T16:31:00.000-07:00

5. октобра радили су за Империју

Морам да признам да сам имао дилему да ли да поново реагујем на Павловићеве тезе којима се за целокупну нашу трагедију из 90-тих година, у маниру повампирене ДОС-ове пропаганде, острашћено и једнострано окривљује политика Слободана Милошевића, а 5. октобар оцењује као дан који је отворио "шансу" за радикалну промену на боље. Јавност окупљена око овог сајта својим коментарима сасвим је јасно рекла шта о овим тезама мисли, што је само по себи довољно. Ипак, чини ми се да силина површности и пристрасности која, уз већ препознатљиву претенциозност, опет избија из Павловићевих ставова једноставно заслужује да им се посвети још мало пажње. Нарочито ако имамо у виду последњи интервју Вилијама Монтгомерија, главног стратега петооктобарског преврата, у којем је јавности по ко зна који пут стављено до знања која је права позадина овог догађаја. Надам се да ова додатна разјашњења неће деловати као непотребно и већ помало замарајуће бављење стварима које су огромној већини очигледне, тј. да ће читалачка публика овог уваженог сајта у њима наћи нешто корисно и занимљиво. Биће то анализа не само Павловићевих ставова, већ укупног идеолошког и политичког миљеа којем је он дуго припадао и од кога се, као што ћемо видети, у довољно забрињавајућем степену није еманциповао...

Марио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли

Полемика поводом Милошевићевог говора уочи 5. октобра (4)

2010-10-30T16:28:00.000-07:00

Милошевић је био лош (II)

Када оцењујемо Милошевића или било ког другог политичара, не можемо доказивати да је неко добар зато што је неко други лошији политичар. Како нам искуство говори, сасвим је могуће да су сви водећи политичари у континуитету лоши, односно недорасли историјској ситуацији у којој су обликовали државну политику Србије.

У оцени пре свега треба поћи од једноставног принципа: какви су резултати политике коју је водио, уз настојање да се објасни како су се догађаји одвијали.

1. Резултати Милошевићеве политике су: а) Срба у великом делу Хрватске нема, а у преосталом делу у завршној фази је огромна асимилација Срба, преобраћањем у Хрвате, уз значајни број погинулих Срба б) Срба у значајном делу Босне и Херцеговине нема, погинуло је више десетина хиљада (око 3% од укупног броја) и створена је Република Српска (у значајном делу упркос Милошевићу), в) већи део Срба је исељен са Косова и Метохије, погинуло је преко 2.000 Срба, уведен међународни протекторат са значајним јединицама НАТО, г) потпуно сломљена економија са многоструко мањим БДП од оног из 1989. године, д) значајан одлив образованих људи из земље, ђ) створен организовани криминал и успостављени механизми крупне корупције, е) фактички национализована девизна штедња грађана, ж) нарушене институције система партијским кадрирањем и нарушавањем деценијама изграђиваним правилима струке по којима се у институцијама поступа, з) лична и партијска контрола медија, и) грубо нарушавање независности судског система, ј) стварање услова у којима специјалне јединице ДБ могу да убију кога желе, к) изборне крађе, дакле рушење елементарних демократских услова...

Бранко Павловић, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли

Хомосексуалност и "Парада поноса" - поглед с лева (2. део)

2010-10-14T02:50:00.000-07:00

Моралне и друштвене обавезе хомосексуалаца

Ипак, има се онолико права колико се испуњава обавеза. Ово нарочито треба наглашавати у данашње време, када претерано истицање људских права прати занемаривање друштвених обавеза и превиђање да оне нису ништа мање важније од права. Тако и права хомосексуалаца морају у друштву бити употпуњена њиховим обавезама. Ове обавезе настају као последица неиспуњавања од стране хомосексуалаца моралне дужности рађања, односно стварања деце, због чега они неминовно бивају обавезани да тај дуг надокнаде на неки други начин. Јер, сваки човек, независно од тога да ли може или не да учествује у процесу стварања новог живота, има обавезу да допринесе на овај или онај начин том процесу. То подједнако важи и за хомосексуалце и за хетеросексуалце. Такође, као што оне горе набројане људске склоности које су морално неисправне и, у крајњем, друштвено штетне, бивају оптерећене разним ограничењима и накнадама моралне и правне природе, тако исто мора бити са хомосексуалношћу. Ако постоје, на пример, порези на алкохол, цигарете или коцку, не види се зашто нешто слично не применити на упражњавање хомосексуалности. Од ових пореза прикупила би се средства која би требало користити за подстицање наталитета и што квалитетнијег живота деце. Уопште, сасвим легитимну јавну промоцију мањинских права хомосексуалаца треба да прати ништа мање гласно указивање на њихове моралне и друштвене обавезе. Хомосексуалци не би смели да имају ништа против овога, нарочито у друштву које отворено признаје и штити њихова легитимна права. У супротном, јавност би имала право да помисли да они за себе траже привилегије, а не права, јер свако оно право које не прати одговарајућа обавеза претвара се у привилегију. Хомосексуалци тако имају право, све док су мањина, да буду изузети или да се искључе из учествовања у рађању деце. Али, зато имају обавезу да нарушавање ове важне моралне и друштвене дужности надокнаде испуњавањем неких обавеза које у крајњем доприносе рађању или подизању деце, и уопште биолошком опстанку човечанства (од давања својих полних ћелија до издвајања новца који је намењен деци, под условом, наравно, да код ових обавеза не настају неки други проблеми). Због прекршаја обавезе стварања нових људских живота они не смеју бити прогањани или повређивани на било који начин, али такође не смеју очекивати да за тај прекршај ни на који начин не одговарају, да немају никакву одговорност према тако важном питању као што је будућност човечанства. На овом месту хомосексуалци полажу кључни животни тест, онај из моралности. На њему они доказују да ли су искључиво посвећени задовољењу једне своје приватне склоности и бризи око њене што веће друштвене заштите, или имају истовремено свест о интересима човечанства у целини. Другим речима, они на овом тесту доказују да ли су себични егоисти или морално зрели алтруисти. Зато би требало да, упоредо са истицањем својих права, показују и свест о својим обавезама. Они не треба да чекају да им друштво намеће те обавезе, већ да их сами себи постављају, бивајући њих потпуно свесни и са њима сагласни. Није нељудски морално погрешити, а још мање је нељудски мимо своје воље учествовати у кршењу моралног закона (у случају да је хомосексуалност нешто детерминисано); али, нељудски је ту грешку или прекршај не признати и не исправити. На хомосексуалцима и геј-покрету је да ову моралну истину својим ангажовањем потврде. Након те потврде, нико не би имао права да им било шта замери...

Марио Калик, цео текст објављен на сајту Нове српске политичке мисли

Хомосексуалност и "Парада поноса" - поглед с лева (1. део)

2010-10-13T16:23:00.000-07:00

Како се приближава дан најављеног окупљања и шетње хомосексуалаца, јавност постаје, као и до сада поводом тог питања, све више узбуркана и поларизована. Једни изричито подржавају "Параду поноса", други је изричито одбацују. Чини се, ипак, како то обично бива код оваквих и сличних расправа које се одликују вишком страсти на обе стране, да неке битне ствари још увек нису примећене и разјашњене. Стога је, зарад повратка ове расправе у ток рационалне јавне дискусије, ако је она још увек могућа, потребно поставити и решити нека спорна питања.

Моралност хомосексуалности – конзервативна и модерна перспектива

На првом месту је упитно шта се заиста подразумева под називом "Параде поноса", односно који је смисао тог назива и какву јавну поруку он шаље. Одговорност за ову нејасноћу лежи, наравно, на организаторима параде. Ако се зна да је понос морална категорија, с правом се поставља питање у ком смислу је ова манифестација морална? Да ли је реч о моралности хомосексуалног опредељења као таквог, које се онда јавно показује, или о моралности као храбром испољавању и одбрани неког става који у одређеном степену није споран, али бива у друштву, на непосредан или посредан начин, угрожен и протериван? Два суштинска аспекта параде, карневалски и протестни, симболички упућују на први, односно други моменат ове дилеме, а у самој паради се доста преплићу и не разликују. Проблем је, међутим, што ови моменти нису једнако неспорни и што би их ваљало због тога раздвојити...

Марио Калик, цео текст објављен на сајту Нове српске политичке мисли

"Парада поноса" - гостовање на РТС-у

2010-10-13T16:17:00.000-07:00

Поводом теме "Параде поноса" гостовао сам у емисији "Да можда не" коју на РТС-у води новинарка Оливера Ковачевић.

Снимак емисије

Полемика поводом Милошевићевог говора уочи 5. октобра (3)

2010-10-13T16:10:00.000-07:00

Шта сте радили 5. октобра 2000.?

Истовремено објављивање говора Слободана Милошевића, одржаног пар дана пре 5. октобра 2000., у више гласила која се декларишу и оријентишу као патриотска, може се слободно рећи, представља значајну новину, а можда и назнаку политичког померања на нашој јавној сцени. До сада се овај говор углавном могао чути, видети и коментарисати у уским круговима непосредно блиским Милошевићу и његовој породици, а мислим да је последњи пут био емитован на завршној конвенцији СПС-а уочи парламентарних избора 2008. Као што је познато, СПС је искористио овај говор да мобилише своје гласачко тело да би, свега пар месеци касније, формирањем владе са ДС-ом и Г17 плус, своје бираче безочно преварио, успостављајући коалицију са странкама које су баштиници свега оног негативног што Милошевић у свом говору тако визионарски спомиње. Али, то није тема овог текста. Тема су већински утисци и одјеци на Милошевићев говор који се могу ишчитати на овом сајту и другим местима где је говор пренесен, а пре свега, реакције оних који оспоравају овај говор, а самим тим и већинско мишљење које се поводом њега формирало у патриотском делу јавности...

Марио Калик, цео текст објављен на сајту Нове српске политичке мисли

Полемика поводом Милошевићевог говора уочи 5. октобра (2)

2010-10-13T15:55:00.000-07:00

Милошевић је био лош

Овај текст је кратак осврт на обраћање Милошевића од 2.октобра 2000.године, у коме само у најкрупнијим цртама показујем зашто Милошевић, и сви од Добрице Ћосића до Милошевића, не заслужују прелазну оцену. Да не буде забуне, не заслужују је ни Ђинђић ни Коштуница (Тадић је у минусу), али се у овом тексту тиме не бавим.

1. - У нашој јавности донекле се расправљало о томе да ли је за остварење српског националног интереса Југославија добра или лоша. И ту расправу смо само започели, углавном са гомилом предрасуда и жељом да се оправдају политичке позиције, а не да се након расправе зна више него пре ње. Али ту неких, било каквих ,аргумената има.

Оно што је остало потпуно изван мисаоног опсега расправе је кључно питање: како 1989.године било ко спроводи геополитичке промене на Балкану ( Jугославији), а да није експонент онога што Антонић често назива Империјом? Мисли се наравно на скуп земаља НАТО пакта. Одговор је веома једноставан- никако. Нема аргументације која може такву бесмислицу да објасни.

Данас, 2010.године, се „Империја“ мора стављати под наводнике зато што су у међународним односима веома јаки и Кина и Индија и Русија и земље Јужне Америке (не само Бразил), Турска се осамостаљује,положај Израела је све тежи итд., али 1989.године (рушење берлинског зида), они су стварно били Империја. Совјетски Савез се распадао, Кина је била осам пута слабија него данас, Јужна Америка банкротирана под теретом дугова, Турска потпуно под контролом САД итд.

Заговарање да је за Србе 1989.година право време за геополитичке промене Југославије, без ослонца на Империју, је грешка невиђених размера, да не кажем неку тежу реч. Према томе сва господа која су то заговарала, од Ћосића до Милошевића, су била политички потпуно недорасла проблему пред којим су се нашли и не могу бити никакав узор, него само опомена како не треба радити.

2. - Често у нашој јавности чујемо списак интереса страних сила и онда се без икакаве даље расправе констатује да Србија нема куд, него утабаним стазама неоколoнијализма (од миља названо чланство у ЕУ). Најрадикалнији политички естаблишмет стигне мисаоно до тога да тај пут није добар. И ту се стане. Тако и Милошевић, набраја како нам све странци не желе добро, као да је икада било да странци желе нама благостање. Наравно да су увек у питању њихови интереси. И тако је одувек и било. Питање је зашто су данас успешнији него икад раније? И кад знамо њихове интересе, шта ми радимо?

Набрајање страних интереса је банална почетна фаза анализе политичара. Констатација да то није добро и да тим путем не треба ићи је на нивоу матуранта боље гимназије, а онда тек почиње озбиљан мисаони напор- шта тачно мора да се ради. Тога код Милошевића нема (понављам још једном, ни код других од Добрице ћосића до Тадића).

3. - Део о криминалу је криминалан. Ми пре Милошевића уопште нисмо имали организован криминал. Још једном за млађе читаоце којима то вероватно звучи невероватно: нисмо имали организован криминал пре Милошевића. А онда смо добили Аркана, Чумета, Спасојевића, Гишку, Кнелета, Лаиновића, Андрију Драшковића, Цанета Суботића, Радоњића итд.итд.

Разлика је само у томе што су се они бојали Милошевића, а преживели од њих су са Ђинђићем били партнери.

4. - Милошевићева прича о сиромашнима и богаташима је испод сваког нивоа. Ајде да кажемо да за сиромашне има неко оправдање (санкције, бомбардовање, избеглице итд.), али његов син је био тај енормно богат на насерећи народа. Марко Милошевић је згртао милионе марака док се народ патио. И онда нам Милошевић доцира и чуди се што му већина не верује. Тиме он у ствари показује да је невероватно подцењивао народ и способност бирача да и поред пропагнаде виде ствари какве оне јесу.

Када се само ово има у виду, а тај списак погрешних потеза би могао прилично да се продужи, јасно је да Милошевић није политичар за којим треба жалити. И никаквим тачним запажањима и добрим потезима, којих је било, није могуће Милошевића вредновати позитивно у односу на проблеме остварења српског националног интереса. Мала је утеха што он у релативним одмеравањима стоји од боље од већине својих наследника, а са некима је приближно исти. Сви су они недорасли проблемима Србије.

За мене је добро је што су сви политичари показали да су лоши, зато што би стање Србије било безизлазно само када бисмо били на овом нивоу уз вођство добрих политичара. Другим речима, Србија није ни пробала да резборито ради у свом интересу, па је оправдано очекивати да би ствари могле бити знатно боље ако би се то покушало.

Бранко Павловић, текст објављен на сајту Нове српске политичке мисли

Полемика поводом Милошевићевог говора уочи 5. октобра (1)

2010-10-13T15:50:00.000-07:00

Поводом десетогодишњице 5. октобра у више гласила која се декларишу као патриотска (Печат, НСПМ, Видовдан, Нови стандард итд.) објављено је обраћање Слободана Милошевића грађанима Србије и СР Југославије од 2. октобра 2000. Већина коментатора на Интернету позитивно је оценила овај говор, док су неки показали да и даље остају на петооктобарским позицијама, бар када је Милошевић и његово оцењивање, боље рећи оцрњивање, у питању. Тако је на сајту НСПМ-а реаговао Бранко Павловић, након чега сам написао свој коментар на тај текст...

Слободан Милошевић

Обраћање грађанима 2. октобра 2000. године

Поштовани грађани, пред други круг избора желим да вас на овај начин упознам са својим виђењем изборних и политичких прилика у нашој земљи, посебно у Србији. Као што и сами знате, пуну деценију трају напори да се Балканско полуострво стави под контролу неких западних сила. Велики део тог посла је обављен успостављањем марионетских влада у неким земљама, претварањем тих земаља у земље ограниченог суверинитета или лишене сваког суверенитета. Због нашег отпора таквој судбини за нашу земљу, ми смо били изложени свим притисцима којима у савременом свету људи могу бити изложени. Број и интезитет тих притисака умножавао се како је време пролазило.

Своје искуство у другој половини двадесетог века које велике силе имају у рушењу влада, изазивању немира, подстицању грађанских ратова, компромитовању и ликвидирању бораца за националну слободу, довођења држава и народа на руб сиромаштва – све је то примењено на нашу земљу и народ. Догађаји који су организивани за наше изборе су, такође, део организоване хајке на земљу и народ, зато што су наша земља и народ баријера успостављању потпуне доминације на Балканском полуострву...

(цео текст објављен на сајту Нове српске политичке мисли)

Шта (ни)је спорно у "Паради поноса"?

2010-09-29T23:35:00.000-07:00

Упркос све жучнијим јавним расправама поводом најављеног окупљања и шетње хомосексуалаца, нека битна питања и даље остају у сенци. Једно од њих је шта се заиста подразумева под називом „Парадa поноса”. Одговорност за ову нејасноћу лежи, наравно, на организаторима параде. Ако се зна да је понос морална категорија, с правом се поставља питање у ком смислу је ова манифестација морална. Да ли је реч о моралности хомосексуалног опредељења као таквог, које се онда јавно показује, или о моралности као храбром испољавању и одбрани неког става који у одређеном степену није споран, али бива у друштву на (не)посредан начин угрожен и протериван? Два суштинска аспекта параде, карневалски и протестни, симболички упућују на први, односно други моменат ове дилеме, а у самој паради се доста преплићу и не разликују. Проблем је, међутим, што ови моменти нису једнако неспорни и што би их ваљало раздвојити.

Проблем се још више компликује есктремном реакцијом конзервативне деснице. Она у целини, без икакве дилеме, одбацује моралност параде и саме хомосексуалности, и то на веома агресиван начин који прераста у позив на линч. Хомосексуалност је, по овим десничарима, неморална јер је „богохулна”, „вређа традицију”, „неприродна”, односно „болесна”… Проблематичност овог приступа је у томе што су кроз историју многи напредни покрети били, са становишта конзервативаца и реакционара, осуђивани и протеривани као неморални и неприродни. Такав случај био је са демократијом, равноправношћу жена, правима особа са урођеним инвалидитетом или психички оболелих… Зато је критеријум који намеће конзервативна десница, а то је беспоговорно позивање на „Бога”, „традицију” или „природу”, неисправан.

Међутим, ово не значи да је самим тим промовисање хомосексуалности као вредносног става друштвено прогресивна појава. Према модерном схватању морала, који је у филозофском облику најбоље изразио Кант, морално је све оно што можемо рационално хтети да важи као општи закон, односно, оно што не можемо рационално хтети да важи као општи закон, јесте неморално. Сада се поставља важно питање: да ли је хомосексуалност у овом модерном (а не конзервативном) смислу морална или неморална? Тешко се може порећи да је човек по природи хетеросексуално биће. Ово је у вези са одржањем (људске) врсте. Али, одржање човека као врсте није само биолошка чињеница; оно је истовремено и морални закон. Наш живот је нека врста дара, јер су нам га подарили наши родитељи. А дарове ваља враћати. Зато смо морално дужни да постанемо родитељи и да тиме неком другом људском бићу подаримо живот. Проблем са хомосексуалношћу је сада у томе што се она у овом смислу, и само у овом смислу, окреће против природе и морала. Ми не можемо рационално хтети свет у коме би хомосексуалност важила као општи закон, то јест у којем би сви људи били хомосексуалци, јер би такав свет био осуђен на пропаст, док би тренутак када би они постали већина чинио почетак његовог одумирања.

Међутим, ово никако не значи да хомосексуалци не смеју да имају никаква права, што заговара екстремна десница. Људи чине многе неморалне ствари у кантовском смислу, али то не значи да због тога треба да их прогонимо. Све док су те радње ствар мањине, у мањим сегментима живота или на строго одређеним местима која се не третирају као јавна, оне нису спорне. Исто је са хомосексуалношћу. Све док је она лична, приватна ствар, која као таква остаје у границама приватности, она није спорна. Самим тим, нису спорне ни јавне манифестације хомосексуалаца које имају протестни смисао, које су израз борбе против дискриминације неких људи у њиховом јавном животу и делатности због њихових приватних опредељења, штавише, такви протести су сасвим легитимни. Овакве параде постају спорне и нелегитимне онда када су само параде, када њихов карневалски моменат потисне протестни, јер се тада хомосексуалност не брани само као право мањине, већ се промовише као начелно исправан, па и пожељан став према сексуалности који би требало да постане већински.

Зато је за што већи успех геј покрета у остваривању оних његових захтева који су сасвим оправдани неопходно да се тај покрет јасно изјасни о споменутим спорним местима, јер ће одвајањем легитимних захтева од нелегитимних придобити подршку већег броја људи, а самим тим ослабити позицију својих агресивних противника.

Марио Калик, текст објављен у "Политици", 29. септембра 2010.

Полемика о левом и десном антиглобализму

2010-09-16T09:00:00.000-07:00

Поводом текста Јована Гајића о антиглобализму у Србији водио сам на сајту НСПМ-а полемику са једним десничарским антиглобалистом. Текст полемике доступан је на следећем линку:

http://www.scribd.com/doc/53717600/Jovan-Gajic-antiglobalizam

Коментар полемике вођене поводом резолуције о Косову у УН

2010-09-15T09:00:00.000-07:00

Ђорђе Вукадиновић је написао критички текст о промени резолуције о Косову у УН коју је извршило политичко руководство Србије. Подржао сам Вукадиновићев приступ изражен у том тексту и упутио критику оним "патриотама" који се упуштају у разне теорије завере и чак нападају НСПМ за "издајничко" деловање?! Неки коментатори реаговали су на такав мој став:

utorak, 14 septembar 2010 14:14

Mario Kalik

Ovakvi tekstovi najbolji su dokaz protiv onih koji iz kvazipatriotskih tabora jednostrano, neselektivno i tendenciozno napadaju NSPM i njegove vodeće analitičare, ne vodeći računa o bitnim razlikama među njima, nasilno ih gurajući, ne poštujući izrečene misli i zapisane reči, u isti koš, u očiglednoj želji da izmire nekakve lične račune sa NSPM-om i njegovim urednikom. Đorđe nastavlja dosledno da brani patriotsku opciju, ne žrtvujući pri tom svoj istančan i toliko puta pokazan osećaj za finu, diferenciranu analizu. Nijanse se primećuju i navode, ali uvid u suštinu, glavni akcenat, ostaje besprekoran. Kapitulacija - da, mada ne baš potpuna i bezuslovna; Đorđe po ko zna koji put jasno i glasno ponavlja ovaj ispravan stav. I čuva svoj intelektualni nivo i vlastiti obraz. Na drugima iz NSPM-a ostaje da se, posle svega, izjasne; to je stvar njihove volje i ličnog integriteta, i za to urednik ne snosi odgovornost (treba li podsećati da NSPM nije politička partija, pogotovo ne monolitna i dogmatska). Ko ovo ne može ili ne želi da čuje, ima problema ili sa sluhom ili sa sobom.

Jedno vreme je tinjala vatrica, ali je ona na kraju ugašena. Velikim delom ugasili su je oni koji su je blago potpirivali, nemajući snage a verovatno ni volje da je dalje održavaju. I time još jednom pokazali svoju slabost i malodušnost, odnosno beskarakternost svoje politike. Može li se ovakvom uvidu bilo šta razložno prigovoriti? I to je sasvim dovoljno za ozbiljnu političku analizu. Sve ostalo izvan toga zalazi u domen jeftine (para)psihologije koja ne zaslužuje da se oko nje posebno raspravlja. Da li je nužno da se špekuliše o nekoj unapred dogovorenoj predstavi koju su nam zajednički namenili zapadni i "naši" vladajući političari da bi se tvrdilo da je ovakvim raspletom (ponovo) pokazano da je "naša" politika kapitulantska i izdajnička? Ne, sasvim je dovoljno ono što nam je pred očima i razumom. Sve iza ili iznad toga samo je opkurantski lov u mutnom sa kojim zaista počinje jedan neuki, sirovi "patriotizam".

utorak, 14 septembar 2010 18:35

Visarion

"Kapitulacija - da, mada ne baš potpuna i bezuslovna; Đorđe po ko zna koji put jasno i glasno ponavlja ovaj ispravan stav. I čuva svoj intelektualni nivo i vlastiti obraz. Na drugima iz NSPM-a ostaje da se, posle svega, izjasne; to je stvar njihove volje i ličnog integriteta, i za to urednik ne snosi odgovornost (treba li podsećati da NSPM nije politička partija, pogotovo ne monolitna i dogmatska). Ko ovo ne može ili ne želi da čuje, ima problema ili sa sluhom ili sa sobom."
To kaže Mario Kalik i još dva puta u svom komentaru tako izrikom likvidira one koji bi možda mislili drugačije.Nešto mi je nekorektno u svim sličnim dikvalifikacijama, koje su odavno u našoj političkoj praksi postulirane.
Nije samo jsno ko su ti drugi iz NSPMa? Da li tu postoje struje, nesaglasi za koje mi ne znamo.I ako postoje ko ih raspiruje i šta ko tu zastupa.Da li je reč o razaranju ovog bedema demokratije.Hoće li doći vreme kad nećemo smeti ni da zucnemo.Mislite li da će se Tadić predati?Možda bi to i bilo moguće ali igru igraju dve partije koje se dodvoravaju moćnima.I DS i naprednjaci.Jedni na vlasti drugi željni vlasti.Imamo li mi onda uopšte alternativu.
Veoma me u toj konstelaciji čudi stav Marija Kalika od koga bi se , po njegovim stavovima i pisasnju, moglo očekivati čak da formira partiju koja bi vratila stari sjaj komunista kao boraca za radnička prava i pravičnost, svejedno što je ta borba previše kompromitovana.Ali ma kakva ona u prošlosti bila , težnja tim principima pravde i tim sigurnostima poretka u kome zaposlen svet ima neku zaštitu i gde se, isto tako krade, ali manje i opreznije i ipak vodi računa o raspoloženju masa.Manipulacija je i tu bila prisutna ali se znalo šta se ne sme.Nije taj poredak bio idealan ali bi se od Kalika očekivalo da ga osavremeni, on a ne Dačić,odličan đačić ali slab socijalista.
Osećate da taj radni narod nema ko da brani.Poslodavci rade s tim narodom što god im padne na pamet i niko da stane na njihovu stranu i od njih traži podršku.Sledi nastavak

utorak, 14 septembar 2010 19:07

Visarion nastavak

Mutno je nebo svo.
No vratimo se osnovnom predmetu ovog pisanja.
Mnogi komentatori ,sem onog ko se potpisao kao Crni i koji veli "Ne može šut s rogatim"su sličnog mišljenja.A mi smo u istoriji vazda bili šuti a svi ostali rogati pa smo koješta uspevali.Mislite da su Šiptari rogati ili šuti.Ili Slovenci a ovi prvi rade šta hoće i ceo moćni svet stoji iza njih Slušate li šta vele šiptarski lideri i to gromoglasno:"Nema razgovora o statusu" i peke.Mislite da za to nemaju u svim ovim ujdurmama i igrama podršku.Kad ćemo saznati kako se stvarala cela ova zakulisna rabota da se narod smiri da se obezoruža i da napusti ideju o Kosovu kao delu Srbije.Neko je napred primetio i tačnio je primetio da sve traje veoma dugo. Naravo, sve je bilo scenario i to sada biva veoma jasno."Nikad nećemo priznati nezavisno Kosovo" rikali su lideri i lagali.Sad šta se tu može.Izgubili smo bitku.
A ne pitamo se nikad zašto.Otkud Šiptari u centru svetske podrške i pre Miloševićevih pokušaja da ih ukroti.Kažu pobio ih nevine.Bože moj zar u Iraku, pa u Koreji davno pre, pa u Vijetnamu posle toga i sada u Avganisatanu, na isti i čak nemilosrdan načina ne stradaju nevini.Šta to Šiptare čini privilegovanim.Gde tu leži zec?
Moj gospodine Kalik ,zar ne osećate kako gubimo tlo pod nogama, kako nemamo opozicvjiu s vizijom ,kako se alavi na pare bave politikom.Ovo je dušu dalo da nađemo neku novu platformu i zbrišemo ovaj korumpirani svet.Neko je napred tačno naveo šta smo sve u ovom dosovskom poretku izguibili i šta je sve uništeno.Dajte da nađemo način da se odbranimo od naših pa posle od spoljnih i nismo mi "šuti" nemoćni.Ako mogu Šiptari i Zukorlići , možemo još više mi.Ovo što imamo u partijama koje su atrofirane i nemoćne, koje misle da su bogom dane i računaju na procente i klackalice, treba zbrisati dobrim programima, pravednim idejama.Ne mora to da se zove komunizam , niti socijalizam ali mora da postoji partija neke pravde.Osećate li da toga nema.Ali mora da ima.Nađimo je.

sreda, 15 septembar 2010 05:12

Cmok iz Toronta za Mario Kalik

Ne upustam se u diskusije drugih komentara ali brojka od 6 miliona, sestotina sest hiljada i 32 ukucaja na sajt NSPN ne da mi mira.(14.sep2010 23:05h Toronto vreme).
Bez obzira ko ste i sta ste,koje boje ili ideologije zar Vam ne zasmeta tolika kolicina lazi.Svi lazu,mediji,politicari,trgovci,crkva...Laz je postala realnost.Zar je dobro lagati samog sebe?
Mi ne znamo ko povlaci konce? Ili se pravimo da znamo.
Jeste NSPM 14 godina drzala do morala ali pubertet ima svoje prirodne zakone.
Nije im lako.To znam.5 ljudi 24 sata rade kako najbolje znaju.Vukadinovicu i Antonicu skidam kapu zbog toga sto se nisu zalili na sve ono sta su im radili ..razno razni i jos uvek su tu..I ja sam sa njima.Nemam nameru da ih branim niti napadam ali da iznesem moje neslaganje ..to moram..Sve nas drzi samo jednan uzviseni zajednicki cilj..ISTINA...i verujte mi danas NJE nema osim negde duboko u nama,sa ili bez mediatora.
Pozivam sve bivse,ucutane,iznervirane komentatore da nastave da komentarisu na NSPM.
Vrt Toronto a od sada Cmok iz Toronta.

Коментар изјаве Ђорђа Вукадиновића о резолуцији Србије у УН

2010-09-10T02:31:00.000-07:00

Ђорђе Вукадиновић је прокоментарисао измењену резолуцију о Косову коју је Србија усагласила са ЕУ и поднела УН као "одступање од свих битних ставова". Сложио сам се са таквим тумачењем и дао следећи коментар на сајту НСПМ-а:

Naravno da su popustili, šta se drugo očekivalo? Bolje rečeno, nikada nisu ozbiljno ni zatezali, pa se u pravom smislu onda ne može reći ni da su popustili. Bio je to zapravo samo mlak pokušaj da se učini nešto više na usko diplomatskom planu pa se i od njega odustalo na malo jači pritisak. Ova vlast nema kičmu nego puzi po zemlji (tako je od već deset godina), a kad slabašno i sporadično podigne glavu, dobije packe, i pokunjeno se povuče. Formirana je u zapadnim ambasadama, a ne voljom građana (ni DS-a ni SPS-a); toliko o onima koji govore o njenom demokratskom karakteru i neminovnosti da se poštuje "izborna volja građana". I toliko o tome ko njome, odnosno nama, upravlja. Učenik je pokušao da tek blago protivreči svom prekom, autoritarnom mentoru i bio je ućutkan. Odavno se odustalo od svakog drugog pokušaja otpora i vođenja samostalne politike, smišljeno se cela priča oko odbrane zemlje pretočila u diplomatske plićake gde se patriotizam mogao dokazivati pukim rezolucijama i deklaracijama, dakle, ponajviše praznim rečima, a ne ozbiljnim ekonomskim, političkim, pa i diplomatskim delima u krajnjem slučaju. Tako se čak i ovaj plićak pokazao kao odveć dubok za naše neplivače.

Zaista čovek više ne može da razazna da li je reč o unapred dogovorenoj ujdurmi ili je ova vlast, pored svega ostalog što ne zna ili, pre, ne želi da radi, jednostavno nesposobna da vodi iole inteligentniju spoljnu politiku. Čovek se ipak nekako pre odlučuje za ovo prvo jer ne može da poveruje da su toliko glupi. Ako im je uopšte bio cilj da (početna) rezolucija prođe, zar nije onda trebalo sve napore uložiti u pridobijanje zemalja članica UN za nju?! Umesto toga, izgubili su dragoceno vreme, ulazeći u unapred izgubljeno nadigravanje sa EU diplomatama (jer je veći deo "našeg" tima u startu spreman da daje autogolove) koji su se, kako je već lepo primetio Đorđe, uplašili mogućeg uspeha rezolucije, pa su zato i počeli sa pritiscima. Biće stoga da je pre reč o realnoj izdaji nego o gluposti...

Још једном о левици, десници и (национал)социјализму

2010-09-06T19:00:00.000-07:00

Поводом одговора Ђорђа Вукадиновића новинарки "Времена" Вери Дидановић похвалио сам Вукадиновићев став, а пошто се он у том тексту дотакао и теме левице и деснице у Србији, на сајту НСПМ-а се водила једна кратка полемика у вези с тим. Њен садржај доступан је на следећем линку:

http://www.scribd.com/doc/53718660/Vukadinovic-Odgovor-Veri-Didanovic

Полемика поводом говора Добрице Ћосића о антифашизму у Србији

2010-09-05T19:00:00.000-07:00

Поводом примања "Медаље за победу над фашизмом" Добрица Ћосић је у јуну 2010. одржао следећи говор:

http://www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-ex-yu-prostorima/priznanje-antifasizmu-u-srbiji.html

Овај говор сам прокоментарисао на сајту НСПМ-а и изазвао одређене реакције. Текст полемике можете наћи на следећем линку:

http://www.scribd.com/doc/53716221/Dobrica-Cosic-antifasizam

Разбијање Југославије и Србије - о "реалности" и "умерености"

2010-08-28T13:26:00.000-07:00

Ово је шира верзија текста који је изашао у "Политици" под насловом "Ко је, у ствари, неумерен":

Гете је једном приликом рекао: „Онај ко није у стању да своје време рачуна целих 3000 година, живи само од данас до сутра“. Ова мисао не тиче се само судбине и живота појединаца, узетих у њиховој издвојености и особености, већ много више карактерише дубље историјске процесе у којима се (пре)обликују друштвени колективитети. У својој сржи, ово су процеси дугог трајања. Ипак, да бисмо разумели наше текуће историјско време, оно које се данас одвија на простору некадашње Југославије, не морамо ићи оволико далеко у прошлост и рачунати читава три миленијума. Довољно је захватити последњих двадесет година и осмислити суштину збивања која су се у том периоду десила.

Пресудан и преломан догађај који лежи у корену ових збивања свакако је разбијање Југославије. Њему претходи пад Берлинског зида, односно уједињење и збијање Немачке. Ова два догађаја могу се разумети као радикална ревизија исхода Другог светског рата, као поништавање тековина које су на простору Европе требало да симболишу дефинитиван завршетак једне милитантне империјалне политике која је букнула из самог њеног средишта. Не треба стога да чуди што је последица оваквог историјског враћања уназад била обнова агресивне спољне политике Немачке и напад на Југославију. Југославија као велика, самостална и социјалистичка држава никако се није могла уклопити у „нови“, а заправо стари европски поредак о којем су немачки милитанти такође сањали тек коју деценију раније и тај сан претворили у кошмар за готово све европске нације...

Марио Калик, цео текст може се наћи на сајту Нове српске политичке мисли

Komentar teksta Slobodana Antonica o Tadicevoj politici

2010-08-28T13:21:00.001-07:00

Antonicev tekst

Komentar:

Бојим се да се у тексту претерало са истицањем једне нијансе, па се испустила из вида основна боја. Потреба за анализом и разумевањем диференцираности неке политике у односу на друге сама по себи није спорна. Спорно је када се тиме потисне синтеза и увид у суштину одређене политике, па се од појединачног дрвећа не види шума. А синтеза нам говори да је суштина, тј. она основна боја Тадићеве политике далеко од патриотске. Није довољно бити непотпуни квинслинг или дводимензионални издајник да би се постало патриотом. Односно није довољно не бити Чедомир Јовановић да би се престало бити издајником. Антонић нам заправо намеће Јовановића као лакмус за патриотизам, па би свака различита нијанса у односу на овог, ма колико била блага, требало да неку политику учини патриотском. Да ли то значи да је патриотизам у Србији данас толико проста ствар? Не, то само говори да Антонић у погледу њега поставља врло ниске критеријуме...

Нијанса која на спектру издаје/патриотизма разликује Тадићеву политику од Јовановићеве није оштрија од нијансе која ову политику разликује од Коштуничине, напротив, по свој прилици је блажа. Па ипак, Антонић наглашава прву разлику, а занемарују другу. Ако већ говоримо о одговорној анализи, ово је пропуст. На јавности је да процени зашто је он учињен. Не сматрам Коштуницу неким озбиљним, јаким патриотом, далеко од тога, али ако говоримо о патриотизму у бар некаквој, минималистичкој варијанти, онда он почиње са Коштуницом. А Тадић до њега не досеже.

Дипломатско надмудривање у УН је премало што једна власт може учинити да би се сматрала патриотском. Тачно је да Србија данас нема на располагању респектабилну војну силу. Али, то је превасходно Тадићева "заслуга", а не "објективан" чинилац. Ипак, Србија још увек има итекако других ресурса којима се може борити за своје интересе, од економских до политичких, па и дипломатских. То што их Тадић не користи не значи да они не постоје, како нам сугерише Антонић. То само значи да Тадић не жели да их користи.

Jos jedna polemika sa nacionalistima

2010-08-28T13:16:00.000-07:00

Povodom teksta novinarke Ane Radmilovic imao sam na sajtu NSPM-a jos jednu polemiku sa srpskim nacionalistima, antikomunistima.

Tekst ove polemike mozete preuzeti sa sledeceg linka:

http://rapidshare.com/files/415714220/Polemika_sa_nacionalistima_povodom_teksta_Ane_Radmilovic.doc.html

Коментар једног текста о светској кризи

2010-08-26T13:37:00.000-07:00

Поводом текста новинара Слободана Рељића, објављеном у НИН-у, а пренетом на НСПМ, дао сам следећи коментар:

Лепо је што је новинар Рељић подсетио на Черчилове симпатије према Хитлеру које, међутим, нису постојале само пре или непосредно након Хитлеровог доласка на власт, већ и касније, практично све до напада Немачке на Пољску и британског објављивања рата Немачкој. Тако у једном сећању немачког филозофа Карла Јасперса можемо прочитати: "Године 1938. стајало је у Times-у отворено писмо Черчила Хитлеру у коме су се налазиле реченице као ова: Ако би Енглеска срљала у националну несрећу која би била упоредива са несрећом Немачке 1918., онда бих молио бога да нам пошаље мужа Ваше снаге воље и духа". Милитантни антикомунизам спојио је Черчила и Хитлера. Западним "демократама", као уосталом и немачком крупном капиталу, Хитлер је сасвим одговарао као бескомпромисни и немилосрдни борац против "бољшевизма", као неко ко се ефикасно обрачунава са нараслим и претећим "бауком комунизма" који је владајуће класе западног света дубоко узнемирио. Нацизам је за њих био мање зло од комунизма, све док нису били приморани да против њега поведу борбу, изложени његовој непосредној ратној агресији. О томе сведочи и Клаус Ман: "Хитлер је био против комунизма, а то је било довољно да га учини омиљеним у отменим европским круговима. Ако је имао освајачких планова, они су се односили само на Исток, другим речима на Совјетски Савез. То боље! Отменим круговима то је и одговарало".

Рељић је стога потпуно у праву када каже да је читав овај предратни период "префарбан у црно, онда систематски пакован у низ поједностављених стереотипних описа и класификација, па гурнут у мрачне лавиринте спремишта историје". Један од највећих стереотипа, настао брисањем истинске историјске стварности, јесте наводна трајна, аутентична антифашистичка (спољна) политика западних "демократија" која своју "прогресивност" показује и отпором према "мрачном комунистичком тоталитаризму". Овај стереотип прикрива дуго пактирање ове "демократије" са фашизмом и одлучујући значај који је управо СССР имао у борби против фашизма.

Ово подсећање не тиче се само европске и светске прошлости, него и садашњости и будућности. Јер, тамо где је стао Трећи Рајх, након Другог светског рата наставиле су САД. Оне су водиле и још увек воде неколико десетина ратова мањег или већег обима у којима су страдали милиони људи. Исти узрок је у основи свих ових ратова, без обзира које (капиталистичке) силе га започињу: империјална експанзија зарад грабљења туђих материјалних ресурса који ће се ставити на располагање крупном капиталу и његовим интересима профита. А они из најнижих слојева се користе у овим ратовима као муниција не зато што су њихови услови живота значајно побољшани, па гаје искрену патриотску веру у државу која им обезбеђује социјално благостање, како на почетку отприлике сугерише Рељић, већ зато што им недостаје властита класна свест, што због владајуће идеолошке индоктринације што због државне репресије према било којем радикалнијем радничком или комунистичком покрету. Ако се ишта може замерити Марксу, онда је то да је потценио снагу ових заштитних механизама најразвијенијих капиталистичких земаља.

Тачно је додуше да су у периодима државног капитализма, након великих економских криза до којих је доводио либерални модел, предузимане унутрашње реформе система како би се очували, спасили његови темељи, а то је у капитализму увек примат приватног власништва и тржишта. Социјално незадовољнима су даване мрвице друштвеног колача како би његов далеко већи део и нож којим се дели остао у рукама мањине богатих и моћних. И те мере су трајале све док незадовољство није сасвим утихнуло или било сузбијено, када су либерални јастребови могли поново да крену у необуздану грабеж.

Тако се унутар капитализма стално смењују периоди државног и либералног модела, као и плиме и осеке ратне претње по остатак човечанства, али сам капитализам и потенцијални милитаризам који је с њим у нужној вези, никад не пролазе. Једини начин да се изађе из овог зачараног круга сиромаштва и ратова, јесте социјализам, тј. револуција.

Кратка дискусија поводом текста о Светозару Марковићу

2010-08-26T13:29:00.000-07:00

Поводом једног текста о Светозару Марковићу, објављеном на НСПМ-у, имао сам кратку дискусију с аутором:

Maрио Калик
Из овог текста пре произлази да код самог аутора, а не код Светозара Марковића, постоје збрка и неутемељеност идеја и порука. Највише се то види у "закључку" да је Марковић био "прави српски националиста". Пошто овакав закључак тешко може да се изведе из онога што је Марковић мислио, додаје се да је Марковић био националиста "потпуно различит у односу на дотадашње", "посебног, за оно време модернијег кова". Али, ову "потпуну разлику" аутор нам не објашњава довољно; завршни нагласак је, напротив, на истицању Марковићевог "национализма" као таквог, без разлике и дилеме. Није спорно ауторово истицање српског национализма као највишег политичког опредељења (све дотле док је то његов лични став). Као што није спорна ни његова жеља да великанима ове идеолошке традиције придода још једно значајно име. Спорно је што се овде ради о Светозару Марковићу који само насиљем над логиком и чињеницама може да се угура у корпус српских националиста. Чак и није потребно ићи даље од овог текста да би се то схватило. Контрадикције и нејасноће у њему довољно су речите.

Како може човек који се залаже за "корениту друштвену реформу" као "неопходан услов за национално ослобођење" пре бити "прави српски националиста" него прави српски (и балкански) социјалиста? Аутор у крајњем забашурује Марковићев социјализам у корист његовог наводног национализма, као да је Марковићева оригиналност на нашем простору, која је несумњиво била еруптивна, у овом другом а не у првом?! Како може човек који се залаже за балканску федерацију као саставни део ове друштвене еманципације опет пре бити "прави српски националиста", за кога "постоји само Србија" и који "не упада у замку интернационализма", него прави српски (и балкански) интернационалиста за кога не постоје само Србија или Срби, већ и друге државе и народи на Балкану?! Како може човек који каже да су српском народу, поред Бугара, Хрвати "најближи рођаци по крви и језику", према сарадњи са Хрватима испољавати некакву посебну "резерву" и "скепсу"?!

Мирослав Свирчевић
Г. Калик, хвала Вам на коментару. Одмах да Вам кажем, у самом есеју сам нагласио да је веома тешко рећи шта је Светозар заиста мислио. Целокупна његова политичко-идеолошка делатност у Србији била је пропраћена контрадикторним идејама. Пажљиво сам прочитао скоро све што је Светозар написао, и за ову прилику, изнео сам сопствена запажања. Наравно, за једну шриу анализу потребно је много више простора и литературе, и због тога сам се трудио да овај рад прилагодим уобичајеним стандардима нашег угледног сајта НСПМ. Ви се не морате сложити са мном, то је Ваше право. Али ја Светозара доживљам као националисту, пошто је он увек полазио од националних интереса Србије. Био ја права авангарда за своје време. Успео је да српској јавности објасни појам локалне самоуправе, што је био огроман успех. Што се тиче односа према Хрватима, мислим да им он није веровао. Нагласио сам да је његов концепт балканске федерације предвиђао могућност да се и Хрвати нађу у њему али само условно. И управо сматрам да је наша досадашња историографија олако прелазила преко оних његових идеја, у којима је било речи о Хрватима. За њега је примарна била сарадња са Бугарима, а са Хрватима само док се поклапају српски и хрватски интереси. Ако се пажљивије чита оно што је писао могло би се доћи до таквог закључка.

Maрио Калик
Госп. Свирчевићу, свакако је добро што сте подсетили на живот и дело Светозара Марковића. Али, мени се чини прејаком оцена да је "целокупна његова делатност била пропраћена контрадикторним идејама". И из Вашег текста се такав закључак врло тешко може извући, споменули сте одређена померања, ублажавања Марковићеве позиције (у складу са измењеним историјским околностима), али не може се рећи да су то контрадикције. Да је рецимо он, кренувши од идеје социјалне револуције и балканске федерације, на крају завршио у подршци монархистичком режиму, тадашњем друштвеном систему и идеји Велике Србије (или ишао обрнутим путем), то би биле контрадикције. Зато мислим да сте на том месту према Марковићу преоштри и неправедни, иако је Ваш текст већим делом свакако коректан и веродостојан.

Даље, када кажете да је за Вас Марковић националиста зато што је "увек полазио од националних интереса Србије". То је, по мени, превише неодређен критеријум за национализам, као и за саму Марковићеву позицију, који се чак на неки начин подразумева. Наравно да је Марковић полазио од националних интереса Србије јер у то време Србија још увек није била сасвим независна држава. У том смислу су сви тадашњи политичари и идеолози били националисти. Зато то није спецификум Марковићеве позиције. У једном прецизнијем смислу, национализам је, међутим, опција која не само да почиње, већ и завршава на идеји стварања споља независне државе једног народа; то су његови домети и границе. А авангардност Марковића коју с правом помињете је, напротив, у томе што он иде даље, наглашава унутрашње социјално ослобођење (чак као услов за национално) и залаже се не (само) за независну Србију, већ (и) за независност других балканских народа и то у њиховој заједничкој држави. Зато се за њега пре мора рећи да је био социјалиста и интернационалиста, него "прави српски националиста".

Било би добро да нам овде пренесете Марковићева запажања о Хрватима, верујем да ће и другима то бити занимљиво.

Још један драстичан пример историјског ревизионизма

2010-08-26T13:22:00.000-07:00

Поводом текста у "Блицу" који је пренео и НСПМ, о открићу "масовне гробнице жртава комуниста" написао сам коментар. Вреди пренети и сведочанство претходног коментатора:

Нешко

А шта, Руси дошли и побили малољетне њемачке војнике, опњачкали град и силовали Српкиње.
Е шупљи сте до бола.

Ја могу рећи да се још увијек сјећам приче коју ми је мајка као дјетету причала, а што је њена мајка њој испричала како су Руси (Црвена Армија) прошли кроз њено село (Шумадија) и при томе неки момчић (војник) скинуо са жице вунене чарапе ваљда се смрзавао.
Моја баба (у то доба жена/дјевојка) то пријавила (није видјела ко је ни када то урадио) и постројио командир читав вод да би баба препознала вунењаке и ето злом срећом премозна вунењаке на момчићу.
Што злом срећом?
Па ту га изведоше из строја и стрељаше на лицу мјеста док се баба шокирала јер јој није било на памети да би га срељали (не би јој пало на памет да пријави да је знала). Била је неимаштина па је мислила само ће их добити назад кад оно смртна казна за безалезну крађу.

Ето шта ћете Срби су имали од кога учити да краду, убијају и силују док се Њемци само свете за унакажене убијене војнике. То је била поента блицовог текста.
Дно дна!

Марио Калик

Разумем да је Блиц наклоњен Немцима јер га ови финансирају. Али, није ваљда да то подразумева и наклоњеност нацистима. Ако су на то спали, сваки даљи коментар је сувишан. Овај текст крцат је пронацистичким сугестијама, од почетка до краја, и представља одличан пример како ради искривљавање историје које више није само њена ревизија, већ тотално изокретање. Како је лепо приметио први коментатор, нацистички зликовци су постали готово невини, а ослободиоци су претворени у зликовце.

Већ у другој реченици спомиње се "наводно ослобођење" Крагујевца из октобра 1944 (касније се експлицитно стављају наводници и о ослобођењу говори као о "трагедији"). Дакле, по Блицу, поразом нацистичког окупатора није се десило никакво стварно ослобођење. Ко зна, можда ни немачка окупација није била окупација, него слобода. Када се крене у овакво прекрајање, ништа није немогуће. Како год, у најгорем случају по немачку окупацију, ова је изједначена са комунистичком (у оваквом погледу на историју комунизам, а не нацизам, мера је за злочин). Крагујевац није доживео никакву слободу са новом комунистичком влашћу, то је закључак који нам се намеће.

Даље нам се каже да су за убијене Крагујевчане криви партизани (и четници), а не нацисти. Да ови први нису масакрирали убијене немачке војнике, Хитлер се не би изнервирао и не би дошло до одмазде. Да, познато нам је да је Хитлер био веома смирен и сталожен човек којег су само такве настраности, својствене бандитима и одметницима, могле да изведу из такта. Питам се, међутим, шта ли су то Јевреји, Пољаци, Руси, па и ми 27. марта, учинили тако страшно Немцима да је Хитлерова агресија била разумљива.

На крају нам се каже да је "Титова војска" убила "најмање толико Шумадинаца" (што значи више) колико и нацисти октобра 1941. Још горе, овим првима се ни гроб не зна. Дакле, нацисти су мањи зликовци од партизана. За разлику од ових, они су стрељане уредно пописивали. Ех да нам је више те немачке уредности и уљудности, а не партизановштине..

Ко је, у ствари, неумерен?

2010-08-04T12:33:00.000-07:00

Гете је једном приликом рекао: „Онај ко није у стању да своје време рачуна целих 3000 година, живи само од данас до сутра“. Да бисмо разумели време које се данас одвија на простору некадашње Југославије, не морамо да рачунамо читава три миленијума, довољно је захватити суштину збивања која су се десила у последњих двадесет година.

Пресудан и преломан процес који лежи у корену ових збивања свакако је разбијање Југославије. За велику, самосталну и социјалистичку Југославија није било места у „новом“ европском, односно светском поретку, који се руководио логиком капиталистичке експанзије на (југо)исток Европе, у потрази за новим изворима сировина, јефтином радном снагом и тржиштима. Псеудоправно покриће ове политике добијено је у извештају тзв. Бадинтерове комисије која је прогласила административне границе југословенских република за државне. Дакле, испало је да су међународно признате границе Југославије потпуно подложне променама, али провизорне границе између њених република нису се смеле мењати. Десило се и да је хрватском и муслиманском народу признато право на одвајање од Југославије, у границама „држава“ Хрватске и БиХ, док српском народу није признато право да остане у Југославији, тј. да се одвоји од ових (само)прокламованих држава.

Овакви апсурдни и двоструки стандарди у решавању југословенске кризе откривају неумереност западне политике према Југославији. Југославија није смела да постоји у њеним старим границама, али ни у новим, онима које би настале искључиво применом истог права за Србе које се иначе признаје у случају Хрвата или Муслимана (тзв. крња Југославија). Југославија, другим речима, једноставно не сме да постоји, у било ком облику; то био би крајњи мото ове политике. Они који су се тој политици супротставили, као нпр. Милошевић, инсистирајући на умереном, праведном решењу које подразумева примену истих стандарда на све стране у спору, проглашени су за „неумерене“. Стога, када овде говоримо о (не)умерености „балканских“ политичара, од одлучујућег је значаја имати у виду ово изокретање правог смисла ствари. У данашњем владајућем говору „бити умерен“ заправо значи не доводити у питање, бити трпељив према једној истинској неумереној политици коју ЕУ спроводи на овом простору.

На случају Косова, које је даља карика у процесу разбијања Југославије, ова дијагноза бива још једном потврђена. Видимо да су за западне силе границе Србије итекако повредиве, али границе Косова нису. Чак је и министар Јеремић признао да се ту испољава „инерција (западне) политике из деведестих година“. Ово признање, изречено од представника власти која је иначе врло кооперативна према ЕУ (под паролом „ЕУ нема алтернативу“), треба да нам помогне у мењању неких наших уврежених стереотипа и предрасуда. Наиме, многи су дуго мислили да је неумереност западне политике пука последица наше неумерености, од „недостатка воље за сарадњом“ до тога да „желимо да ратујемо против целог света“. Сугерисано је да ће промена наших „режима“ довести неминовно до побољшања наше позиције у очима западне дипломатије. Међутим, „режими“ су се мењали, постајали све „умеренији“ и „мирољубивији“, али западна политика је остајала иста, неумерена у погледу претензија према Југославији и Србији.

Стога је крајње време да схватимо да нешто више од немоћног пристајања на овакву „реалност“, коју неки узимају за мерило ма колико била неправедна, можемо постићи једино ако покажемо више срчаности и одлучности у одбрани својих интереса, од социјалних до државних. Уосталом, како рече Хегел, ништа велико у историји није учињено без страсти. Нека се овај позив не тумачи и ућуткује као призивање „рата“ или „изолације“, што већ постаје отрцана, досадна етикета која се раби кад год је на делу императив да се поступа храбрије, у суочавању са једном политиком силе слепе према правди. Не, реч је само о више самопоштовања и поверења у властите могућности, о преиспитивању наших водећих политичких циљева, о обнови идеје, старе три хиљаде година, о политици као вештини могућег, другачијег, а не само прилагођавања постојећој „реалности“, у крајњем, о уверењу да је та „реалност“ ништавна ако се заснива на лажи и неправди. У данашњем свету у коме ЕУ, и читав империјални Запад, све више има алтернативу, ово уверење делује утолико реалније. И умереније од неумереног и неуморног срљања на ону његову страну која је у све већој кризи и заласку.

Марио Калик, текст уз неке измене објављен у "Политици", 3.8.2010.

Дискусија са сајта Политике, пре свега са једним хрватским националистом, чији последњи део није објављен:

http://rapidshare.com/files/415325194/Umereni_politicari-Politika-komentari-2.doc.htm

Mihailo Marković i Kosta Čavoški - mesta razilaženja

2010-08-04T12:25:00.000-07:00

Академик Коста Чавошки представио је јавности свој осврт на личност и дело недавно преминулог професора Михаила Марковића. У њему је Чавошки обухватио делове посмртног говора одржаног на Марковићевој сахрани и излагање са промоције друге књиге Марковићевих мемоара „Јуриш на небо“, одржане у децембру прошле године у књижари „Просвета“. Као неко ко је такође познавао професора Марковића, на овом сајту сам имао прилику да изнесем своје мишљење о овом несумњиво великом човеку, мислиоцу и јавном делатнику. А пошто сам био присутан на оба догађаја на којима је Чавошки усмено изложио ставове које сада имамо пред собом у писаној верзији, осећам потребу да нешто поводом њих кажем...

Марио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли

O tekstu Milovana Danojlića "Stari i novi iluzionisti"

2010-08-04T12:22:00.000-07:00

Danojlićev tekst

Милован Данојлић спада у поштеније критичаре комунистичког поретка и његове идеологије. Јер, ма колико се трудио да покаже сличности између старих, комунистичких и нових, капиталистичких илузија, није могао да не призна да су прве у начелу боље од других, тј. да су некадашњи поредак и његова политичка пракса ипак били мање деструктивни од овог данашњег по вредности за које се он залаже и прокламује их.

Пре свега, ниједан уметник не може бити против илузија као таквих, јер су илузорност, машта, дереализација итд. кључно обележје уметничког стваралаштва. Зато се код Данојлића на овом месту примећује једна крупна противречност. Иако у већем делу са ниподаштавањем говори о подлегању разним друштвеним илузијама, нашем "заглупљивању", давајући спрам њих предност "глупој" и "непријатној" стварности и "историјској судбини", он се на крају опире прихватању реалности и истиче њено савлађивање путем критичког разумевања. Није ли тиме подредио стварност коју је претхоно уздигао на пиједестал нечем вишем, неким вредностима које се њој супротстављају и које су нужно, сами тим,(још увек) нереалне, илузорне? Ако је наше и не само наше "историјско проклетство", "усуд географије" то да се непрестано вртимо у кругу "вечног страдања" за које је заслужна "победоносна Сила", тј. они "који те туку по глави", онда је одбацивање трпељивости према таквом насиљу, трпељивости која "спада у мазохистичке настраности", глас побуне, револта против овакве историјске стварности и судбине, у име виших принципа националног и људског достојанства. Ове "илузије" онда у духовном погледу јасно односе превагу над "стварношћу" и позивањем на њу, што је иначе лајтмотив наших евроатлантских реалиста и конформиста.

Комунисти су се такође борили против онога што је деловало као непроменљива историјска стварност, односно судбина. Наиме, ако је читава дотадашња (пред)историја само била историја класног друштва и борби између класа, експлоататора и експлоатисаних у њиховим разним историјским облицима онда је јасно да комунизам заговара један радикалан раскид са таквим историјским током који се заиста може сабрати у оно што Данојлић на почетку наводи као водеће комунистичке "илузије": разрешење базичних друштвених супротности, укидање бездушног искоришћавања, опште братимљење и излазак из предисторије.

Против ових "илузија" не видим шта се може принципијелно рећи, поготово ако је неко као уметник по природи ствари склонији идеалима и утопији него постојећој стварности, када му је позив да ову стварност процени и осуди из хоризонта оног нестварног, а у дубљем, хуманистичком смислу, стварнијег, истинитијег слоја постојања. Данојлић ништа и не каже против темељних комунистичких "илузија" као таквих. Он може само да критикује лошу стварност тадашњег система за који сам каже да је одступио од својих "првобитних програмских начела". Такав увид није споран; некадашња друштвена пракса није била сасвим у складу са прокламованом идеологијом. Али, не морам бити антикомуниста да бих то приметио и критиковао, то могу чинити управо као комуниста. Данојлић уосталом спомиње критику с "левог крила" и Корчуланску школу. Као што поштено примећује да је у некадашњем социјалистичком поретку, упркос његовим недостацима, тзв. обичан човек имао више достојанства него што га има сада, у време "подивљалог капитализма". Другим речима, и лош социјализам је бољи од транзиционог капитализма.

Ако тако ствари стоје, ако су комунистичке "илузије" у основи исправне, у чему је онда проблем што су те "илузије, барем на речима, брањене до последњег даха"? Данојлић овде превиђа праву природу некадашњег сукоба између власти и дисидената, јер не може да се до краја ослободи своје дисидентске роле која има већ познату атрактивност. Тачно је да је ту било с једне стране, интереса власти, а с друге, позивања на критичко мишљење. Али, било је и нечег много вишег и другачијег од тога. Било је и друштвених интереса управо оних обичних људи, као и некритичког позивања на врлине "грађанског друштва". Која је током 80-тих била једина озбиљнија алтернатива актуелној социјалистичкој власти? Па не она која је тражила више социјализма, односно повратак на оне изворне, прокламоване "илузије", то је замрло већ током 70-тих година, него она која је тражила увођење "парламентарне демократије", "слободног тржишта", "људских права", све оне вредности које је сам Данојлић заступао или их још увек заступа, и због тога био један од оснивача Демократске странке. Радило се о повратку на старо класно друштво и његову идеологију као одговору на невоље новог, социјалистичког, о уништењу социјализма, а не о његовом поправљању и унапређењу. Једина реална алтернатива каквом-таквом социјализму тада је била управо стихија дивљег капитализма, истог оног којег Данојлић с накнадном памећу осуђује, и у коме милиони обичних људи губе елементарне услове живота а онда и достојанство. Требало је већ тада да тога буде свестан, не да чека да се "благодети" капитализма покажу у свом њиховом "богатству".

Зато Данојлићеву оштру критику два система треба да прати одлучнија самокритика. Понешто он признаје као властиту илузију, али недовољно гласно. Јер требало да се деси бомбардовање Србије да би "Европа" у његовим очима била демистификована? Јер тек тад требало да "освоји право да је омаловажава"? Заправо, вероватно је тако морало бити с обзиром на дуго Данојлићево поверење у "грађанску Европу". Из Париза није се могло сасвим јасно видети шта се овде и уопште у Европи дешава са падом Берлинског зида. Није се могло сасвим поуздано знати да је то јуриш капиталистичког Запада на некадашњи социјалистички Исток, подређивање читавог тог простора интересима западног капитала. Ко то није желео да прихвати, добио је санкције и бомбардовање. Слично је са Ираком, Авганистаном, све је то део једне исте логике империјалног освајања.

Дефицит десне, грађанске дисидентске опције овде је очигледан. Такви интелектуалци не могу на време или у целини да виде смисао онога што се у савременој историји дешава.

О Pekićevim političkim stavovima

2010-08-04T12:07:00.000-07:00

Komentari povodom polemike Marinka Vučinića i Alekse Đilasa o Borislavu Pekiću

Link: http://rapidshare.com/files/411041166/Djilas-Vucinic-komentari.doc

Crveno i crno

2010-08-04T11:27:00.000-07:00

У свом тексту „Машине за прљање“ Слободан Антонић, као и у неким ранијим приликама, полази од идеја Мила Ломпара, изнетих овог пута у есеју под називом „Титоизам и хрватска културна политика“. Пошто циљ овог текста није детаљно разматрање Ломпаровог есеја, већ преиспитивање његове основне идеје коју и Антонић следи у свом чланку, нећу се задржавати на појединостима посредством којих Ломпар покушава да докаже ову идеју. Довољно је за сврху овог текста изнети укупан закључак да је Ломпарова теза о титоизму, односно титоистичком југословенству, као оруђу хрватске политике на културном плану, крајње натегнута, заснована на подацима истргнутим из ширег контекста, од којих многи имају споредан значај. Стиче се утисак да је Ломпар у свом подужем тексту хтео да наброји све чињенице које могу поткрепити његову основну тезу, али упркос томе, оне то не успевају, иако су на први поглед уверљиве, боље рећи, заводљиве...

Марио Калик, цео текст објављен на сајту Нове српске политичке мисли

Опијум за масе

2010-06-29T23:52:00.000-07:00

У ово време масовне опијености светским првенством у фудбалу које је заузело огроман део јавног простора, нека важна питања, због притиска преовлађујућег јавног мнења, још увек нису постављена. Наиме, од свих двадесет осам играча фудбалске репрезентације Србије у самој Србији играју свега двојица. Селектор репрезентације већ деценијама не живи и не ради у Србији (Југославији). Уз то, већина репрезентативаца за месец дана у својим клубовима заради онолико колико већина грађана Србије, припадника радничке класе, заради за цео радни век. Ове прећутане чињенице провоцирају једно оправдано питање, ма колико се оно некима, па и већини, можда чинило неумесним или „некоректним“: у ком смислу се о оваквој скупини људи, укључујући њиховог селектора, може говорити као о истинским репрезентима наше земље, тј. представницима већине њених становника?

С друге стране, унутар ове већинске популације доминирају страствени и бучни навијачи „репрезентације“, чија фудбалска страст расте са степеном социјалне угрожености, маргиналности и анонимности, али који се, упркос томе, истински идентификују са милионерима (не)спретних ногу. Они се жучно уносе у мале екране и себе готово претварају у саиграче „репрезентативаца“ на фудбалском терену. Неуспех српске „репрезентације“ не мења ништа битно у погледу ове загрижености. Наши навијачи углавном имају своје фаворите међу преосталим тимовима, које ће подржавати све до краја првенства. А како коментатор рече након пораза у мечу са Аустралијом, и испадања из даљег такмичења, нема много разлога за дуготрајну бригу, јер „нас“ већ од септембра чекају квалификације за европско првенство. Дакле, након овог привременог разочарања, можемо очекивати већ за који месец поновно буђење и бујање националне фудбалске еуфорије. Због тога је критичко (само)освешћивање о неким спорним моментима ове масовне омађијаности спортом, а нарочито фудбалом, преко потребно.

Некада су у аренама били сиротиња и робови, а у публици богати и друштвено моћни, данас је обрнуто, на терену су милионери, а на трибинама и поред телевизијских апарата махом они из нижих слојева или декласирани. Неправда једног класног друштва постаје оваквом променом тешко видљива и тиме безбедно очувана. У доба савременог капитализма које почива на систему масовне производње и потрошње у сфери отуђеног „слободног“ времена, друштвено познати играју, такмиче се или забављају, како говори владајућа идеологија, зарад интереса и потреба „народа“ које „непогрешиво“ мере тзв. пиплметри. Критичка друштвена наука, међутим, одавно је установила да је реч о интересима владајућих који се посредством медија намећу подвлашћенима као њихови властити интереси, и о потребама које су највећим делом не истинске, природне и корисне, већ лажне, вештачке и штетне. Када са индустријом спорта почне у симбиози да делује индустрија алкохола, што је већ дуго случај, опијатска функција ове прве постаје непосредно и непобитно видљива.

Спорт је стога унутар данашњег, капиталистичког система још један опијум за потлачене и осиромашене масе. Чак ни позната цинична девиза „хлеба и игара“ више не важи. Јер, игара (и алкохола) за све ће бити и онда када нема хлеба за све; о неком достојанственијем облику живота за већину људи у оваквом од давнина раслојеном поретку нема ни говора. Још кад се све то упакује у националне боје које нас „повезују“, (само)обмана постаје још јача. Видимо бедно плаћене касирке и продавачице у мегамаркетима са националним фудбалским мајицама на себи, и треба да поверујемо да смо сви ми, од експлоатисаних до експлоататора, истински уједињени на истом националном задатку. Србија као држава, поготово социјално напредна, не постоји, али постоји њена фудбалска „репрезентација“. Покушавамо да компензујемо стварно друштвено потонуће на илузоран начин, па још и то неуспешно. Али, и у том неуспеху неки су ипак „једнакији“ - милионери који (не)зналачки баратају лоптом без много жалости вратиће се у своје богате иностране клубове, а домаћи сиромашни навијачи од којих многи спретно рукују лопатом, и граде ову земљу, вратиће се утучени својој борби за преживљавање.

У последњој деценији, са изузетком митинга поводом проглашења независности Косова, у Србији није одржан политички скуп који би окупио више од десетак хиљада људи. Али су зато поред малих екрана стотине хиљада деполитизованих појединаца који врло страствено навијају и навијаће за једну фикцију. Када би само делић те енергије они посветили стварној друштвеној борби за Србију, могли бисмо да почнемо да говоримо о нашем социјалном напретку. А навијање за националну фудбалску репрезентацију у једној социјално праведнијој држави добило би реалну основу, као некада у СФРЈ, када су њени играчи и селектори долазили из наших клубова и били много ближи по социјалном статусу већини наших грађана него данас. Али, тада је постојао закон који би данас био оцењен као „репресиван“ јер је ограничавао „слободу кретања“ нашим фудбалерима до одређене године старости; на тај начин наш фудбал се, међутим, сасвим природно штитио од претварања у колонијални ресурс богатих и моћнијих земаља и клубова, што је данас сасвим приметно. Тако заштићени постизали смо далеко веће успехе, а примарни мотив фудбалерима није био отићи што пре из своје земље, за што веће паре, већ уживати у игри, пред публиком која ти је социјално блиска и која те поштује. Једино у сличним условима се може смислено говорити да је репрезентација састављена од таквих фудбалера заиста наша, да у њој провејава колективни дух једне сложне и еманциповане нације.

Марио Калик, текст у краћем и измењеном облику објављен у "Политици", 30. јуна 2010.

Polemika povodom Antonicevog teksta "Izmedju nas i satane"

2010-06-29T21:54:00.000-07:00

Na sajtu NSPM vođena je još jedna polemika, ovog puta povodom teksta Slobodana Antonića "Između nas i satane". Polemika je počela kao kritika Antonićevog stava da se na neke probleme koje proizvodi savremeni kapitalizam uspešno može odgovoriti jačanjem uticaja crkve ili porodice, da bi se u većem delu ona pretvorila u raspravu sa jednim kritičarem "s leva". Tekst polemike možete preuzeti sa sledećeg linka:

http://rapidshare.com/files/403967820/Polemika_povodom_teksta_Antonica__Izmedju_nas_i_satane_.doc.html

Klasno nejedinstvo

2010-05-23T14:46:00.000-07:00

У последњих две недеље постала ми је до краја прозирна друштвена слика Србије, која је само слика у малом стања у коме се данас налази читаво човечанство. Као филозоф по образовању, заинтересован за проблеме друштвеног живота, склонији сам апстрактном, теоријском нивоу разматрања неког друштвеног феномена. Али, морам да признам да нема већег задовољства од оног када увидите да теоријски ставови до којих долазите апстрактнијим процесима стицања знања налазе своју емпиријску потврду у вашем свакодневном животном искуству...

Mario Kalik, ceo tekst na sajtu Nove srpske političke misli

Komunizam i nasilje

2010-05-15T23:52:00.000-07:00

У оспоравању комунизма као историјског пројекта, како у целини, тако у Србији и Југославији, идеолошку хегемонију држи либерална перспектива. Она комунистичком „насиљу” супротставља „парламентарну демократију” као некакав изворни и безгранични простор слободе лишен насиља, у који комунизам споља проваљује да би успоставио своју једнопартијску „диктатуру”, праћену најчешће личном диктатуром комунистичког вође. Тако поводом 30 година од Титове смрти један историчар његову власт назива „тиранидом” („Политика”, 4. маја 2010) Парламентаризам се унутар овакве парадигме апстрахује од ширег историјског кретања у коме има своју генезу и постулира као једини легитиман облик политичког организовања.

На ову либералну критику комунизма, марксизам одговара својом концепцијом историје као историје класних борби. Он разоткрива социјално ткиво политичких појава, у којем насиље није више некакав спецификум комунизма већ историјска константа. Испоставља се да је режим парламентарне демократије историјски био успостављен кроз револуције и преврате којима је једна класа у успону, буржоазија, збацила са политичке власти до тада доминантну класу, аристократију. И не само да је овај режим настао на насиљу; он се на насиљу даље одржава. Политичка једнакост грађана прикрива друштвену неједнакост класа која се ствара и одржава на основи економске експлоатације. Политички систем либералне демократије прилагођен је тако интересима буржоазије, као што је монархија некада била прилагођена интересима аристократије. У њему има више странака, али ниједна од њих не доводи радикално у питање друштвену основу система, експлоатацију као облик класног насиља капиталиста над радницима.

Зато комунизам не ствара насиље; он насиље већ затиче и на њега реагује. Како каже Мерло-Понти, када се спустимо са илузорног неба либералних принципа на тло стварне историје, ми више немамо избор између насиља и ненасиља, већ само између постојећег, затеченог насиља које се спроводи под плаштом грађанске „једнакости” и револуционарног насиља које настоји да ово насиље укине. Радништво је кроз тешке патње и трагедије увидело да се капиталисти неће мирним путем одрећи ни дела своје неправедне добити, да је чак свака реформа тог система била последица револуционарне претње. И тако, док парламентаризам представља политички израз економске диктатуре капиталистичке класе над радништвом, дотле политичка диктатура комунистичке партије, па и њеног вође, у крајњој линији јесте диктатура радничке класе, што измиче либералној критици која би да је сведе тек на обичну диктатуру једне партије која постоји међу мноштвом других или на диктатуру појединца.

Историја Србије и Југославије пре победе социјалистичке револуције потврђује ову тезу. У њој никада није успостављен чак ни режим парламентарне демократије, о којој други историчар у „Политици” нетачно говори као о „традицији српске политичке културе”. Напротив, све време је на делу био монархистички режим, са знатно већим периодима диктатуре него ограниченог парламентаризма (последњи „слободни” избори у Југославији одржани су још 1927. године). Под његовим окриљем спроводило се перманентно класно насиље над радницима, укључујући насиље над синдикатима и Комунистичком партијом. Њеној трајној забрани, на основу Обзнане и Закона о заштити државе, претходи изненађујуће добар резултат партије на изборима за Уставотворну скупштину и насилно сламање штрајкова железничара и рудара који су се побунили због владиног кршења споразума о висини надница који је она сама потписала. У Другом светском рату ово насиље постало је још бруталније, немилосрдним мучењем и убијањем комуниста, партизана и њихових симпатизера. Крајњи биланс антикомунистичких злочина који су починиле силе и представници старог друштва мери се десетинама хиљада људских живота.

Међутим, ипак су победили комунизам и револуција. Прво су сви други забранили комунисте, онда су комунисти забранили све друге. Прво је спровођено контрареволуционарно насиље буржоазије над радницима, онда је радничка партија спровела револуционарно насиље над буржоазијом. Када су му амерички новинари 1952. пребацили непостојање вишепартијског система, Тито је одговорио: „Која је права и доследна револуција у историји добровољно дала побеђеном противнику оружје натраг у руке да се бори против успеха револуције? Ниједна”. Шта је овде спорно? Ламент над „демократијом” коју уништава комунистичко „насиље” показује се стога као лицемеран.

Марио Калик, текст објављен у "Политици", 14. маја 2010.

Jos jedna polemika s nacionalistima

2010-05-15T23:45:00.000-07:00

Povodom teksta novinara Miroslava Lazanskog o Titu na sajtu NSPM-a vodio sam jednu zanimljivu polemiku s nacionalistima. Tekst polemike mozete preuzeti sa sledeceg linka:
http://rapidshare.com/files/387874136/Polemika_s_nacionalistima_povodom_teksta_Lazanskog_o_Titu.doc

Рансијерова критика комунизма

2010-05-03T01:00:00.000-07:00

Интервју са Жаком Рансијером (Културни додатак "Политике", 1.5.2010)

Кратак осврт:

Рансијер сам себи упада у уста говорећи против авангарде, јер он сам нужно наступа са позиције авангарде. Авангарда, наиме, није вечна норма, како Рансијер мисли, нешто што се код њених заступника постулира тако да се принципијелно у историји не може превладати, већ много пре историјска чињеница од које се НУЖНО МОРА ПОЋИ. Јер, у сваком историјском тренутку, пре него што се "капацитет интелигенције" радикално ослободи класних оквира и ограничености, и постане истински универзална својина слободних појеинаца, постоји подела на оне који су мање и оне који су више свесни своје и опште неслободе. Да ли потлачене масе саме од себе производе свест и то високо теоријски артикулисану о својој неслободи и начинима њеног превазилажења, или то ипак њима увелико долази споља, од стране припадника једне друге класе, интелигенције, која је, логиком свог класног положаја, у бољој позицији да сагледа и појмовно артикулише изворе друштвене неслободе и облике њеног укидања, тј. еманципације? Ко нама овде говори о олигархијској структури друштва, и путевима еманципације, припадник радника, сељака, незапослених итд. или пак припадник једне друге класе?

Даље, тачно је да у историјском комунизму има примера бирократизације партије, одвајања ужег партијског руководства од ширег партијског чланства и саме радничке класе, тј. онога што се називало "новом класом". Али, нити историјски, а још мање теоријски комунизам, може да се сведе на те појаве. Зато је Рансијерова критика комунизма веома пристрасна, тенденциозна. Маркс, Лењин, Троцки, Мао, Кастро - сви су они инсистирали у теорији и пракси на што мањој дистанци између пролетеријата и његове авангарде. Чувена је нпр. Лењинова мисао да партија мора бити ЈЕДАН КОРАК ИСПРЕД пролетерских маса. Мора бити ИСПРЕД јер саме масе још увек нису довољно еманциповане у својој свести; оне то ни не могу бити због свог класног положаја у друштвеној подели рада. Ниаме, тзв. умни рад је у класном друштву само привилегија средњих и виших класа. Зато мора да постоји партија као авангарда пролетеријата. Али, партија мора остати САМО ЈЕДАН корак испред њих, да би остала ЊИХОВА авангарда, да се од њих не би отуђила.

Стога авангарду чине појединци који се регрутују, и готово једино и могу регрутовати, из онога што би се, марксистички говорећи, могло назвати ситном буржоазијом, чији највећи део чине припадници интелигенције као друштвене класе. Огромна већина партијских вођа, а нарочито теоретичара, долазила је из овог слоја. Али, они су напустили становиште своје класе и стали на становиште пролетерске класе и њених интереса. Они су тако чинили само најнапреднији, најистуренији ДЕО пролетеријата, а не неку другу, посебну класу, како Рансијер подмеће. И они су разумевали авангардност партије само као нужни прелазни моменат који треба да припреми будуће бескласно друштво, у коме ће сви појединци заиста моћи да наступе са својим "капацитетом интелигенције". Али, до тога тек треба доћи, од тога се не може просто почети у овом тренутку. То Рансијер не увиђа. Потлачени тек треба да се посредством своје партије у пуној мери еманципују и оспособе да собом управљају. Њихова слобода је задата, а не већ дата...

Ходати усправно (In memoriam Михаило Марковић, 1923-2010), 2. део

2010-05-03T00:54:00.000-07:00

Личност Михаила Марковића

Могу оно што снажно хоћу

Људски потенцијали су неупоредиво већи него што смо тога свесни. У нама је скривена огромна снага

Човек треба да иде својим путем и улаже максимално могуће напоре све до самог краја, док га више силе у том ходу дефинитивно не спрече

Ако још будем жив, нови јуриш на небо не може проћи без мог учествовања, макар пером и речју

Несаломива животност и оптимизам

Они који су познавали Михаила Марковића имали су пред собом човека који је био надљудски виталан, упоран, непоколебљив, енергичан. Упркос позним годинама у које је (одавно био) зашао, ништа се од те биолошке чињенице на њему није примећивало; он је једноставно пркосио не само друштвеном (како смо видели), већ и постојећем природном поретку и његовим законима. Мени лично никада није на ум пала помисао о његовој смрти, нарочито када се пред крај живота неколико пута извукао из озбиљне здравствене кризе, он је просто био мерило животности, а не старости. Трајно ће ми остати у сећању сцена у којој професор граби Кнез-Михаиловом улицом, на путу ка Академији, брзим, бритким, одлучним ходом, не обазирући се много око себе, одајући утисак човека који тачно зна и следи свој животни пут. Као неко ко се стално бори са временом, физичким и друштвеним, у жељи да га претекне и остави за собом, у једној другачијој будућности. Никада није мировао, и у последњем периоду, након што је повредио колено, жалио се што не може да шета. Те перипатетичке шетње са пријатељима биле су иначе за њега извор истинског унутрашњег задовољства, у њима би се дуго па и бурно дискутовало о најраличитијим темама, што је иначе било особено за професоров животни стил. А када бисте разговарали са њим, осетили бисте страховиту менталну и физичку жилавост и издржљивост, која је далеко млађе остављала фасциниране, па и изнемогле, ако би се с њим упуштали у озбиљније разговоре. Ретко ко је могао у том погледу да издржи време и ритам професоровог мисаоног и животног пулса. Чак могу рећи да је толико био животан да ми се понекад полусвесно јављала ирационална помисао да он и не може умрети. Живео је изван старосних доба, у вечној младости духа, када се не може поуздано одредити да ли је неко млад или стар, једнако разговарајући и приступајући лицима свих генерација, од најмлађих до најстаријих...

Mарио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли

Ходати усправно (In memoriam Михаило Марковић, 1923-2010), 1. део

2010-05-03T00:48:00.000-07:00

Филозофско-политички профил Михаила Марковића

Идеја левице не може пропасти

Да би се решавали проблеми мораће се излазити изван оквира постојећег

За сваки значајан циљ мора се платити одговарајућа цена

Многи су прихватили марксизам на чисто интелектуалан начин, као теорију која излаже истину о свету у коме живимо. Али из тога није следило да за ту истину вреди положити живот

Какав је ко човек, таква му је и филозофија, рекао је један мислилац. Да ће личност професора Михаила Марковића пресудно одредити карактер његове филозофије, могло се приметити још од његових младалачких дана. Од првих пропламсаја самосвести, био је то човек који себе налази и исцрпљује у друштвеном свету живота, који дубоко урања у његова историјско-политичка кретања, тврдокорно их анализира и преиспитује, на крају, бескомпромисно критикује ако нису у складу са револуционарним идејама општељудске еманципације. Рано сазрела критичка (само)свест, доживљена као инстинкт слободе, нешто што појединац просто има у себи или не, што се не може у крајњем објаснити и извести из постојећих услова и околности, што представља његову властиту и неизбежну одлуку и карактер, као да је била предоређена да се касније теоријски артикулише у филозофији схваћеној као критичко друштвено мишљење. Од првобитног раскида са темељним институцијама старог света, буржоаским друштвом, монархијом и религијом, преко прикључења СКОЈ-у, партизанском покрету и Комунистичкој, а затим Социјалистичкој партији, на крају разилажења од обе онда када су, по његовом мишљењу, почеле да драматично одступају од својих изворних идеала, видимо јединствени практички ангажман који доследно не пристаје на лошу или све лошију друштвену стварност с обзиром на перспективе живота достојног човека...

Марио Калик, цео текст на сајту Нове српске политичке мисли

Декадентни капитализам

2010-05-03T00:29:00.000-07:00

Живимо у временима позног, постмодерног капитализма, обележеним помахниталим процесом производње и потрошње, екстремним робним фетишизмом и конзумеризмом, који људе изобличавају у потпуно отуђене и анонимне потрошачке хорде. Под притиском ових ретроградних трендова неумитно се гаси свака унутрашња, морална, душевна и духовна димензија, чак и она личност која је, бар на привидном нивоу, као привилегија владајуће класе, постојала у ранијим фазама развоја Капитала, још увек не сасвим концентрисаног и монополизованог у системима транснационалних корпорација које данас намећу (ново)капиталистичке економске моделе и стилове живота, у њиховој захухталој регресији и униформности, читавој планети. При том говор о “крају идеологије” треба да прикрије доминацију идеологије слепе потрошње и сировог уживања која, на таласима репресивне десублимације, нихилистички слави површност и пролазност, и за коју не постоји ништа што је изван или изнад ефемерне свакодневице која се бесмислено и бесциљно троши и расипа.

Капитал је данас нашао фантастичне, до скора незамисливе, могућности акумулације профита у индустрији тзв. слободног времена, шпекулантским пословима на берзи или у сектору маркетиншких услуга, који се сви одреда одликују функционисањем у домену виртуелног, и у којима се надреално обрћу огромне суме бесрамно брзо и лако зарађеног новца. Професије везане за show business (популарна и комерцијална музика, филм, ТВ забава итд.), индустрију спорта и “високе” моде, манипулисање и управљање ресурсима финансијског, медијског и осталих тржишта (management), рекламирање имиџа и брендова крупних корпорација и њихових производа (public relations, advertising), пружање саветодавних пословних услуга (consulting), постају престижне делатности за које се образују данашње младе генерације, у жељи да што брже освоје статус “звезда”, “успешних пословних људи” или “познатих лица” (тзв. ВИП), око којих се граде савремени култови “личности”.

Међутим, шта је уопште личност у оваквом свету, и има ли је уопште? Искључиво нешто привидно, оно што се виртуелно појављује и показује, у медијски дереализованој, артефицијелној, симулираној стварности. Та новокомпонована буржоазија, насртљива колонија друштвених паразита (у сен-симоновском смислу), снобова и скоројевића, данас бучно демонстрира свој олако стечени високи материјални, па и друштвени статус, кроз читаву медијску сферу од њих узурпиране и њима препуштене јавности. Изложени смо симболичком терору њиховог необузданог, нарцисоидног (само)промовисања, бомбардовани причама о њиховим приватним и интимним животима, аферама, недаћама и успесима, на све стране сусрећући се са њиховим лицима иза којих се не налази више никаква личност. Јер, у истинском смислу нема личности тамо где не постоји унутрашња изграђеност, солидност и стабилност, карактерна чврстина, самопоштовање, лична част и достојанство, као и поштовање, емпатија и заинтересованост за друге, њихову слободу и срећу, који се нужно откривају у спољашњем, видљивом понашању, јер суштина увек мора да се појави. Управо таква суштина нападно изостаје код данашњег медијског „џет-сета“ и „трендсетера“.

Од такве личности остала је у овим временима декаденција само personality, image, пука спољашња појава, маска (лат. persona) која, међутим, не скрива никакво другачије лице (личност), већ само покушава да прикрије њихово драстично одсуство. Па ипак, ова (ис)празна, непостојећа унутрашњост неминовно јесте израз, лице оне свеприсутне безличности и анонимности у временима крајње нараслог и неподношљивог отуђења и онечовечења. Да би прикрила ову зјапећу моралну и духовну безличност и ништавност, таква persona често нападно испољава, у одсуству истинских врлина, свој хир, каприц, ексцесност и ексцентричност, “скандализујући”, “шокирајући”, “сензационализујући” јавност у којој свака грубост и простота данас имају места, трудећи се да задобије медијску атрактивност која је стално под принудом неуротичне растрзаности и променљивости будући да јој недостаје унутрашња чврстина и супстанца једне изграђене личности.

Овакав тренд, још горе, све више излази из сфере масовне производње и потрошње отуђеног слободног времена, продирући у подручја политике, зрелије уметности и културе, науке и образовања, чак и морала, преобликујући у крајњем читав свет друштвеног живота. У свим овим доменима имамо све присутније “скандале”, “шокантне” и “сензационалне” појаве и открића који суспендују вредности политички исправног, уметнички вредног, научно истинитог, образовно напредног и морално ваљаног.

И тако, док је пуританизам био начин на који је првобитна буржоазија испољавала своју класну идеологију, декаденција је израз и симптом савременог капитализма на прагу његовог самоурушавања. Да бисмо ово самоурашавање претворили у шансу за друштвени напредак, није делотворно религиозно повлачење у себе и „прочишћење душе“, нека искључиво морална и духовна „обнова“ и „препород“, већ само критички јавни ангажман на радикалном мењању трулих економских и друштвених односа, којима су морална и духовна декаденција и дегенерација само израз и последица.

Марио Калик, објављено у скраћеном и нешто измењеном облику у "Политици", 6.4.2010.

Polemika o (anti)titoizmu (3)

2009-12-05T08:34:00.000-08:00

Људи од челика (одговор Милу Ломпару)

Да будемо прецизни. Нисам тврдио да професор Мило Ломпар у својој књизи „Моралистички фрагменти“ назива титоисте бубашвабама. То, строго говорећи, тврди професор Слободан Антонић у свом приказу ове књиге, објављеном пре годину дана у недељнику „Печат“, и доступном на овом сајту. Ја сам се на тај приказ само позвао и уредно га цитирао, те навео као референцу у свом тексту. Погледајмо како у целини гласи овај део Антонићевог приказа: „Јер, «титоизам» за Ломпара није идеологија СК из доба СФРЈ. За Ломпара је титоизам идеологија материјализма и хедонизма, идеологија конформизма и егоизма, идеологија која се, ради удобности, лако одриче виших вредности, идеје, историје, традиције... Титоиста је за Ломпара конформиста који «тврди да су све вредности, сва настојања, па чак и смисао човекових поступака, смештени у схватање живота који је трошење и расипање, нешто што постоји само у овом тренутку и никад више, нешто што носи у себи потпуни заборав: заборав других, заборав времена, чак и самозаборав» (51). Титоизам се данас може јавити као американизам, или у локалној варијанти као монтенегризам (50-53, 92-94), свеједно. Али, он је увек праћен пристајањем уз јачег, као и трговином, радосном разменом традиције за потрошачки купон. У том «меркантилистичком сензибилитету тријумфује живот, искључиво кроз структуру бубашвабе» (81). Јер, бубашваба је сва у егзистенцији, «бубашваба не може ни у мислима пристати на околност да је не буде» (81). За њу не постоји ништа трансцедентно, додали бисмо ми, ништа вредније од «сада и овде», од гмизања («да можемо слободно да путујемо») и жвакања («да имамо европски стандард»). Зато бубашваба увек радо размењује икону за купус и увек галами против историје («митова»)“.[1]

Mario Kalik, ceo tekst moze se naci na sajtu Nove srpske politicke misli

Polemika o (anti)titoizmu (2)

2009-12-05T08:31:00.000-08:00

Титоисти су људи нарочитог кова

(Одговор Мариу Калику)

У критичком одзиву Мариа Калика на моју расправу о титоизму и секуларном свештенству тврди се да у књизи Моралистички фрагменти називам титоисте – бубашвабама. На основу овог тврђења изводи се читав низ закључака. Фрагмент из моје књиге који је послужио као подлога за ово тврђење у целини изгледа овако:

„Пораз. – Страх од пораза је баук модерних времена: ни болест, ни смрт, ни љубавна празнина, ни сиромаштво, ни самоћа не погађају нашу свест толико разорном снагом као што је погађају када је у њима отиснут жиг пораза. И то се догађа у часу када је са пораза спао сваки – традицијом завештани – романтични и застрашујући ореол, када је нестало сваког саосећања у нама при сусрету са пораженим човеком, када је пораз – као и смрт, уосталом – постао бестрасна игра бројки, размена неког безукусног а опасног садржаја, искуству непознатог и отровног попут полонијума. Одакле, онда, долази страх од пораза?...

Milo Lompar, ceo tekst moze se naci na sajtu Nove srpske politicke misli

Одговор једном коментатору

2009-06-16T11:49:00.000-07:00

nastavak odgovora zapocetog u rubrici "Pristigli komentari"

Наравно да разумем да „јака присутност титоистичког духа не значи истовремено и његову апсолутну владавину“. Али, ја нисам ни тврдио да то значи, тако да отпада оно Ваше „као да не разуме“. Ви упорно промашујете (не)свесно десно смисао мојих примедаба упућених Ломпару. Ништа ја не тврдим у погледу тог питања, ја само изводим закључке из Ломпарових (и Ваших) ставова по принципу „ако...онда“. Оно после „ако“ припада вама, оно после „онда“ мени (мом закључивању). На пример, Ломпар каже (и то је централа тема овог спора) да је титоизам „успостављени начин мишљења који се може пратити у свим видовима живота“, то не кажем ја. Он говори о духу субверзивности (спрам владајућих институција), на перформативном нивоу се позивајући на Сократа и Паскала, и очигледно се представљајући као антититоиста. Ви такође кажете да је Универзитет „пун титоиста“ и да је Ломпар „антититоиста на титоистичком Београдском универзитету“, спомињући „фрагмент о духу субверзивности“ из његове књиге. Из тога сам закључио да је, по вама, титоизам владајућа идеологија и на Универзитету, па сам се само јавно питао откуда Ломпар као субверзивни антититоиста тамо. Али, из Ваших досадашњих теза, пре него што сте били притиснути овом по Ломпара непријатном (само)противречношћу, није се наслућивала разлика између ДОМИНАНТНЕ и АПСОЛУТНЕ, и као такве, ЈЕДИНЕ идеологије. Јавност је иначе бомбардована галамом о комунистичком (и титоистичком) „тоталитаризму“, „ауторитаризму“, „деспотији“, „тиранији“, „дикатури“ итд. са потпуним превиђањем разлика између ових појмова. То продире чак и у продукцију која претендује да буде научног карактера. Па још кад се избрише свака разлика између нацистичког и комунистичког „тоталитаризма“, а наспрам њих постави свет(л)а „либерална демократија“, дошли смо у само средиште, по мени, данас владајуће идеологије, и код нас и у свету. Међутим, у озбиљној науци се праве разлике међу овим појмовима.

Ако Вам је (као и мени) већ стало (и) до науке, нисам сигуран ни да Ломпар прави ове разлике, јер кад се каже само то да је нека идеологија владајућа „у свим видовима живота“, не зна се да ли је, задржимо се само на овом одлучујећем разликовању, она апсолутна или доминантна. Ово „сви“ може да значи свашта. Ево и овде један коментатор спомиње „једнопартијску тоталитарну дикататуру“. И онда Ви, после свега овога, очекујете да ја подразумевам да Ви свакако имате у виду разликовање између „јаке присутности“ (доминације) и „апсолутне владавине“ титоизма?! Нити сам ја то подразумевао (зашто бих?) нити сте Ви, по свој прилици, све до сада имали у виду ово разликовање. Ако и јесте, требало је одмах да га наведете, у свом првом обраћању, а не да чекате заоштравање мог аргумента. Да не буде забуне, мени је драго што сам Вам помогао да бар мало осветлите властиту идеолошку ноћ у којој су сва одређења титоизма црна; у томе се, уосталом, огледа срж, мени и Ломпару драгог, сократовског поступка - довести некого до (са)знања постављањем питања, а почетни увид је сазнање властитог незнања у погледу неке ствари.

На жалост, ово разликовање не решава Ломпаров (и Ваш) проблем. Јер, Ломпар се не представља (а и Ви га у томе следите) као неко ко је само умерени и пасивни присталица идеологије супротстављене доминантној (антититоиста против титоизма), већ као неко ко је у томе СУБВЕРЗИВАН, ко попут Сократа и Паскала (а ја додајем Спинозу) активно ради на њеној унутрашњој разградњи. Али, неко ко је субверзиван попут ових великих мислилаца и људи мора трпети последице тог деловања, мора, попут њих, бити маргинализован, цензурисан или екскомунициран. А ако је владајући поредак ауторитаран, а још више тоталитаран, а његова критика крајње субверзивна по тај поредак, он ће бити осуђен на затвор (или смрт). За почетак свега, очекује се да му књиге буду забрањене или бар да буде на маргини јавног живота (ако је реч о „демократским“ начинима цензурисања).

Међутим, ништа од тога не важи код Ломпара. Он, као „субверзивни антититоиста“ не само да није маргинализован или екскомунициран (још мање да лежи у затвору) у („тоталитарном“ или „ауторитарном“) „титоистичком“ поретку, већ је солидно етаблиран професор на „титоистичком Универзитету“, носилац јавних функција у „титоистичким“ идеолошким апаратима и њиховим комисијама (у новинама, на радиу, секретаријатима за културу итд.), на крају, интелектуалац чије књиге објављује (претпостављам) „титоистичка“ издавачка кућа?! О овој драстичној перформативној, а затим и моралној, лажи се овде искључиво ради. Код његовог учитеља Николе Милошевића се, као што рекох, појављује слична противречност, али ипак у мање заоштреном облику (зато сам у почетном тексту рекао да, док је Милошевићева критика антикомунизма гротескна, дотле је Ломпарова карикатурална). Из историје оног стварног титоизма није ми познат ниједан случај да је неко, као радикални, па и умерени антититоиста, имао и најмање сличну судбину. Стога се бојим да ћете и даље морати да се бавите овом ломпаровском антиномијом, његовим антититоистичким sui generis. Оним тешким (кантовским) питањем како је ломпаровска егзистенција уопште могућа. Додуше, Ви сте рекли да се више нећете јављати, али није проблем, можете решавати овај проблем и сами са собом. Важно је само да га неко напокон реши. Тај вала заслужује Нобелову награду из логике.Вредело би само због њега је измислити!

Видим да ме упорно испитујете о мом запослењу на Мегатренду, са нескривеном жељом да ми тамо видите леђа. Искрено речено, не бавим се тим питањем откуда ја на приватном универзитету јер, као што видите, интензивно се бавим питањем откуда Ломпар на титоистичком Универзитету и другим титоистичким институцијама. А Ви нећете да ми помогнете да тај проблем решим, него напротив, чините да он постаје све сложенији и непријатнији. Зашто бих Вам ја онда помагао да решим проблем који Ви набацујете у очигледној жељи да скренете пажњу са главног тока расправе? Могу само да кажем, у вези са овим, да је још једна нелогичност мислити да ћете посредно доказати Ломпарову моралну доследност тиме што ћете доказати моју моралну недоследност (чак и да у томе успете). Зато Вам кажем да сте на унапред са овим приступом на погрешном трагу. Ако Вам је уопште циљ да одбраните Ломпара, а не (само) да дезавуишете мене. То је на начелној, логичкој равни. А чак и кад бисте могли да се приближите решењу ове нелогичности, наишли бисте на следећи проблем - битна разлика између Мегатренда и државног Универзитета у систему високог образовања, и мог и Ломпаровог положаја у јавном животу. Јер, нити је Мегатренд основни део тог „титоистичког“ система високог образовања (у коме Ломпар има „ситуирану“ егзистенцију), нити сам ја, као комуниста, носилац значајних јавних функција у једном либерално-капиталистичком поретку. Када ме видите да у овом систему будем имао бар неку сличну позицију коју има Ломпар, слободно ме разапните на зид срама! На крају, Ваше називање Мегатренда „неолибералним“ и „глобалистичким“, ако сте под тим мислили на тамо доминантну идеологију, не стоји. Поготово не важи за факултет на коме радим, на коме ми је тешко да уопште идентификујем некога као „неолиберала“ и „глобалисту“ (нарочито декларисаног), док патриотски, националистички и антиглобалистички оријентисаних има доста. „Другој Србији“ тамо пролаза нема! Али, пошто сам сигуран да је Вама све ово јако добро познато (јер како то не бисте знали када знате назив мог рада из зборника факултета?!), нема потребе да Вам даље објашњавам. А са „културном револуцијом“ и „ходом кроз институције“ можете се поигравати, немам ништа против, чак у томе показујете мени симпатичну лакоћу језичког изражавања карактеристичну за оне који доста говоре, често духовито и паметно (не мора на овом месту). Или пишу.

С друге стране, како да Вам одговарам на Ваше питање о мом ангажману на Мегатренду када Ви нисте одговорили ни на питање о мом изостанку са државног „титоистичког“ Универзитета (мада морам да Вам се захвалим на имплицитном признању да томе није узрок моја стручна некомпетентност)?. Тачније, у складу са опште прихваћеним критеријумима „научности“ којима сте, јер тако, посвећени, одговорили сте позивањем на „ђаволску“ работу. Када нешто не може рационално да објасни човек се обично позове на Божје чудо, а ако је ствар по њега лоша, на „ђавољска“ посла. Стога сте лепо рекли, сасвим прецизно, „не ЗНАМ“. „Немам рационално објашњење, па ћу дати ирационално“. Иако сам Вам понудио један рационални аргумент који би могао читаву ову полемику одмах да разреши. Он се, просто речено своди на следеће (мало је непријатно говорити о себи, али нисам ја потегао питање моје универзитетске каријере, већ Ви): ја нисам, као радикални комуниста, на данашњем државном Универзитету зато што доминантна идеологија на том Универзитету није комунистичка, самим тим, ни титоистичка (искључили смо могућност моје некомпетентности). Напротив, великим делом је она антикомунистичка и антититоистичка. Присуство и утицај Ломпара и многих других на овом Универзитету најбољи је доказ за то. Или, другачије речено, да је државни Универзитет титоистички, ја бих, као деларисани титоиста, вероватно био на њему а Ломпар, као субверзивни антитоиста (ако то заиста јесте), вероватно не (што је и био случај са некадашњим истинским субверзивним антититоистима). Исто важи у погледу „титоистичког“ карактера осталих друштвених институција којима Ломпар припада, а ја не. Све је ово, наравно, вођено претпоставком да Ломпар није титоиста а да ја јесам титоиста (без ње, врата параноји би била широм отворена). Али, Вама и другима је свакако тешко да прихватите ову рационалну аргументацију, потпуно вас разумем.

Ваша ирационалност има, међутим, рационално објашњење. Претпостављам да би се ту могла искористити милошевићевска психологија (не)знања. Тешко је прихватити да у државном Универзитету и осталим институцијама „успостављени начин мишљења“ није титоизам. Јер, то је пукотина коју ви несвесно десно не смете дозволити у вашем „мисаоном“ систему, пошто би она могла да доведе до његовог потпуног урушавања. Логика тог (само)урушавања је неумољива. Наиме, ако те институције нису у идеолошком смислу титоистичке, онда ни они који у њима доминирају, а против којих Ломпар наводно субверзивно делује, нису титоисти?! Али, ако они нису титоисти, онда ни њихова прича о „колективној српској кривици“ (и пратећи аутошовинизам), који су сасвим извесни у њиховом дискурсу, није титоистичка?! Ако није титоистичка, онда није ни коминтерновска, па затим ни јудео-масонска, на крају ни сатанска. Не кажем да Ви крећете у својој конструкцији од овог краја (односно, почетка), али они екстремни примерци теорије о (антисрпској) завери виде у једном хомогеном блоку и континуитету Сатану, јудео-масонерију, Коминтерну, титоизам и „Другу Србију“, све одреда на истом, трансисторијском задатку уништења боголиког српског народа .Они умеренији укључују се негде од треће карике овог ланца „закључивања“ (од Коминтерне). И зато испадање оне крајње карике, одлучујуће у повезивању титоизма са завером против Срба (и мржњом према њима), које доводи до увида да припадници „Друге Србије“ (ипак) нису титоисти, треба некако избећи. По милошевићевској психологији (не)знања, као једној примењеној варијанти психоанализе, та траума би вероватно требало по сваку цену да се потисне у (десно) несвесно. Али, оно непријатно потиснуто, као што се у психоанализи зна, има тежњу да избије на површину. И тим јаче што више избегавамо његово рационално разрешење (што је овде случај). Оно се на површини (десне) свести стога нужно испољава у разним облицима ирационалности.

И тако се враћамо на ону „ђавољску“ работу, односно „лукавство“. Несвесно десно се не сме признати да на државном Универзитету нису доминантни титоисти, јер иначе неће моћи да се одржи Ломпарова генерална теза. Зато се мора упорно, противно свим рационалним аргументима, тврдити да они ЈЕСУ титоисти. Међутим, пошто се емпиријска чињеница изостанка једног декларисаног титоисте са тог Универзитета не уклапа у ову ирационалну схему, њу ћемо објаснити тиме да овим титоистима заправо не одговара да и у јавности буду виђени као титоисти, па се зато ПРЕРУШАВАЈУ. Нејасно је због чега им то не одговара ако се већ тврди да је титоизам „успостављени начин мишљења који се може пратити у свим видовима живота“. Али, ко мари за чињенице и логику! „Титоисти се вешто прерушавају и њихов прави идентитет је доступан само нашој десној свести. Они чак смишљено одбијају да на Универзитет приме једног декларисаног титоисту који би могао да их разоткрије. А можда га чак намерно шаљу на сајт НСПМ-а да би ослабио позицију једног истински субверзивног антитоисте који им на Универзитету смета, и то баш нападним говором како на Универзитету не само да не владају титоисти, него да владају антититоисти, да би што боље прикрио потпуно супротно стање ствари, владавину титоиста? Идемо даље. Можда је и један од момената ове полемике, који је добио највише публицитета, такође њихова ујдурма; можда је Антонић титоиста који је намерно подметнуо Ломпару став да су титоисти бубашвабе да би у јавности била скренута пажња са њиховог расизма и терет те оптужбе бачен на нас, њихове противнике? Можда се све ово дешава намерно у овом тренутку? Јер, зашто Калик није раније реаговао када је видео Антонићев приказ (какве везе има што Ломпар није реаговао, треба одлучно рећи онима који покушавају да са Калика, пардон Антонића, скину одговорност за овај смишљени фалсификат)? Можда иза свега овога стоји „нека партијска машинерија“, како са зебњом и можда с правом запита један коментатор? Која за крајњи циљ има Ломпарово уклањање са Универзитета? Неко ће можда питати зар није титоистима било једноставније да се уместо овако испосредованог пута Ломпар просто уклони са Универзитета? Треба им рећи: не, што једноставније, то провидније; јавност би одмах помислила да је реч о прогону на идеолошкој основи. Зато су морали што посредније, прво Антонићев приказ, затим послати Калика на Мегатренд, и оданде напасти Ломпара. И онда све ово, целу операцију, јавно и отворено рећи на сајту НСПМ-а како би се она смишљено обесмислила оптужбом да је неко ко то тврди ирационалан, тачније, параноичан? Треба отворено саопштити целу заверу да би се завера прикрила. А важан део завере је и да је „Свесно десно“ такође титоиста који симулира полемику са Каликом, јер као што видите, он је покренуо важно питање Каликовог ангажмана на Мегатренду, да би се и тај део завере, тобоже случајно, открио? Тачније, „Свесно десно“ је сам Калик. А ако се „Свесно десно“ ипак поново огласи, мада је јавно рекао да неће, тек онда знајте да је то Калик, јер тада њихова полемика одржава привид да је реч о неком стварном сукобу, иако је он смишљено инсцениран. Зато не треба да му верујете ако то учини. Ништа није случајно, драги читаоци. Све је ово једна велика, ђавољска завера титоиста против антититоиста“.

Све ово сам рекао да у ову заверу не бисте поверовали. Као ни у ону о Сатани, јудео-масонерији, Коминтерни, титоизму и „Другој Србији“ као једној исконској завери против Бога, Христа и Православља (а тиме и Српства и Светосавља). Јер у крајњем рачунам на вашу рационалност која ће се побунити и рећи да је све ово ипак параноја. Горе је суманута „логика“ оваквог начина „мишљења“ (nous-a), оно његово„пара“ које доводи до тога да се све уклапа иако се ништа стварно не уклапа. Она и иде ка томе да радикално уздрма ову темељну веру у стварност коју опажамо и како је опажамо. И док рационална особа свакако не верује свему што види (то није спорно), параноична од вас захтева да не верујете ничему што видите. Све емпиријско је привид и обмана, права стварност је потпуна супротна томе. А када се једном крене са причом о прерушавањима, тој причи нема краја. Свака емпиријска чињеница која томе противречи у оваквом систему се изокреће у његово потврђивање, по принципу: „Ма управо је то доказ да су они, вешто су се прерушили“. Професорка са којом сарађујем, иначе психолог, причала је о једном случају параноје: човек је умишљао да је мртав и никако се није могао разуверити. Терапеут га пита: мртви не могу да крваре, јер тако? Овај каже: Јесте. Онда терапеут брзо узме иглу и убоде га, па га пита: Јер видиш да крвариш, да ниси мртав, зар не? Овај му мртав хладан одговори: Вала, сада видим да и мртви могу да крваре?! Заиста, зар управо незнање и супериорност над чињеницама није најбољи пут ка па, па, параноји?

За разлику од мене који се користим „посредним“ и „ненаучним“ изворима у процени теоријске вредности Ломпаровог дела (у која спада и текст једног угледног професора Универзитета), имам утисак да сте се Ви о теоријској вредности дела Николе Милошевића користили непосредним и научним изворима какви су (ауто)биографски детаљи из његовог живота. Свака част, показали сте завидни ниво методолошке свести! Још више, успешно сте применили методологију којом се користио Милошевић на њему самом, тако да не сумњам да би њему било веома драго када би могао да види како узорни методолошки обрасци које је он поставио настављају да се примењују и код његових следбеника. A међу најважније спада управо овај, коришћење (ауто)биографских детаља из нечијег живота. Јер, тамо се крије „психологија знања“ која је кључ за процену теоријске вредности неког дела, како је учио професор Милошевић.

Тако, рецимо, уместо непотребног бављења посредним и ненаучним изворима какви су „Капитал“ или „Рани радови“, о научној вредности Марксовог дела најбоље ћемо сазнати прекопавањем по његовим писмима или биографемима. Као што ћемо о политичкој филозофији бољшевизма суштинску ствар сазнати из приче о Лењиновој пљачки банака, а не споредних и ненаучних извора какви су његови списи „Држава и револуција“ или „Шта да се ради?“. Захваљујући овој причи из Лењиновог живота, Милошевић је, по властитом признању, доспео у жижу „пре свега политичке, а тек онда културне јавности“. Следеће место из једног његовог интервјуа овде је врло занимљиво: „...Рано сам постао дисидент у теоријском значењу тог израза. Дакле, искорачио сам из тог зачараног круга и, наравно, имао критичку дистанцу према како старом тако младом Марксу. Међутим, оно што је на неки начин то и такво моје бављење филозофијом довело у неку врсту жиже, пре свега политичке, а тек онда културне јавности - било је моје бављење политичком филозофијом бољшевизма. Када се распламсала расправа поводом пљачки које је организовао Лењин како би попунио испражњену партијску касу, догодило се да за мене чују многи људи који никад о мени чули не би. Па, између осталих, друг Јуриј Андропов, који је тада био први човек Совјетског Савеза, и који је захтевао да због критика на рачун друга Лењина будем истеран с посла, ухапшен и шта све не!“ (Глас јавности, 21.6.2002.). Ако већ следимо милошевићевску методологију „психологије знања“, и ако већ прихватамо аутобиографске детаље као теоријски битне изворе о нечијем делу, морамо и овај интервју узети као извор за процену теоријске вредности Милошевићевог дела. Овде се, на крају, спомиње место које сте и Ви навели, а које треба да потврди и илуструје снажан субверзиван карактер Милошевићеве мисли.

Али, ту аферу на линији Андропов-Милошевић треба читати у целини контекста чији су претходни елементи наведени у самом овом интервјуу, и полазећи првенствено од њих. И читати их симптомално, сасвим у складу са Милошевићевим симптомалним читањем Маркса или Лењина. Шта нам, с обзиром на „психологију знања“ овде Милошевић каже, боље речено, несвесно поручује (симптоматика нужно упућује на несвесно)? Пре свега, да је његов практичан сукоб са Андроповим, односно Совјетским Савезом, само логичан исход и круна његовог „теоријског“ раскида са марксизмом који се десио веома „рано“. И то марксизмом у целини, дакле, не само „старим“, већ и „младим“ Марксом. Први проблем који се овде јавља је што нам нису познати „теоријски“ продукти овог Милошевићевог „раног дисиденства“ у односу на марксизам, „тог и таквог бављења филозофијом“. Прва Милошевићева књига која се може сматрати „теоријском“ критиком марксизма (и лењинизма) јесте „Марксизам и језуитизам“. Али, она је објављена тек 1985. Да ли нам Милошевић онда жели рећи да је постао антимарксистички дисидент у теорији врло „рано“, у шестој деценији свог живота? Питам се онда када је касно да неко постане дисидент, у седмој, осмој деценији или пак 100. години живота? Или је мислио на „рано“ у ширем, историјском смислу, дакле, пре самог историјског слома Совјетског Савеза који би требало да буде отелотворење марксизма-лењинизма? Али, тада отпада његов култни дисидентски статус као перјанице антимарксизма, јер су многи пре њега, укључујући и много млађе од њега, већ били антимарксисти. А и када се погледа тај шири историјски контекст, у чему је величина бити радикални антимарксиста уочи слома Совјетског Савеза и марксизма-лењинизма као његове доминантне идеологије, дакле, много после ИБ-а, Ђиласа, Praxis-a, Солжењицина, „Солидарности“ итд.? У време „перестројке“ која је била свесно признање кризе поретка и његове идеологије, када је и дискурс о „кризи марксизма“ преплавио Источни блок, а још више нашу јавну и теоријску сцену? И када су готово сви до једног већ били или тада постали либерали ове или оне провенијенције, заступници поновног оживљавања „грађанског друштва“, укључујући и некадашње тврде марксисте, предано радећи на убрзању слома марксизма, сматрајући то јединим могућим и пожељним исходом његове кризе? Заиста, у чему је величина бити „дисидент“ у такво једно време, и са којим моћним противником, идеолошким или политичким, се Милошевић сукобљавао? Са тадашњим Совјетским Савезом који се урушавао у „перестројци“ и немоћно саплитао у Авганистану? Или, свеједно, у време Андропова и других совјетских стараца који су умирали један за другим, а који једном Стаљину, Хрушчову или Брежњеву нису уопште били дорасли? Зашто своју „дисидентску“ величину, своје рано одвајање од марксизма (у целини) о коме говори, Милошевић није демонстрирао много раније, у истинском значењу те речи, значи, бар неких 20 година пре? Али не, он се тада бавио Достојевским, Црњанским и другим темама из књижевности, а последњих година пред „рани“ раскид са марксизмом, дакле, још 1980., филозофијом структурализма. А 1968. га видимо заједно са Praxis-овцима који се никако не могу сматрати антимарксистима, већ само антистаљинистима, као радикални поборници идеја „младог“ Маркса, односно „хуманистичког“ социјализма. А можда Милошевић мисли да је довољно што се није бавио Марксом да би себе прогласио давнашњим антимарксистом? Дакле, ни критиком Маркса, па ипак постати антимарксиста?! Тада би наша интелектуална сцена, иначе препознатљива унутар социјалистичког света по „либералној“ клими, била препуна „антимарксиста“ који су то били самим тим што су се бавили нечим другим а не Марксом. Апсурдно, зар не? Или можда под оним „теоријским значењем“ дисиденства мисли на „теорију“ у старогрчком смислу, на непристрасно посматрање неког садржаја, без практичне намере да се он измени? Па би он могао бити дисидент у дубокој интими свог приватног живота, у којој је обавио раскид са марксизмом, не показујући јавно готово никоме ту чињеницу. Али, онда отпада претензија на радикалност таквог „теоријског“ дисиденства. На тај начин, у погодним околностима, свако може ретроактивно себе прогласити „раним“ дисидентом. Све у свему, много шта је нејасно у вези са овом Милошевићевом исповешћу. Или је, напротив, све јасно? Милошевић даље каже да га је „то и такво бављење филозофијом“ (о којем немамо, као што смо видели, материјалне изворе) „довело у неку врсту жиже, пре свега политичке, а тек онда културне јавности“ посредством „политичке филозофије бољшевизма“. Било би логично да, ако се већ озбиљно бавио филозофијом, и на том пољу постигао значајне резултате, прво дође у жижу уже, филозофске јавности, па онда нешто шире, културне, и на крају најшире, политичке. Али не, код њега је обрнуто. Вероватно је у томе специфичност „тог и таквог“, милошевићевског бављења „филозофијом“. А ако је, по властитом признању, доспео у жижу дневне политичке јавности посредством „политичке филозофије бољшевизма“, није ли логично да и та „филозофија“ буде превасходно дневно-политичка? На нивоу неког скандала који потреса дневну политичку јавност? Таква је и била. Опсцена Милошевићева прича о Лењиновој пљачки банака лансирала га је у дневно-политичку орбиту. Шта је још остало него да се, у маниру трача, покуша оскрнавити још увек неокаљан Лењинов лик, у тренутку када се Совјетски Савез већ налазио у озбиљној кризи, а много после дестаљинизације? И свакако после „Солидарности“, али с њом у истом правцу, ка рушењу пољуљаног совјетског социјализма?

О каквој филозофској теорији и о каквом нивоу методолошке свести може бити речи код покушаја да се једна политичка филозофија анализира преко одлучујућег позивања на моменте из живота једног од њених аутора у стилу данашњих таблиода? Ако је ишта оригинално у Милошевићевој „психологији знања“, онда би то могла бити оваква таблоидизација филозофије. Јер, има ли икакве разлике између наслова „Филозоф у лудници!“ (који је освануо пре пар година у „Куриру“) и „Лењин пљачкао банке!“ или „Маркс испсовао Ласала!“. Да не буде непоразума, нико не спори да и податак да је Лењин отимао новац или да је Маркс уз псовку напао Ласала (претпоставимо да су потпуно веродостојни) не може бити узет у обзир приликом анализе марксизма или лењинизма. Спорно је 1. када се ти подаци не тумаче на адекватан начин, 2. када се читава прича о марксизму и лењинизму сведе на њих (и њима сличне), и 3. када се они износе у форми коју је користио Милошевић (па се целом подухвату да потказивачки карактер). Превиђање нечијих теоријских дела и скретање пажње, у доста вулгарном стилу, на извесна места из живота аутора којима се бавимо, са острашћеном претензијом да се тој работи да „теоријски“, а не (само) дневно-политички значај (о чему је изгледа код Милошевића једино реч), јесте оно што је недопустиво. У најбољем случају код таквог покушаја се ради о приземној дневно-политичкој пропаганди, а не о озбиљној теорији (макар била антимарксистичка, није спорно). То је исто као када бих ја у овом спору свом почетном тексту дао наслов „Професор Универзитета јавно назвао неистомишљенике бубашвабама!“, целу своју тезу вртео око тог места, на нивоу моралистичког трача (који се, као што сам у тексту изводио, обрће у неморал), и још се потрудио да она дође до јавних гласила. С правом бисте рекли да је све то непримерено једном спору који треба да одржи известан ниво, и да се може разумети једино у контексту дневно-политичке пропаганде.

А Милошевићева властита методологија, како смо већ више пута могли да видимо, на крају може да се окрене против њега самог. Па да се иза непосредованог упирања прстом у Лењиново „пљачкање“ банака са нескривеном тежњом да се Лењинова личност моралистички понизи (и тиме денунцира читав лењинизам), открије неки Милошевићев неморал, или да се иза његовог разокривања Маркса као неуротичара (чиме и марксизам треба да буде послат на „сметлиште историје“) открије нека Милошевићева неуроза. У психологији (знања) то би се могло означити као Милошевићева пројекција, као један посебан психички одбрамбени механизам који је код њега на делу. Ми нећемо ићи толико далеко, само ћемо рећи на ту могућу косеквенцу која иманентно следи из Милошевићевог приступа, која му се може вратити као бумеранг, као (ауто)деструктивни учинак психологистичког метода у вредновању неког знања; и то је граница која нас одваја од Милошевића, остављајући њега и оне који на сличан начин закључују о дубокоумним теоријским и политичким пројектима у плићацима паратеоријског и дневно-политичког (пропагандистичког) бућкуриша. На крају, али не и најмање важно (напротив), споменимо Милошевићево признање, у вези са овом пропагандистичком епизодом о Лењину „лопову“: „...догодило се да за мене чују многи људи који никад о мени чули не би“. Укључујући и „свемоћног“ Андропова као генсека „свемоћне“ совјетске комунистичке партије који је наложио уклањање Милошевића са Универзитета. Па не крије ли се овде суштина читаве ове приче?! Није ли нам овде као на длану јасна тајна Милошевићевог успона у дисидентско сазвежђе, и родно место настанка његовог култа личности који се, као што видимо, и даље слави и обожава на нашој јавној интелектуалној сцени? Истина која је потиснута и табуизирану у његовом култу? Дакле, по властитом Милошевићевом признању, поновимо још једном, многи људи никад не би чули за њега да није било оне антилењинистичке дифамације.

Нисмо ли овде на корак до закључка да је ова дифамација и пласирана да би се Милошевић, у позно доба, (само)промовисао у дисидента, и некако докопао ширег, па и међународног публицитета? Али, оставимо ову милошевићевску психологију (не)знања, нека се тиме баве они који прихватају такву методологију и тиме показују завидан ниво методолошке свести. Довољне су нам тврде емпиријске чињенице. Неким аутентичним дисидентима нису били потребни овакви маркетиншки поступци да би постали познати у међународној јавности. Узмимо само Praxis-филозофе. Водили су озбиљне теоријске спорове на линији антистаљинизма, односно антиетатизма и антибирократизма, са совјетским филозофима, и по томе постали познати (наравно, по „злу“) и у круговима совјетског политичког руководства, али и на Западу, обликујући самосвојну филозофску оријентацију, бар на простору социјалистичких земаља. Али, никада им није пало на памет да као аргумент у ТЕОРИЈСКОМ спору, а поготово као одлучујући, користе сирове, а може се рећи и неотесане нападе на Стаљинову личност, или личност неког другог совјетског државника. Строго су водили рачуна да остану у равни теорије и да одатле деструирају принципе етатизма и бирократизма (то објашњава да је био могућ спор са совјетским филозофима и након дестаљинизације у СССР-у, јер су у игри били дубљи принципи). А у критици тадашње југословенске политике па и саме Титове власти такође нису прелазили ову границу, и јавно говорили, рецимо, „Тито је лопов“ или „Тито је диктатор“, иако су у овом случају водили не само теоријску већ и драматичну практичну борбу са том влашћу, боље речено, она је водила борбу против њих. Па ипак су постали итекако познати у широј јавности захваљујући овом трвењу (и нашој и међународној). И били су изложени систематским покушајима уклањања са Универзитета да би на крају сам Тито морао да донесе посебан указ о њиховом отпуштању са Универзитета. Делимично су се вратили у академски живот тек после Титове смрти, и тек крајем 80-тих било им је понуђено да се врате на Филозофски факултет (што је већина одбила). Слично важи за остале аутентичне дисиденте који су наступали са немарксистичких, па и антимарксистичких позиција. И они су озбиљно трпели последице тог деловања. И једни и други, у сваком случају, озбиљније од Милошевића.

Како је сад, после свега овога, могуће да се као најсубверзивнији и најдоследнији дисидент (само)прокламује и (само)промовише Милошевић који никада није избачен са факултета, чије књиге нису забрањиване (напротив, биле су уредно објављиване) и који у ширу међународну јавност доспева тек почетком 80-тих, на основу једне антилењинистичке денунцијације?! О овој милошевићевској антиномији се овде ради, слично оној ломпаровској. Неспретан и слабашан је покушај да се на ову антиномију одговори помало гротескним увођењем у игру Андропова, Љубичића и Деретића. Јер, одлучујуће питање је зашто Милошевић на титоистичком Универзитету, као радикални амтимарксиста и антилењиниста (па вероватно и антититоиста) није био изложен нападима раније, док је Тито био жив, не само од стране Совјета него ни од Тита, или бар не у оној мери у којој су тим нападима били изложени аутентични дисиденти? Док су ови критиковали Титову власт, у овом или оном виду, увелико за време Титовог живота, Милошевић је не критикује ни после његове смрти. Баш необично. Уместо тога, изабрао је за мету Лењина, и то на један вулгаран начин, који не може да произведе ништа друго него оштру дипломатску ноту од стране СССР-а. Јер, та његова јавно изнесена прича о Лењину је отприлике као кад би неко рекао „Мухамед је убица!“ или „Џорџ Вашингтон је зликовац!“. За исламски свет је Мухамед, а за Американце Џорџ Вашингтон, исто оно што и Лењин за Совјете. Сигурно да би тада реаговала и влада неке муслиманске земље, односно влада САД.

Али из овога се никаквом акробатиком не може извести закључак да је та Милошевићева острвљеност на Лењина у било каквој вези са теоријом, чак и да је СССР затражио његово уклањање са Универзитета. Никакве теорије овде нема, само непристојног омаловажавања, намере да се укаља углед једне личности и тиме можда произведе ефекат скандализовања који нужно подиже публицитет. У сваком случају, то се десило. И ако се то десило, на крају, зашто није избачен са факултета, под претпоставком да су Адропов и Љубичић толико моћни или да су се заиста намерачили да уклоне Милошевића?! Није одговор онај који сте предложили, јер они у овој варијанти, бар првобитно, очигледно нису хтели да толеришу такво Милошевићево „мишљење“. Како је таквим моћницима могао да се супротстави један обичан декан факултета? И декани факултета у време уклањања дисидентских професора и асистената током 70-тих били су угледни и високо позиционирани у Партији, бар не мање од Деретића, па то није помогло да задрже професоре који су имали подршку наставног особља. Стога је много шта у Вашој (и Милошевићевој) конструкцији нејасно. Остаје по Милошевићев култни дисидентски статус једна непријатна чињеница - Милошевић није никада трпео озбиљне последице свог „субверзивног“ и „доследног“ дисидентског деловања. За разлику од свих осталих. У чему је тајна његовог успеха? Како је могуће истовремено проживети релативно лагодан живот и постати оличење субверзивности у једном „тоталитарном“ или бар „ауторитарном“ поретку? Ова антиномија, колико видим, још није решена. А решење оне горње афере је да се некако ствар слегла, јер се увидело да је реч о обичном, можда и намерно смишљеном, инциденту да би се једна особа (само)промовисала у јавности, који нема дубљу теоријску и практичну основу.

А 1985., када је Милошевић написао своју ПРВУ „теоријску“ књигу на тему (анти)марксизма, више се нико у власти и није бавио одбраном марксистичке идеологије, бар не у оној мери ко раније, ни овде ни у СССР-у. Почели су опипљиви економски и политички проблеми које је требало превасходно решавати. Милошевићева радикална критика марксизма је стигла касно; Маркса више готово нико није бранио. У чему је онда субверзивност те критике? Нарочито када се томе додају чињенице да је, баш негде у време оне антилењинистичке афере, Милошевић постао добитник Октобарске награде Београда и награде „Исидоре Секулић“. Он је те награде, наравно, одбио; тешко су се уклапале у пројекат који је почео да остварује, а то је изградња имиџа највећег антимарксистичког дисидента у Југославији. Али, чиме је Милошевић уопште заслужио ове високе друштвене награде? Можда својом „доследном субверзивношћу“ спрам владајућег поретка?!

Из свега овога изгледа да се намећу следећи закључци:
1. Никола Милошевић никада није био субверзивни антититоиста
2. Никола Милошевић је постао „субверзивни“ паратеоријски антимарксиста у време слома марксизма као доминантне идеологије

Није ли нам, стога, неопходно једно превредновање овог култа Милошевићеве личности? Поготово када се зна да је Милошевић многе од наведених података из свог властитог живота, а пре свега онај о његовом „драматичном окршају“ са СССР-ом, својевремено искористио у једном снисходљивом писму упућеном ником другом него америчком амбасадору Мајклу Полту, да би га упознао са својом биографијом, и на тај начин се легитимисао? Колико нам после овога може бити уверљив и лик Милошевића као „субверзивног“ и „доследног“ критичара америчке спољње политике?

Стога нема потреба да призивате Обаму, Тадића и Мићу Јовановића да би решили мој „случај“. Ако већ Милошевић није био протеран са титоистичког Универзитета, мада је био „субверзиван“ и „доследан“ „антититоста“ и антимарксиста, можда би ту нелогичност могао да исправи његов следбеник Ломпар. Он ионако спомиње да је американизам један облик „титоизма“, а овај је, као што знамо, „успостављени начин мишљења“ против кога, као што такође знамо, Ломпар „субверзивно“ делује. Зато, много пре решења питања моје маргиналне маленкости, очекујем да, због овог страховите антиамериканистичке субверзије, Обама пошаље захтев Тадићу да изврши притисак на Ковачевића да отпусти Ломпара са Универзитета. Не сумњам да ће га они, као „титоисти“, испунити, или се бар потрудити. А за почетак очекујемо неку аферицу по том питању!

Polemika o (anti)titoizmu (1)

2009-06-08T08:04:00.000-07:00

Anti-titoisti

(O Lomparovoj kritici titoizma)

„Teorijski“ nivo desničarkog antititoizma i antikomunizma, naročito kod nas, karakteriše drastična površnost i nesolidnost. Za razliku od ovih parateorijskih produkata, ozbiljne kritike „totalitarnog“ (sovjetskog) ili „autoritarnog“ (jugoslovenskog) socijalizma dolazile su uglavnom sa levice. Nije mi poznata kritika nekada postojećih socijalističkih poredaka koja se, po dubini uvida, može porediti sa, na primer, onim što je ponudila Praxis filozofija ili Frankfurtska škola. Tako je, na primer, kritika koju je kod nas preduzeo Nikola Milošević, a koju mnogi smatraju najozbiljnijim poduhvatom ove vrste, pre kritizerstvo nego teorijski respektabilna obrada predmeta kritike. Ona se kreće više na nivou ideoloških opštih mesta, karakterističnih za antikomunizam ili antistaljinizam, kojima se nalaze problematična uporišta u Marksovim, Lenjinovim ili Staljinovim tekstovima, ostajući izvan pažljivog studiranja i podrobnog tumačenja opusa ovih autora. Još problematičnije, čitava Miloševićeva konstrukcija počiva na teorijski (filozofski) sumnjivoj poziciji „psihologije znanja“ koja ne uzima u obzir, a još manje se suočava, sa od ranije prisutnom filozofskom kritikom psihologističkog metoda. Na kraju, oko ove kritike se više digla kvaziintelektualna prašina koja je Miloševića proizvela u uzornog predstavnika disidentske teorijske scene, nego što je tako formiran sud prošao proveru i zadobio saglasnost stručne filozofske javnosti. Da ne spominjemo činjenicu da se ova (samo)promocija Miloševića u vodećeg kritičara marksizma, lenjinizma, staljinizma i svih ostalih antikomunizama, dešava tokom 80-tih, kada su manje-više svi viđeniji intelektualci, koji su do tada bili tako orijentisani, digli ruke od marksizma i komunizma. Kada je čak postalo pomodno biti antimarksista ili antikomunista. Ova činjenica baca senku na Miloševićev gotovo kultni disidentski status, stečen u našim „intelektualnim“ krugovima. Jer, po čemu su moralna hrabrost i intelektualna veličina biti antikomunistički disident u vreme sumraka komunizma? Valjda bi suprotno pre trebalo da imponuje, biti interesantan i pronicljiv branilac komunizma u trenutku njegove izloženosti političkoj i ideološkoj antikomunističkoj hajci, koja se sa kapitalističkog Zapada survala na svet socijalističkog Istoka. I čije su posledice bile razno-razne „disidentske“ grupe koje su tražile restauraciju ovog ili onog starog, istorijski prevaziđenog društvenog poretka, od „građanskog društva“ do tradicionalne etničke i religiozne zajednice.

(Zlo)duh titoizma

Ali, i ovo površno Miloševićevo kritizerstvo je beskrajno dublje od kritike titoizma koju promoviše njegov deklarisani sledbenik Milo Lompar...

(ceo tekst na sajtu Nove srpske političke misli)

Povratak socijalizma?

2008-11-23T15:00:00.000-08:00

Povodom finansijske krize koja je potresla Ameriku, a zatim se prenela na Zapadnu Evropu, preteći istovremeno ostalim područjima sveta, čuju se različiti glasovi. Jedni govore samo o ozbiljnoj krizi američke moći, drugi o krizi čitavog liberalnog kapitalizma, a neki misle da su obe stvari trenutno na delu. Nije sporno da su svi oni na neki način u pravu. Ali, samo se retki usuđuju da govore o dugoročnoj krizi kapitalizma uopšte, unutar koje je aktuelna finansijska kriza samo jedan od simptoma njegove (auto)destrukcije.

Tako je, u vreme kada su euforične apologete liberalnog kapitalizma slavile ideju o njegovom definitivnom trijumfu u svetskoj istoriji, američki sociolog Imanuel Volerstin upozoravao da se, naprotiv, već duže vremena odvija upravo kriza svetskog kapitalističkog sistema, uključujući i njegov liberalni model. Po njemu, kapitalizam poslednjih decenija ulazi ne samo u jednu od uobičajenih vlastitih kriza, već u temeljnu, sistemsku krizu. Primarni uzrok krize je što se kapitalizam proširio na čitav svet, i više ne može da se reprodukuje, kao do sada, na osnovi eksploatacije periferije sistema. Doći će do neminovnog jačanja unutrašnjih protivrečnosti između rada i kapitala, koje će na kraju uzrokovati slom samog sistema. Možda su Volerstinove procene preterane, ali one se prethodno moraju ozbiljno uzeti u razmatranje. Na žalost, tek danas se otvara prostor za takvu racionalnu raspravu, kada se liberalne dogmatike, bar deklarativno, odriču čak i njeni nekadašnji vodeći promoteri (npr. Fukujama i Soroš), demonstrirajući pri tom zavidno odsustvo svesti o vlastitoj odgovornosti.

Simpatično je, međutim, kako oni poslednji preostali vernici u liberalnu dogmu tumače smušenu reakciju američke države na finansijsku krizu. Za njih je panična intervencija američke vlasti zapravo pouzdan znak da je Amerika na „opasnom“ putu ka „socijalizmu“, i naravno, „totalitarizmu“. Da bi prikrili poražavajuće efekte vlastite ideologije, čije sleđenje je i dovelo do aktuelne krize, liberali recikliraju ofucane antikomunističke stereotipe, verujući da će uterivanjem straha od alternative još jednom vezati ljude za postojeći neodrživ sistem. Sve ono što odstupa od kanona potpuno slobodnog tržišta, namah biva etiketirano kao „socijalizam“, sa svim negativnim značenjem koje ta reč treba da pobudi.

U svakom slučaju je dobro što se neki pojmovi, poput socijalizma ili marksizma, nakon višegodišnjeg ideološkog zaborava, ponovo javljaju u našim diskusijama. Ipak, problem je što se oni konfuzno upotrebljavaju, što ne treba da čudi; slično buđenju iz dubokog sna, mnogi su još uvek pometeni, dolazeći polako (samo)svesti iz prethodnog stanja dogmatskog dremeža u kome kapitalizam nije imao alternativu. Jer, socijalizam ne može da se izjednači sa državnim intervencionizmom, pogotovo kada je reč o (defanzivnoj) intervenciji kapitalističke države. Socijalizam nikada nije, niti može biti instaliran odozgo u kapitalizam, od strane njegove vladajuće klase, pošto on podrazumeva radikalne pokrete masa odozdo, pod čijim pritiskom dolazi do temeljne promene društvenog sistema. Drugim rečima, nemoguća je evolucija (makar i državnog) kapitalizma u socijalizam; takva promena je moguća samo revolucijom. A o tome, na žalost, još uvek ne može biti reči u Americi.

Ono što danas čini američka država teško da se može nazvati i državnim kapitalizmom, naročito ako mislimo na nekadašnji projekat tzv. New Deal-a. Uprkos tome što su uzročnici tadašnje krize, koju je pokušao da reši New Deal, manje-više isti kao i danas (dominacija liberalnog modela). Jer, u to vreme je postojala ozbiljna ekonomska teorija (Kejnzova) i politička elita (na čelu sa Ruzveltom) koji su doveli do ambicioznije strategije izlaska iz krize, i dugoročnijeg stabilizovanja kapitalističkog sistema. I jedno i drugo upadljivo nedostaje današnjoj Americi. To i nije toliko loše; državni kapitalizam je bio način popravljanja, ali i očuvanja kapitalizma, u situaciji rastuće socijalističke pretnje, iznutra i spolja. Radničkoj klasi je omogućeno da živi manje lošije nego u liberalnom kapitalizmu, kako bi se pridobila da ipak ostane u kapitalizmu, ne težeći njegovoj revolucionarnoj izmeni.

Danas u Americi nema elite koja može da osmisli značajnije popravljanje sistema. Ostaje još samo da trenutno dezorijentisane mase obespravljenih i eksploatisanih postanu dovoljno svesne da kapitalizam kao takav ima alternativu, i da se organizuju u radikalan društveni pokret. To će biti onog trenutka kada kao smisao sebi postave ne da žive manje lošije nego danas, nego da konačno žive dobro. Jedino tada će izbeći da budu iscrpljivane na klackalici između liberalnog i državnog kapitalizma. U suprotnom, što reče Volerstin, uopšte nije izvesno da će kriza kapitalističkog sistema dovesti do nekog boljeg društvenog poretka. Na današnjim generacijama je da odrede pravac promene. Stoga odavno zaboravljena parola „Socijalizam ili varvarstvo!“ kao da ponovo dobija na aktuelnosti.

Fakultet za kulturu i medije, Univerzitet Megatrend

Mario Kalik, objavljeno u "Politici", 24.11.2008.

Markuze o gradjanskoj filozofiji i kulturi

2008-09-30T22:41:00.000-07:00

Markuze se, slično drugim vodećim predstavnicima Franfurtske škole, intenzivno bavio pitanjima građanske filozofije i kulture uopšte, naročito u ranom periodu svog misaonog razvoja. Građansku filozofiju Markuze je, pre svega, tumačio posredstvom njenog najvišeg izraza datog u Hegelovom idealizmu. U Hegelovom mišljenju on je otkrio jedan „pozitivan“ momenat koji, u krajnjem, služi opravdanju postojeće neumne društvene stvarnosti. Ali, i građanska kultura u celini, a ne samo njena filozofija, pojavljuje se kao afirmativna spram ovakve stvarnosti. Međutim, uprkos ovim nedostacima, građanska filozofija i kultura poseduju jedan neotklonjiv „negativni“, kritički momenat, koji omogućava proboj iz okvira građanskog sveta. Stoga je Markuzeova kritika ovih idejnih sistema dijalektička - ona teži da afirmiše njihove „negativne“ momente, nasuprot onima „pozitivnim“, koji afirmišu neumnu stvarnost. To je vidljivo i u Markuzeovom promišljanju Frojdove psihoanalize. Čitav Markuzeov teorijski rad može se razumeti kao traganje za kritičkim potencijalima filozofskog mišljenja i umetničkog stvaranja, i načinima revolucionarne izmene građanskog, kapitalističkog društva.

Polemika o (anti)komunizmu (10)

2008-09-24T15:50:00.000-07:00

Mogu li nacionalisti da prevaziđu sebe?

Taktički, ne i strateški, savez komunista i nacionalista

Drago mi je što je Pavić otvoren za saradnju sa (pravim) komunistima zarad, kako je naveo, ostvarenja socijalne pravde i oslobođenja nacije (države) od okupacije. To su zaista bili i ostali ciljevi samih komunista, i tu nema ničeg spornog. Kao što ratne 1941. za partizane nije bila sporna saradnja sa četnicima, o čemu se danas malo govori. Na žalost, ovaj taktički kompromis tada nije trajao onoliko koliko je trebalo, dok se ne završi borba protiv okupatora, i sledbenici partizana i četnika verovatno se nikada neće složiti oko toga ko je odgovoran za njegovo kršenje. Ali, poučeni tim iskustvom, koje je bilo za partizane teško, a za četnike katastrofalno, možda se možemo danas drugačije postaviti. Jer, situacija nije bitno različita od one iz leta 1941.; jedino nemamo direktno prisustvo strane vojne sile na našoj teritoriji, za čim i nema potrebe, pošto sadašnja vlast, za razliku od one nastale pučom 27. marta, a još više za razliku od slobodarskog dela naroda, sasvim spremno sarađuje sa (novim) okupatorima. Ali, sve ostalo je tu - od presudnog uticaja stranih izaslanika-protektora, preko propagande usmerene na slabljenje otpora okupaciji, do nagrada raspisanih za pomoć u hvatanju nekada komunističkih, a danas nacionalističkih „zločinaca“.

Dakle, ako je Paviću iskreno stalo do prevazilaženja ovog stanja, a verujem da jeste, onda se na tom planu može sarađivati. Ako je za njega, kao za komuniste, danas kao i nekada, glavni neprijatelj okupator, a ne ideološki neistomišljenici unutar vlastite nacije, u komunistima može naći (privremene) saveznike. U svom radu, ponekad u obliku polemika na samoj levici, branio sam ovaj (taktički) savez komunista sa desnim nacionalistima, i za to, od strane, a(nti)nacionalnih levičara, bio čašćavan „epitetima“ poput „socijal-šovinistički šljam“ ili „obična četničina“. Za njih, kao i za liberalne jurišnike „Druge Srbije“, svaki patriotizam nužno je nacionalizam, onda šovinizam, na kraju najmračniji fašizam i nacizam. Za razliku od njih, ja diferenciram ove pojmove - neko može biti patriota, a da ne bude nacionalista, kao što može biti nacionalista, a da ne bude šovinista, ili da bude šovinista, a da ne bude fašista ili nacista. U skladu sa tim, desni nacionalisti, koji danas imaju vodeću poziciju u borbi protiv kvinsliške vlasti (i u koje ubrajam Pavića), po meni, nisu fašisti ili nacisti, uprkos manje ili više prisutnom šovinizmu. Očekujem da će Pavić takođe biti korektan, pa neće više izjednačavati liberale i komuniste. Jer, kao što je za njega sigurno uvreda da ga nazovu fašistom, samo zato što se predstavlja kao nacionalista, tako je i za komuniste uvreda da ih stavljaju u isti koš sa ekstremnim pobornicima i slugama liberalnog kapitalizma, samo zato što se komunisti nacionalistima (pogrešno) čine kao „antisrpski“ orijentisani. Niti su nacionalisti nacisti, niti su liberali komunisti. U svakom slučaju, u razumevanju ovih značajnih razlika Pavić pokazuje izvestan napredak, što uliva nadu da će se neki nesporazumi moći otkloniti.

Međutim, ova obostrana korektnost, neophodna za šire političko delovanje protiv zajedničkog neprijatelja, ne znači zanemarivanje ili potiskivanje bitnih neslaganja između komunista i nacionalista. Taj savez je taktički, ali ne i strateški, jer bi ovaj podrazumevao neku dublju ideološku saglasnost. A o toj dubljoj saglasnosti ovde nema govora. Iako je glavnina mog rada do sada bila usmerena na kritiku ideološke pozicije liberalne, transnacionalne desnice i a(nti)nacionalne levice, na antikomunističke invektive koje neprestano bivaju upućivane iz tabora nacionalističke desnice više se nije moglo ćutati. Naročito kada su se pojavile u direktnom provokativnom obliku kakav je bio Pavićev tekst. Dalje prećutkivanje takvih napada počelo bi da pruža izvesno pokriće već spomenutim a(nti)nacionalnim levičarima koji ne (žele da) vide važnu razliku između patriotski orijentisanog komunizma i nacionalistički orijentisanog antikomunizma. Iako je kritika kapitalizma za komuniste glavni zadatak, naročito danas (što, na žalost, ne uviđa popriličan broj onih koji se deklarišu kao levičari, pa čak i komunisti), to ne znači da se o kritici nacionalizma mora ćutati. Za komuniste je (srpski) nacionalizam danas, doduše, sporedan protivnik, ali ipak protivnik. To naročito važi u ovakvim debatama koje su više teorijske, nego političke prirode. Jer, u njima se rukovodimo (i) imperativima (istorijske) istine i snage argumenata, a ne (samo) trenutne političke celishodnosti. Imajući u vidu te zahteve, na novoiznesene Pavićeve tvrdnje mora se odlučno odgovoriti...

Mario Kalik, ceo tekst može se naći na sajtu Nove srpske političke misli

Polemika o (anti)komunizmu (9)

2008-08-30T13:17:00.000-07:00

Odgovor na tekst Verana Bakotića "Dovršen projekat srpske postmoderne"

Gospodin Bakotić u tekstu objavljenom na sajtu Nove srpske političke misli pod naslovom "Dovršen projekat srpske postmoderne" nastavlja da bezobzirno kleveće ideološke neistomišljenike. To čini u najboljoj tradiciji komentatora nekadašnje "sovjetske Pravde".

To što me je prošli put bez ikakvih argumenata nazvao fašistom, prećutao sam pre svega zbog toga, što procenjujem da polemika ovog tipa, ponekad dozvoljava i prejaku reč, kojoj sam pokatkad i sam sklon. Medjutim, kada Vas neko poput Bakotića u kratkom vremenu, onako usput i bez ikakvih dokaza, nazove i rasistom onda to svakako zaslužuje ozbiljniju reakciju. Pogotovo što za razliku od pomenutog gospodina, moja malenkost ima prilično zavidnu publicističku i novinarsku reputaciju, o kojoj se ovaj lovac na "srpski fašizam i desnicu", očigledno nije informisao.

Jer da jeste pretpostavljam da bi makar izostavio, ovu vrstu jadnog i bednog pokušaja diskreditacije mojih profesionalnih i moralnih karakteristika, o čemu valjda najpotpunije govori podatak da sam u prethodnih 8 godina objavio preko 600 televizijskih intervijua, kao i dve knjige, koje su posvećene istraživanju fenomena globalizma, koji je po mom uverenju fašizam u modernoj tehnološkoj verziji.

Konačno, ako iznesete tako teške optužbe na nečiji račun, u obavezi ste da makar korektno citirate navode iz teksta, koji su vas toliko iritirali. Na ovom mestu čitaocima NSPM, dugujem i jedno pojašnjenje.

Naime, potpuno je nekorektan i netačan zaključak, da sam u odgovoru Bakotiću pokazao spremnost, da "deportujem" njega i Maria Kalika u Hrvatsku. Moja konstatacija bila je samo replika na prethodno izrečenu Kalikovu tezu da za "komuniste internacionaliste nije dovoljna sloboda zasnovana na etnicitetu", kao i Kalikova spremnost da poput Brozovih komunista ponovo diže revolucije po Srbiji. I danas ne vidim šta je sporno u tome što sam pomenutu dvojicu pozvao da svoju borbu protiv fašizma započnu u Hrvatskoj, koja je idelan poligon za dokazivanje čvrstine njihovih ideoloških antifašističkih uverenja.

I još nešto. Bakotić je stvarno dosadan sa tom svojom zaverološkom teorijom o tajnoj saradnji "Druge Srbije i srpske desnice", koji se međusobno podržavaju. To vam je isto kao kada bi ste rekli da postoji jednorog. Njega možete zamisliti, možete nacrtati, ali njega u stvarnosti nema, baš kao i Bakotićevog stvaralačkog opusa.

Milorad Vukašinović, objavljeno na sajtu Nove srpske političke misli

Polemika o (anti)komunizmu (8)

2008-08-30T13:15:00.000-07:00

Nežna duša pesnička – ili staljinistička?

(pitanje za Verana Bakotića)

Ne bih da dodatno povređujem delikatnu, ranjivu psihu Verana Bakotića, koji jednu običnu političku debatu ne ume ljudski da iznese do kraja, već je doživljava kao „vulgarne, uvredljive napade“ na njegovu ličnost – koju, uzgred, uopšte nisam nigde ni pomenuo. Reklo bi se na prvi pogled da je reč o jednoj pesničkoj duši, koju bole sva, pa i najmanja neslaganja sa svojim (pretpostavljam ideološkim) rodom, bilo gde na zemaljskoj kugli, pa ih odmah doživljava lično i veoma traumatično. Zato ovom prilikom i neću da započinjem raspravu s njim – a s njim se do sada i nisam raspravljao – jer stvarno ne želim da ga povredim bilo kakvim argumentom koji se na bilo koji način kosi s njegovim tananim senzibilitetom ili pogledom na svet.

Međutim, čim se oporavi od svoje uzrujanosti, ova pesnička, nežna duša ipak treba da objasni neke stvari koje je, istina, verovatno u afektu svoje ranjene psihe, izrekla. Dakle, treba tačno da navede mesta gde je bilo koji moj tekst bio "šovinistički", "rasistički" "vulgaran", "netrpeljiv prema ljudima drugog porekla" ili dezavuisao bilo čije "etničko", "geografsko" pa čak i "klasno" poreklo. I, naravno, gde sam ga ja to „napao“.

U slučaju da ih ne navede, biće jasno da je ovde na delu ili već pomenuta, prevelika lična osetljivost osobe kojoj je potreban mir staklenog zvona ili, što bi već bilo zabrinjavajuće, samo jedna već dobro poznata metodologija, s korenima iz starih dobrih staljinističkih vremena, da se neko ocrni bez argumenata - ili u nedostatku istih - i da mu se nalepe lažne etikete za potrebe neke (buduće?) ideološke komisije, koja neće morati da čita izvorne tekstove niti da ih predstavi kao dokaze, već će se jednostavno koristiti "nespornim autoritetom" Verana Bakotića.

Nadam se da je ipak ovo prvo u pitanju, jer se za takvo stanje, ako ništa drugo, bar mogu imati simpatije, pa čak i saosećanje.

Za kraj, unapred napominjem da se famozno "čitanje između redova" ne priznaje kao dokaz, već samo direktni citati.

Aleksandar Pavić, objavljeno na sajtu Nove srpske političke misli

Polemika o (anti)komunizmu (7)

2008-08-30T13:13:00.000-07:00

DOVRŠEN PROJEKAT SRPSKE POSTMODERNE

Tekstom "Arheologija ideologije", gospodin Vladimir Milutinović, pokreće niz veoma važnih tema: problem ideologije, vladajuće ideologije, ideološke hegemonije i ideoloških aparata... Pojam ideologije kod nas je izašao iz teorijske, pa čak i iz žurnalističke mode kada je Druga Srbija uspostavila ideološku hegemoniju u obrazovnim i kulturnim ideološkim aparatima - dakle, pre gotovo dve decenije. Tada je Druga Srbija, sa izvesnim zakašnjenjem, u odnosu na globalne teorijske tokove, prigrlila diskurs postmodernizma, diskurs o kraju ideologija i postideološkom društvu. Ako bi se neko, eventualno, usudio da operiše pojmom ideologije, ili, ne-daj-bože, pojmom vladajuće ideologije, bio bi optužen za marksizam, boljševizam ili totalitarizam, rizikovao bi da bude izopšten iz akademskih i kulturnih aparata, kojima, kao što znamo, suvereno vlada Druga Srbija.

Ideologija Druge Srbije, kao vladajuća ideologija srpskog društva, već je bila predmet analiza na stranicama NSPM-a, posebno u tekstovima profesora Slobodana Antonića. Međutim, tekst Vladimira Milutinovića smestio je ovu temu u jedan širi kontekst, na teren opšte teorije ideologije. Čini mi se da je teorijska pozicija gospodina Milutinovića dobrodošla i u analizi konkretnih fenomena, zbog toga što nas sprečava da, fascinirani predmetom analize – u našem slučaju, ideologijom Druge Srbije – previdimo širi društveni ili istorijski kontekst.

A kada je reč o ovom drugom, istorijskom kontekstu, ne smemo zaboraviti da je Druga Srbija relativno nov politički projekat, nastao u prvim godinama rata, cepanjem do tada homogenog političkog tela srpske intelektualne i političke elite. Danas se, uglavnom, previđa uloga najznačajnijih eksponenata diskursa Druge Srbije u Miloševićevoj "antibirokratskoj revoluciji". Da li neko, na primer, pamti slučaj profesora Miladina Životića ? Na početku jugoslovenske krize, Životić je, zajedno sa Blažom Perovićem, osnovao nacionalističku Stranku narodne sloge, da bi sledeće godine prešao na drugu stranu i ubrzo nasledio Radomira Konstantinovića na mestu predsednika nevladine organizacije "Beogradski krug". (Ili, drugi primer: da li se danas neko seća uloge prof. Zage Golubović u "događanju naroda" ? )...

Veran Bakotić, ceo tekst može se naći na sajtu Nove srpske političke misli

Polemika o (anti)komunizmu (6)

2008-08-30T13:09:00.000-07:00

Može li levica već jednom da prevaziđe sebe?

(Odgovor Mariju Kaliku)

Cenim svačiju principijelnost, pa tako i onu radikalnog komuniste kao što je Mario Kalik. Cenim sve domaće levičare koji su odoleli čarima dnevne politike i ostali dosledni onome što su propagirali i pred 20 i pre 30 i pre 40 godina. Međutim, moram odmah Kalika da upozorim da nisam voljan da mu tek tako dopustim da se odrekne zabludele "dece komunizma" (tj. u našem slučaju, titoizma). Možda kao dobar komunistički vernik ne veruje da je Pontije Pilat ikad postojao, da je sve to „opijum za narod“, ali su metodi "pranja ruku" slični.

Kalik kaže da su današnji vlastodršci i "neoliberali" samo biološka, a ne i duhovna deca komunizma. Neće baš biti. Upravo su oni, zajedno sa svim drugim nihilizovanim materijalistima, lažnim ekonomskim „ekspertima“, „tržišnim fundamentalistima“ (kojima nekako ne smetaju tajkunski karteli i monopoli, kao ni širenje zapadnih korporacija uz pomoć NATO trupa) i evro- i amerikanofilima, najvernija duhovna deca titoizma. Oni su deca duhovne pustoši ateiziranog materijalizma, pomešanog sa dozom specifičnog titoističkog hedonizma (uz pomoć bespovratnih kredita zlog, kapitalističkog – ali ipak materijalističkog, dakle neugodno srodnog - Zapada) i savršen primer čemu on neizbežno vodi kod ogromne većine ljudi (čast izuzecima poput Kalika) – upravo onome u šta se pretvorila današnja Srbija. Oni nisu nikakvi ni neoliberali ni kapitalisti. Oni ne znaju ni za poslovni rizik, ni za intelektualnu ili proizvodnu inovaciju. Ali znaju da obezbede uvozne ili druge monopole preko starih veza, da najme „eksperte“ da sve to intelektualno opravdaju, i političare da to „ozakone“, znaju kako da preuzmu kontrolu nad „privatizacijom“ tako da sve bude sve samo ne „slobodno“ i „preduzetničko“. To nije kapitalizam, a ni liberalizam. To je samo pokušaj dece titoizma da nastave svoju vladavinu trenutno najaktuelnijim sredstvima. Problem Kalika i, uopšte, svih poklonika bilo koje ideologije je da shvata reči i etikete preozbiljno i da ih prebrzo i olako koristi. A neki put je reč kao što je, na primer, „mangup“ (u sopstvenim redovima) sasvim dovoljna. Bez ikakve dalje mistifikacije...

Aleksandar Pavić, ceo tekst može se naći na sajtu Nove srpske političke misli

Polemika o (anti)komunizmu (5)

2008-08-30T13:04:00.000-07:00

Reagovanje na tekst Verana Bakotića

Reagovanje Maria Kalika na tekst Aleksandra Pavića, pročitao sam sa zadovoljstvom. Da nije bilo tako sigurno ne bih reagovao na način kako je to prenela Nova srpska politička misao. Nasuprot tome, na tekst Verana Bakotića reagujem nevoljno. Najpre moram da istaknem da sam ga nekoliko puta pročitao i da nisam sasvim siguran šta je pisac hteo da saopšti. Ima tu svega i svačega, od određivanja šta je visok a šta nizak nivo "političke i teorijske kulture", do poredjenja nedavnih protesta beogradske omladine sa buntom iz pariskih predgrađa, zatim pominjanja "evolucije ljotićevaca u neoljotićevce", do konstatacije o "paljanskoj svojti koja je pronašla utočište u Drugoj Srbiji".

Ima tu i drugih "zapaženih" teorijskih dostignuća, poput onog sa početka teksta o "klerofašizmu" i "mondijaliznu" u Srbiji, koji se ako niste znali međusobno, kao dva "diskursa srpske desnice međusobno nadopunjuju, proizvode , održavaju i odražavaju". U celom tom galimatijasu gospodin Bakotić ističe i moje reagovanje na tekst Maria Kalika, nazivajući me "srpskim ekstremistom vulgarne desnice", koji se eto usuduo da usput pomene da komandat Koča Popovič nije bio Srbin.

Ne znam kako je Bakotiću kao "teoretičaru visoke političke kulture i naobrazbe", ostala nepoznata činjenica da je "komandant Koča" rado isticao svoje cincarsko poreklo, za razliku od masonske pripadnosti koju je krio do kraja života, a o čemu ovih dana saznajemo iz "deklasifikovanih dokumenta" , odnosno pisma generala Gošnjaka (koji je bio Hrvat) Titu iz 1975. godine, u kojem se komandant Koča , pominje kao jedan od istaknutijih masona u partiji. Eto takvi ljudi su dizali revolucije po Srbiji, a njihovi idejni naslednici hteli bi ponovo, pošto im izgleda nije dosta srpske nesreće.

Zbog toga gospodinu Bakotiću preporučujem da zajedno sa Kalikom "revolucionarne bune" diže u npr. Hrvatskoj, gde je na delu "otvoreni fašizam arhaičnog tipa". Što se mene tiče sa sobom mogu da povedu i "svitu" gospodina Nikole Samardžića, Teofila Pančića i gospođice Srbljanović. Bio bi to originalnom modelu borbe protiv "vulgarne desnice u Srbiji". Kada bi teoretičaru Bakotiću to uspelo, verujem da bi njegov doprinos političkoj i teorijskoj kulturi u Srbiji bio mnogo zapaženiji. Ovako uprkos pretragama na internetu, njegovo u nauci poznato ime, nisam uspeo da pronađem.

Milorad Vukašinović, objavljeno na sajtu Nove srpske političke misli

Radovan Karadžić - bekstvo od nepravde

2008-08-10T12:48:00.000-07:00

Istina je celina

Ovako glasi jedna čuvena Hegelova misao. Uvid u istinu kao celinu nije temelj samo saznajne, već i praktične slobode; jer, druga je nemoguća bez prve. Celovitost istine ugrožava interes vladajućih elita za dominacijom, budući da njihovo tumačenje događaja, koje služi da opravda ovu dominaciju, razobličava kao partikularno i nedovoljno. Stoga se valja prisetiti ove Hegelove misli u trenutku kada, povodom hapšenja Radovana Karadžića, vladajuće političke snage, unutrašnje i spoljašnje, ponovo pokušavaju kao istinu o ratu u BiH podmetnuti ne celinu, već jedan njen deo. Deo koji je istrgnut iz šireg istorijskog konteksta, koji se nasrtljivo nameće kao njegov celokupan smisao, i koji, na kraju, služi da legitimiše njihovu (do)sadašnju politiku. Moramo se udaljiti od stihije koja u javnosti prati ovaj događaj, od onoga na šta se prinudno usmerava naša pažnja, kako bismo (p)ostali racionalni i slobodni. I moramo uzeti u obzir isključene delove konteksta kako bismo istinski razumeli ono što se forsira kao poznato i očigledno. A danas vladajuće snage tako očiglednim predstavljaju da je u slučaju Karadžićevog hapšenja reč o „zadovoljenju pravde“, na osnovu još uvek dominantne verzije istine o ratu u BiH.

I dok javnost biva ciljano bombardovana trivijalnostima vezanim za Karadžićevo „bekstvo od pravde“, nas zanimaju pukotine koje primećujemo u zvaničnoj „istini“. Nešto u njoj upadljivo nedostaje, čak i ako se prihvati ono o čemu smo tako iscrpno obavešteni - da je Karadžić počinio ratne zločine i da ga zbog toga gone. Kao da ovo neumorno podsećanje podjednako skriva koliko i otkriva. Jer, uprkos toj obaveštenosti, ili možda baš zahvaljujući njoj, nije nam dovoljno jasno kako su ove zločini uopšte bili mogući. Ratni zločini su mogući samo u ratu, samo ako je prethodno počinjen sam zločin rata, odnosno zločin protiv mira. Bez zločina rata nema ni ratnih zločina. Tako se u hijerarhiji zločina pokretanje rata ispostavlja, u odnosu na ratne zločine, kao zločin višeg reda. Ali, ko je odgovoran za ovaj zločin koga nismo dovoljno svesni, za podrivanje mira i započinjanje rata u BiH? Ako nam se Karadžić i rukovodstvo bosanskih Srba pokušavaju predstaviti kao krivci i za ovaj zločin, takvoj „istini“ moramo se suprotstaviti. Ona ne samo da nije celovita istina, već nije ni poluistina; ona je celovita laž. Šesnaest godina nakon početka rata u BiH, uvid u ovu (ne)istinu uveliko je zamagljen naslagama ideološkog zaborava...

Mario Kalik, ceo tekst može se naći na sajtu Nove srpske političke misli; jedan deo teksta objavljen u "Politici", 11.08.2008.

Polemika o (anti)komunizmu (4)

2008-08-10T12:45:00.000-07:00

Trojanski konj Druge Srbije

Diskurs vulgarne srpske desnice ima dva lika: onaj arhaični, koji se ni u čemu ne razlikuje od diskursa istorijskog fašizma (kakav može da se sretne na bizarnim internet stranicama i u sadomazohističkim klubovima diljem Evrope i SAD-a) i, sa druge strane, lik samozvane Druge Srbije, koji se krije iza malograđanske uglađenosti i odavno potrošenih mantri meta-rasističkog projekta multikulturalizma i političke korektnosti. Tekst Milorada Vukašinovića pokazuje koliko je Mario Kalik bio u pravu kada je povukao znak jednakosti između dva lika srpske desnice, kada je pokazao da su "klerofašizam" i "mondijalizam" samo dve strane istog novčića. Međutim, ono što Kalik nije naglasio, a što, zahvaljajući trudu Vukašinovića, sada možemo neposredno da vidimo, jeste to u kojoj se meri ova dva diskursa međusobno nadopunjuju, proizvode, održavaju i odražavaju.

Prvo, moram da kažem da je možda uzaludan, ali u svakom slučaju, hvale vredan napor Kalika da podigne nivo rasprave na šarenim stranicama NSPM-a - časopisa kome, pre svega, treba odati priznanje za toleranciju, pluralizam i otvorenost za drugačije mišljenje. Mada u monotonom medijskom prostoru Srbije, NSPM, kao što sam rekao, predstavlja osveženje i pravu oazu slobodnog mišljenja, naličje ovakve otvorenosti čine pojedinačni ispadi ekstremista (obe) Srbije. Pomenuti ekstremisti imaju mnogo zajedničkih osobina, a ona osnovna osobina, koja "bode oči", jeste nizak nivo političke i teorijske kulture. Zbog toga, nemam nameru da se spuštam ispod nivoa Maria Kalika, tj. na nivo Milorada Vukašinovića, i da prebrojavam srpska krvna zrnca Konstantina Popovića - Koče, Iva Andrića ili Oskara Daviča. Međutim, želim da pokažem, upravo na primeru Vukašinovića i sličnih ekstremista, kakav je mehanizam reprodukcije vulgarne desničarske ideologije već dve decenije na delu, i to na celoj srpskoj medijskoj, kulturnoj, odnosno političkoj sceni...

Veran Bakotić, ceo tekst može se naći na sajtu Nove srpske političke misli

Polemika o (anti)komunizmu (3)

2008-08-10T12:41:00.000-07:00

Reagovanje na tekst Maria Kalika “Dve” Srbije - jedan anti-komunizam

Tekst Aleksandra Pavića kao i pitanja koja u njemu postavlja, doživeo sam kao autorov pokušaj da otvori polemiku o moralnoj hipokriziji kao jednoj od osnovnih karakteristika ovdašnje, ne samo političke već i društvene scene. Za svaku pohvalu je i reagovanje gospodina Kalika. Ako ništa drugo osetio je potrebu da pruži odgovore na ona pitanja koja u Srbiji rado prećutkuju mnogi akteri političkog i društvenog života. Oni to čine iz razumljivih razloga, jer kada bi odgovarali na Pavićevu zapitanost, teško da bi mnogi od njih bez obzira da li su u vlasti ili opoziciji, da ne govorim o NGO, mogli da negiraju činjenicu višegodišnjeg komunističkog partijskog staža, kao neku vrstu danas neprijatnog bagaža, koji je najbolje, bez mnogo objašnjavanja odbaciti.

Da parafraziram Kalika. U pravu je kada kaže da je u Srbiji malo pravih komunista antifašista. I ne samo to- kada čitate Kalikovo reagovanje, ako ste pošteni u elementarnom smislu, sa mnogim tezama ćete se složiti, posebno sa onom da danas Srbijom i u vlasti i u opoziciji deluje "neoliberalna desnica" ( ovde pre svega mislim na ekonomsko socijalna opredeljenja). Podržavam i stav o privatizaciji i ulozi stranih ambasadora. I uopšte, dijagnoza našeg stanja je potpuno tačna.
Kada čitate Kalikovo reagovanje osećate se kao gledalac odlične fudbalske utakmice, čiji tim igra sjajno u polju, stvara šanse , ali nikako da postigne gol. Hoću da naglasim da recept koji Mario Kalik nudi za izlazak iz očigledne krize, najblaže rečeno je sporan, odnosno nešto je nalik leku za bolest, a ne protiv nje.

Naime, čemu vodi parafraza čuvene Marksove teze o "eksproprijaciji eksproprijatora", o levici koja treba da organizuje "pokret otpora protiv vlasti koja je preobučena u kvazidemokratsko ruho". Za mene lično neukusno je poređenje sadašnjih vlastodržaca i heroja Prvog svetskog rata generala Nedića. Ali, možda i to nije najgore, koliko nekako poznato zvuči stara, prilično otrcana fraza o "komunistima internacionalistima", koja je potpuno istorijski poražena upravo na tlu nekadašnje Jugoslavije, gde su samo srpski komunisti bili Jugosloveni a komunisti ostalih naroda bogami bili i ostali veliki nacionalisti. Uzgred budi rečeno neki od srpskih komunista poput Koče na kojeg se poziva i Kalik nisu bili Srbi. Upravo na ovom mestu reagovanja Kalik potvrdjuje Pavićevu tezu o tome da Srbijom danas više nego ikada vladaju komunisti koji su se iz Marksovog preobukli u novo "globalističko" ruho. Jer kakva je principijelna razlika između Tadićeve fraze o "posebnoj odgovornosti Srbije za mir i staliblnost regiona" ( što valjda znači da Srbi ne samo da treba da priznaju Kosovo već i da pomažu Albance u stvaranju "nove države" na našem istorijskom i etničkom prostoru) i Kalikove fraze o "Srbinu radniku kojem je bliži Albanac radnik" (kao da ne postoji i Srbin vernik ili domaćin), uz ekstavagantno teorijsko opravdanje da za srpske komuniste "nije dovoljna sloboda zasnovana na etnicitetu". Baš ovako danas govore i "srpske demokrate", kada nam pričaju briselske "bajke" o Evropskoj Uniji, dok država Srbija ubrzano "odumire", kako piše drug Lenjin a sprovodi drug Solana, koji je, ako se ne varam, bio takođe komunista.

Prema tome, za mnoge od ovdašnjih globalista (duhovnih komunista) sloboda na Balkanu je moguća samo ukoliko je prethodno poražena i ponižena tradicionalna i nacionalna Srbija. To zvuči nekako poznato kominternovski. Čini mi se da je o tome pisao Pavić, a da to Kalik ne želi da razume, po komunističko globalističkoj matrici, da ako govore činjenice , utoliko gore po njih.

Milorad Vukašinović, tekst objavljen na sajtu Nove srpske političke misli

Polemika o (anti)komunizmu (2)

2008-07-26T02:50:00.000-07:00

“Dve” Srbije - jedan anti-komunizam

Aleksandar Pavić je u jednom u pravu - u Srbiji ima malo (pravih) komunista anti-fašista. Ali, gotovo sve ostalo što navodi je manje-više sporno. Jer, ne samo da ima malo pravih komunista anti-fašista nego, takođe, ima malo lažnih, tačnije rečeno, ja ih uopšte ne prepoznajem na javnoj sceni. Koji su to silni, a lažni, komunisti, oni koji sprovode kapitalizam, a pozivaju se na komunizam? Ko se danas tako snažno poziva na tekovine NOB-a, naročito na vlasti? Čini se da se, sem onih malobrojnih (pravih) komunista anti-fašista, na komunizam i NOB niko ne poziva. Oko anti-komunizma u Srbiji gotovo da postoji jednoglasje - na vlasti je neoliberalna desnica u službi transnacionalnih struktura moći, a vidljiviju opoziciju čini etno (i klero) nacionalistička desnica. Dakle, dominira sukob dve frakcije desnice pri čemu im je anti-komunizam zajednički. Prvima smeta komunistički egalitarizam (jer je anti-kapitalistički), drugima komunistički internacionalizam (jer je „anti-srpski“). Ako je Pavić mislio na neke koji se lažno pozivaju na anti-fašizam, na izvesne nevladine organizacije i pojedince koji pripadaju tom ideološkom miljeu, onda je u pravu. Oni jesu lažni anti-fašisti. Da su pravi, podjednako bi se, na primer, bunili protiv preimenovanja Bulevara AVNOJ-a u Bulevar Zorana Đinđića (i uopšte protiv sličnih preimenovanja), kao što se bune protiv rehabilitacije Milana Nedića. Ali, oni nisu komunisti, već liberali, a i tako se predstavljaju.

Direktorka Centra koji u poslednje vreme, u manipualtivne svrhe, posvećuje pažnju sećanju na NOB istovremeno, uoči drugog kruga predsedničkih izbora, piše: „Boris Tadić, Srbija kao otvorena mogućnost, ili Tomislav Nikolić i put ka Albaniji Envera Hodže…A odgovor je samo jedan - demokratija. Suprotno je Severna Koreja, Austrija posle anšlusa, Darfur …”. Ovde se određeni komunistički režimi koriste kao primer koji treba da diskvalifikuje političkog protivnika. Takođe, kada je (opet) Zoran Đinđić trijumfalno skidao (crvenu) zvezdu petokraku sa Gradske skupštine, “druga Srbija” je ćutala. O kakvom komunizmu tu još može biti reči?! Neki od njih jesu biološka deca partizanskih boraca i komunističkih funkcionera, ali duhovna sigurno nisu. Zašto je to tako, o tome se može razgovarati.

Za razliku od ovih liberala, koji samo grubom zamenom teza mogu biti proglašeni komunistima, pravi komunisti anti-fašisti se svakako bore protiv onoga o čemu i Pavić govori. Oni su protiv „razbojničke 'privatizacije'“ i protiv uticaja stranih ambasadora na formiranje ovdašnje vlasti. Razlog tome je što su, kao komunisti, za društvenu svojinu, a kao patrioti, za narodnu demokratiju, za to da naš narod samostalno odlučuje o svojoj sudbini. Ali, da ne bude zabune, oni nisu protiv privatizacije zato što je razbojnička, već zato što je privatizacija. Za njih je poštena privatizacija oksimoron, jer je svaka privatna svojina u osnovi pljačka. Unekoliko je Pavić u pravu, nacionalizacija koja se sprovodi u revoluciji je otimanje; ali uz važan dodatak - otimanje od onih koji su oteli (Marks bi rekao „eksproprijacija eksproprijatora“). Drugim rečima, nije revolucija izgovor za otimačinu, već je otimačina razlog za revoluciju. To je kao 1941. i kao, nadamo se, u skorijoj budućnosti...

Mario Kalik, ceo tekst može se naći na sajtu Nove srpske političke misli

Polemika o (anti)komunizmu (1)

2008-07-26T02:47:00.000-07:00

IMA LI U SRBIJI PRAVIH KOMUNISTA? ANTI-FAŠISTA?

Pitanje u naslovu je, naravno, retoričko, pošto je odgovor više nego jasan - nema ih. Tačnije, ima ih, ali oni svakako nisu među onima koji se za to najglasnije izdaju, ili se vode kao njihovi baštinici, „elita“ koja je izrasla na tekovinama NOB, i koja sada upravlja brodom koji tone. I nikad ih među „elitom“ nije ni bilo, bar ne posle titoističkih čistki 1930-ih i 1940-ih. Od tada u Srbiji, čast vrlo retkim izuzecima, u vrhu institucija imamo samo titoiste koji se predstavljaju za komuniste i anti-fašiste. I, razume se, njihovu decu, koja se izdaju za "kapitaliste", "pro-evropljane", pa čak i "demokrate" (sa malim i velikim "d").

Da u Srbiji danas imamo komuniste a ne titoiste, već bi se uveliko govorilo - tj. ne samo govorilo već i činilo - protiv razbojničke "privatizacije" koja je u Srbiji sprovedena tokom poslednjih 15-ak godina, a već bi se i uveliko dizao glas da se "tajkunska" imovina mora nacionalizovati. Ustvari, da su oni i njihovi očevi to zašta se izdaju, nikad do takve „privatizacije“ ne bi moglo ni da dođe.

A da u Srbiji imamo anti-fašiste, ne bi nam anglo-američki ambasadori pravili vlade.

I, pitamo se sada, gde su svi ti nazovi-komunisti/anti-fašisti, ti nosioci Partizanskih spomenica i njihova biološka i duhovna deca? Gde je taj revolucionarni žar iz 1940-ih koji se tako raskošno ispoljio kada je Srbija bila na kolenima, kada se, uz pomoć Britanaca i tenkova Crvene armije, sa oreolom "oslobodilaca" nacionalizovala imovina "eksploatatora", "kulaka", "saradnika okupatora" itd, a optuženi bez suda bacani u tamnice, streljani ili izgnani iz "civilnog društva"?

Ili je po sredi ipak bilo samo ono staro "bolje naše nego vaše, naši vaše nadigraše"?...

Aleksandar Pavić, ceo tekst objavljen na sajtu Nove srpske političke misli

Aktuelnost Marksa

2008-07-26T02:33:00.000-07:00

Proteklo je 160 godina od objavljivanja Komunističkog manifesta i 125 godina od Marksove smrti. U našoj javnosti se o ovim godišnjicama napadno ćuti. Ali, takva pojava ne treba da čudi. Srbija je danas jedan od bastiona antikomunističkog totalitarizma. U zemlji u kojoj gotovo svi dogmatski veruju da kapitalizam nema alternativu, uključujući čak i (rastrojenu) radničku klasu, podsećanje na Marksa i komunizam može predstavljati samo nekorektno uznemiravanje tranzicionih vernika. Korektno može biti samo ophođenje prema Marksu i komunizmu kao prema lipsalom psu. Onaj ko pokušava da mu pomogne ili ga (od)brani, može računati samo na ćutanje ili prezir upodobljene javnosti, čija je kritička svest gotovo sasvim umrtvljena. Antikomunističko jednoumlje, prikriveno iza simulakruma političkog pluralizma, efikasno suzbija svaku istinsku opoziciju postojećem kapitalističkom poretku.

Udaljavajući se od Srbije utonule u kapitalističku hipnozu, i boreći se protiv ideološkog zaborava, prisećamo se da su do pada Berlinskog zida socijalizam i komunizam na globalnom nivou bili kontraverzni pojmovi. Bilo je onih koji su verovali da je i najgori socijalizam bolji od najboljeg kapitalizma, ali mnogo više onih koji su mislili obrnuto, da su socijalizam i komunizam neko apsolutno zlo, zlo po sebi, tako da, ma koliko loš bio kapitalizam, on će uvek biti bolji i od najboljeg socijalizma. Takvo uverenje logično je rezultiralo stavom da se socijalizam i ne može popravljati, već samo uništiti. Samo mrtav socijalizam je dobar socijalizam, bila je lozinka trijumfalnog pohoda kapitalizma na prostor nekada socijalističkog Istoka.

Sa padom Berlinskog zida nestala je pomenuta kontroverza. Izvorni Marksov uvid da je komunizam rešena zagonetka istorije potpuno je ugušen sa vladajućom dogmom o kapitalizmu kao krajnjem ostvarenju istorijskog smisla. Svaka kontroverza utihnula je pred novouspostavljenom, dominantnom verzijom istorije koja je značila njenu temeljnu reviziju. O socijalizmu i komunizmu se moglo govoriti samo kao o „mračnoj totalitarnoj prošlosti“ koja se do kraja mora iskoreniti. Kako bi se, pre svega, iskorenio svaki oblik emancipacije od kapitalizma koju su sa sobom donele socijalističke revolucije. Metafora Margaret Tačer o „dvoglavom čudovištu“ nacizma i komunizma našla je potvrdu u Rezoluciji Saveta Evropa kojom se poziva na „demontiranje nasleđa bivših komunističkih totalitarnih sistema“, slično uništenju nacizma. Liberalno izjednačavanje komunizma sa nacizmom, koje je prirodno pratila satanizacija komunizma, (p)ostalo je moćno oruđe opravdanja bezalternativnosti kapitalizma. Cinična varijanta ovog opravdanja glasi - ako i nije najbolji, kapitalizam je najmanje loš od svih mogućih svetova.

Ovakva kritika komunizma, koja za cilj ima paralisanje svake kritike kapitalizma, predstavlja saznajnu, ali i političku prepreku na putu proboja iz kapitalističkog sveta života. Stoga je krajnje je vreme da se kaže - neka ćuti o komunizmu onaj ko ne želi da govori o kapitalizmu! Jer, komunizam se ne može razumeti bez uzimanja u obzir problema koje sistematski reprodukuje kapitalistički način proizvodnje. Mnoge levičarske organizacije svode svoju društvenu praksu na antikapitalističku frazu; ali, takvom frazom, na žalost, ne može se puno postići. Ne sme se izgubiti iz vida Marksov stav da „nije dovoljno da misao stremi ka stvarnosti; i sama stvarnost mora da stremi ka misli“. Zato je komunizam nešto više od moralnog resantimana spram kapitalizma. Njegov bauk predstavljao je opasnost koja proishodi iz samog središta građanske Evrope. On se oslanja na emancipatorske interese koji su se u proplamsajima pojavili tokom građanskih revolucija, i na revolucionarni karakter kapitalističke proizvodnje (u odnosu na feudalizam). Vizija prirodne, premoderne, kapitalističkim odnosima neiskvarene zajednice sa vrlinom siromaštva (potreba), strana je autentičnoj zamisli komunizma, ma koliko se antikomunistička propaganda upinjala da pokaže suprotno.

Komunizam je, međutim, dalje radikalizovanje istorijskog procesa, nošeno uverenjem da sa građanskim revolucijama, i na njima zasnovanom građanskom društvu, emancipacija nije dovršena. Jer, kako reče Marks, ove revolucije su značile samo političku, ne i opšteljudsku, društvenu emancipaciju čoveka, koja je u osnovi imala oslobođenje radničke klase. Stoga ne treba da čudi da u Marksovo vreme nije bio mali broj mislilaca koji su živeli u uverenju da je revolucija (pre svih, Francuska) izgubila svoj pravi smer (npr. Sen-Simon). Uprkos svom antikomunističkom stavu, poznati istoričar Fransoa Fire u jednom je bio u pravu - pad Berlinskog zida, tačno 200 godina nakon izbijanja Francuske revolucije, zaista predstavlja njen (privremeni) završetak. Na sličan način je i Tačer bila delimično u pravu, uz neophodnu dopunu - ta (po kapitalizam) zastrašujuća glava izrasla je na čudovišnom telu samog kapitalizma. Komunizam je nastao u okrilju građanskog društva, ali predstavlja radikalna emancipaciju od njegovog buržoaskog karaktera, prvenstveno od svojine, koja je, po Marksu, „osnovno pitanje (komunističkog) pokreta“.

Bez ukidanja privatne svojine, naročito bez postavljanja tog pitanja na prioritetno mesto, teško se može zamisliti radikalna levica. Odnos prema ekonomiji je ključan, jer u poslednjoj instanci ekonomska baza određujući činilac. Pokreti za ova ili ona politička prava, lišeni antikapitalističke oštrice, ostaju unutar konteksta političke emancipacije koja ne dopire do šireg, društvenog oslobođenja. A o tom oslobođenju, bitno povezanom sa ukidanjem privatne svojine, Marks govori na briljantan način: „Vi se užasavate što mi hoćemo da ukinemo privatnu svojinu. Ali u vašem postojećem društvu privatna svojina ukinuta je za devet desetina njegovih članova; ona upravo i postoji zato što ne postoji za devet desetina. Vi nam, dakle, prebacujete što hoćemo da ukinemo svojinu koja ima za nužnu pretpostavku to da ogromna većina društva bude bez svojine. Jednom reči, vi nam prebacujete da hoćemo da ukinemo vašu svojinu. Doista, mi to i hoćemo“.

Sartr je jednom rekao: „Marksizam ostaje filozofija našeg vremena: on se ne da prevazići jer prilike koje su ga stvorile još nisu prevaziđene“. Danas privatna svojina, čija je dominacija predstavljala kontekst u kome je nastao marksizam, ne samo da nije prevaziđena, već je brutalno prodrla u do juče javne, socijal(izova)ne oblasti društvenog života. Nije li stoga ova Sartrova misao i danas aktuelna? I mogu li onda marksizam i komunizam biti prevaziđeni i odbačeni pre nego što su ostvareni? Pre nego što su ukinute prilike koje su i dovele do njihovog nastanka i postojanja? Naročito u društvu koje se raspada od drastičnih socijalnih nejednakosti, u kojem sve veći broj osiromašenih ljudi nema više ništa da izgubi - osim svojih okova.

Mario Kalik, tekst u kraćem obliku objavljen u nedeljniku "Pečat" br.22, 25.07.2008.